МИЛАН ГАЈОВИЋ: ЗАПАДНОМ „ИМПЕРИЈОМ ЛАЖИ“ УПРА ВЉАЈУ НАСЛЕДНИЦИ БАРОНА ПЉАЧКАША – БАНКСТЕРИ, РОКФЕЛЕРИ И ТРИЛАТЕРАЛНА КОМИСИЈА

„Свијетом управљају друге особе од оних које замишљају људи који нијесу упознати са закулисним збивањима.“ (Бенџамин Дизраели,                 

1804-1881,британски премијер)

„Иза видљиве, на престолу се налази невидљива влада, која не дугује људима оданост и не признаје никакву одговорност.“ (Теодор Рузвелт, 1858-1919, предсједник САД)

„Тристотињак људи који се међусобно пoзнају и лично именују своје наследнике одређују судбину овога свијета. Њихова моћ постоји у апсолутној тајности. (Валтер Ратенау (Walther Rathenau,                                

1867-1922,њемачки индустријалац и политичар                                          (министар спољних послова))

„…Сама ријеч тајност супротна је слободном и отвореном друштву.  И ми смо као људи, по својој природи и историјском наслеђу, супротстављени тајним друштвима и тајним процедурама…                      

На глобалном плану смо супротстављени монолитној и безобзирној завјери која првенствено почива на прикривеној намјери да прошири сферу утицаја…и на субверзији умјесто избору; на застрашивању умјесто слободе избора;…то је систем који врбује огромне материјалне и људске ресурсе…(и) обједињује економске, војне, дипломатске, научне и политичке операције. Њихове припреме су скривене, а не објављене…Они који се не слажу с њима су ућуткани,                а не похваљени…нити једна тајна се не открива.“

(Џон Ф. Кенеди, 1917-1963, предсједник САД; 27. априла 1961.године,              у Њујорку; оправдано се сматра да је и због овог говора страдао                          у атентату)

 

Свјетску врхушку, „тајну западну владу, „господаре историје“, „господаре Велике игре“, „свјетску закулису“, „управљаче тзв. дубоке државе“ чини скуп мегабанкарских породица – банкстера и породица индустријалаца (наследника „барона пљачкаша“), одређене монархистичке породице (прије свега, британски Виндзори), Ватикан и старе европске племићке породице Италије, Њемачке, Аустрије…Они су међусобно повезани пословним, породичним и окултним (сатанистичким) везама и организовани у разне затворене ложе, клубове, комисије, фондове…Предсједници држава и премијери на Западу су њихове марионете које су, као „услужно особље“, унајмљене да остварују њихове интересе.

Српски филозоф Мишо Кулић (1951) то прецизно објашњава:

„…корпорације огромном финансијском и медијском моћи директно утичу на избор политичких елита, углавном скромно образованих, али зато беспоговорно послушних премијера, министара, шефова држава…“

Власти, војска и тајне службе САД, В. Британије, Европска унија,  „независне“ „невладине“ организације (НВО), психолошко пропагандни апарат и кључни медији су главна средства за остваривање  геополитичких циљева западних мегакапиталиста – владара из сјенке. Циљ је да се, милом или силом, „произвођењем“ криза и управљањем њима, потпуно овлада планетом, створи униполарно тоталитарно друштво, шири неолиберална „демократија“, те пожељно обликује („вестернизује“) људска свијест у кључним сегментима нападнуте државе и друштва. На дјелу је, мање или више прикривена, принудна десуверенизација појединих држава ради стварања „свјетске владе“.

Западни мегакапиталисти се постојано и немилосрдно, залажу за неутралисање „претјеране“ државне, националне и политичке разноликости, као и за стварање јединственог економског простора са транснационалним компанијама и (мега)банкама, неутралисаном конкуренцијом, наднационалним законодавством, ниским порезима на профит и неометаном репатријацијом профита.

Глобалне структуре, прије свега, финансијске моћи биле би надређене владама појединих  држава и преузеле би контролу над свјетском економијом у циљу стварања једне владе која ће управљати свијетом. Преко (мега)банака се контролише економија, а преко труста мозгова управља се политичким процесима и манипулише се друштвом и грађанима.

Доминација западних „владара из сјенке“ заснована је искључиво на њиховим властитим интересима и тежи стварању малих држава које нијесу способне да се самостално развијају и то „колонизацијом ума“ и „колонијалном полиархијом“ (полицентричном контролом власти и кључних сегмената потчињене државе).

Неолиберална глобализација у основи подразумијева деетатизацију (раздржављење) и денационализацију (однарођавање), стварањем нових транснационалних, (над)државоликих економско – финансијских идентитета. Стварни циљ је да „господари новца“ постану робовласници у свијету без приватне својине и реалне валуте, са свеопштом евиденцијом и контролом информација и токова електронског (дигиталног) и крипто новца (у коме се „сав новац централно издаје и контролише“). То би био и свијет надзора (праћења и прислушкивања појединаца) помоћу аудио – визуелних средстава и друштвених мрежа.

Циљ западне глобалне „елите“ јесте и ослобађање свијета од „вишка демократије“. Збигњев Бжежински (1928-2017, пољско-амерички геополитичар и државник) је то овако објаснио:

„Америка је превише демократска изнутра да би била аутократска ван својих граница. То спутава упражњавање њене моћи, а посебно ограничава њену способност за војно застрашивање. Никада у историји није нека народна демократија стекла међународну надмоћ…демократичност је у опреци са империјалном мобилизацијом.“

У западној неолибералној „демократији“, „Демократске установе су карантин за чежњу ка тиранији“, како је с правом говорио њемачки филозоф и филолог Фридрих Ниче (1844-1900).

И аустралијски универзитетски професор политичких наука Џон Кин (John Keane,  1949) је, у својој књизи „Медији и демократија“, написао да „Данас се у сржи свих демократских система крије клица деспотије.“

Водећи западни глобалисти – мегакапиталисти, у циљу успостављања тзв. Новог свјетског поретка, спроводе демонтажу нација и држава, која, „колективним гушењем свијести“, има за циљ губљење националног идентитета, обезвређивање моралних стандарда, губитак повјерења у сопствену историју, вјеру, традицију и културу и октроисање нове „религије“ у циљу атеизације и дебилизације грађана. Људи се утапају (асимилују) у безоблично потрошачко стадо у тору Орвеловог Великог Брата, омамљени „индустријом“ спорта и приземне забаве.

Треба се подсјетити да је и Бжежински говорио о „контроли маса путем („атеизације“) религије, масовних спортских догађаја, необузданих сексуалних побуда, рок музике и наркотика“.

Империјални циљ Запада је и остваривање неолибералне хегемоније која подразумијева уништавање индивидуалности човјека као хуманог, породичног, политичког, националног, државотворног и религиозног бића.

Креирањем „пожељне власти“ и „производњом сагласности“ људи се претварају у пасивну и политички неотпорну масу. Настаје „стање корумпираног бивства“ (Бела Хамваш, 1897-1968,мађарски писац и есејиста).

Године 1991, Џорџ Буш Старији, тадашњи предсједник САД, најавио је наступање тзв. новог свјетског поретка као „Свјетске заједнице народа“ (Global Community of Nations)…(као) „прецизан, систематски и строго испланиран механизам за управљање народима“.

А суштина таквог „поретка“ опредијељена је још 1970-тих година од стране Римског клуба, у чланку под називом „Границе раста“ (Limits on Growth). У њему се, између осталог, каже да, како на Земљи нема довољно ресурса за све људе, а да би Запад задржао доминацију, треба примитизовати остатак планете (незападни свијет).

Иначе, Римски клуб је још једна глобалистичка „непрофитна“, „независна“ и „невладина“ организација, основана 1968.године, са званичним (наводним) циљем „продубљивања свијести у вези са специфичностима друштвеног развоја у епохи научно – техничке еволуције“.

Пјер Бурдије ( Pierre Bourdieu, 1930-2002, француски социолог, антрополог и филозоф) је казао да је неолиберализам „утопија бесконачне експлоатације“.

Неолиберализам јесте самопроглашена „универзална религија“ и „политичка теологија“ која, вишедеценијски, подразумијева претварање западноевропске континенталне „државе релативне социјалне правде ка (англосаксонској варијанти) државе хроничне неједнакости“, у складу са принципом „социјалног минимализма“. То је опредјељење за државу која не омета „савршени“, „праведни“, „гвоздени закон тржишта“ и у којој су законодавство и владина политика прилагођени интересима најбогатијих, док је заштита права радника и социјално угрожених грађана сведена на минимум. На тај начин, јаз између богатих и сиромашних грађана и држава се драматично повећава, а друштвено богатство се извлачи и преноси на Запад (у САД, прије свега).

x x x

Родоначелник династије Рокфелер, Вилијам „Велики Бик“ је, у другој половини 19.вијека, из вагона, продавао „љекове“ против рака (у ствари, обичну воду) (према часопису „Историја“, август 2015.). Та фамилија се обогатила трговином нафтом и нафтиним дериватима и стоји у средишту мундијалистичке „елите“ која свијет обликује у складу са својим интересима.

Џон Хобсон (John Atkinson Hobson, 1858-1940, британски економиста и друштвени теоретичар) још је 1902.године, казао: „Током многих година породица Рокфелер је давала „правог човјека“ за високе америчке државне функционере независно од тога која је партија била на власти…“

О улози и циљевима фамилије најбоље говоре ријечи њеног најважнијег и најутицајнијег члана Дејвида Рокфелера (David Rockefeller, 1915-2017) :

„Наднационална власт свјетских банкара и интелектуалних елита има првенство над правом народа на самоопредјељење; то је начело које смо слиједили током вјекова (1991)…Ми се налазимо на прагу глобалних промјена. Све чему смо се надали налази се у свјетској кризи, послије које ће народ прихватити Нови свјетски поредак (1994)…нешто мора да замијени владе, као такве, и мислим да то најбоље може да обави приватна власт (1999)“.

Ево још неколико карактеристичних цитата које одсликавају смисао постојања и застрашујућу (глобалну) улогу (мега)банкара:

„Вјерујем да су банкарске институције опасније за нашу слободу од непријатељских војски. Када би америчка нација дозволила приватним банкама да контролишу издавање новца, банке и корпорације…лишиле би народ све имовине и њихова дјеца би се пробудила као бескућници…“ (Томас Џеферсон, 1743-1826, предсједник САД).

„…Банкари су власници свијета. Ако им одузмете свијет, а оставите им моћ издавања новца, за час посла направиће довољно новца да откупе свијет назад…(Јосија Стамп (Josiah Stamp, 1880-1941, британски индустријалац, економиста и банкар; директор британске централне банке –  Bank of England,1928-1941)

„Друштво банкара мање од свега жели слободну економију и децентрализовану власт.“ (Ентони Сатон, (Antony C. Sutton, 1925-2002,британско – амерички професор економије и писац).

„…чак и кад би се сав новац свијета, рецимо у 15 часова, равномјерно расподијелио међу људима, већ у 15.30 би међу њима могле да се открију – знатне новчане разлике.“ (Пол Гети (Jean Paul Getty, 1892-1976, амерички милијардер и нафтни магнат)

Идеал (мега)банкара јесте „Money Makes the World Go Round“ („Новац (п)окреће свијет“).

x x x

Трилатерална комисија је основана на иницијативу Дејвида Рокфелера, а по идеји Бжежинског. То је полузванична организација „господара свијета“, основана 1973.године, на Рокфелеровом имању. У званичном саопштењу о задацима и циљевима Комисије наведено је:

„Блиска трилатерална сарадња у циљу очувања мира, управљања свјетском економијом, подстицања економске реконструкције и ублажавања свјетског сиромаштва, што ће повећати шансе за глатку и мирну еволуцију глобалног система“.

Идејни творац ове организације је Дејвид Рокфелер, а први оперативни директор Збигњев Бжежински, потоњи савјетник за националну безбједност предсједника Џимија Картера, који је (као и Бил Клинтон, касније) био политички „производ“ породице Рокфелер.

То је, значи, приватна организација мегакапиталиста, створена, прије свега, ради остваривања блиских односа између три региона: САД, Европе (ЕУ) и Јапана.

У ствари, Трилатерала је још једна од водећих, полутајних организација („тајновитост је неопходна да би дискусија била стимулативнија“) моћника, која се залаже за очување глобалне доминације неолибералног поретка и погледа на свијет, односно која припрема успостављање „новог свјетског поретка“, са „једном владом за цио свијет“. Окупља неизабране појединце, како би одлучујуће утицали на глобалне економске и политичке токове. Њен главни циљ јесте очување глобалистичког неолибералног система са превлашћу мега банака и транснационалних компанија под англофилском доминацијом.

Бжежински, некадашњи незванични портпарол западне „дубоке државе“, још је 1995.године, казао:

„Регионализација је у складу са планом Трилатерале…(која доводи) до остварења циља и стварања једне свјетске владе. Национални суверенитет није више одржив концепт.“

Комисија је главни „мотор“ глобализације. Бжежински је говорио да је то „Најмоћнија група интелектуалних и финансијски снага коју је свијет икада видио“. Реализација циљева Трилатерале спроводи се и преко Свјетске банке и ММФ-а (које, с правом, називају и глобалним финансијским „средствима за масовно уништење“).

Задатак Трилатерале је превазилажење криза западног капитализма и очување доминације Запада, односно проналажење решења за проблеме неравноправне и неравномјерне расподјеле богатства и смањења повјерења и темељне „демократске“ институције. Јавности се то демагошки приказује као залагање за општекорисно благостање.

Јавно мњење се обмањује тзв. инклузивним капитализмом у коме ће власник капитала, тобоже, узимати у обзир, не само профит, него и интересе свих чланова друштва и свих социјалних група. Трилатералци, наиме, сматрају да максимализација профита дионичарских и менаџерских структура и даље треба да буде главни принцип и циљ пословне активности, али га треба кориговати залагањем за већу улогу државе у стварању пословног амбијента и државним подстицајима за улагања у зелене технологије и пројекте заштите животне средине.

Некадашњи амерички републикански сенатор Бари Голдвотер (Barry Morris Goldwater, 1909-1998) je казао:

„По мом мишљењу, Трилатерална комисија представља вјешто координисан покушај да се приграби и учврсти контрола над четири центра моћи – политичким, новчаним, интелектуалним и вјерским…Оно што трилатералци заиста смјерају јесте стварање свјетске економске силе надређене политичким владама земаља чланица. Као креатори и управљачи тог система, они би владали свијетом.“

Данас, Трилатерална комисија има око 400 чланова из реда највећих „угледника“ из пословног и политичког живота САД, Западне Европе и Јапана, који имају велики међународни утицај. Комисија одржава редовне годишње састанке, сваки пут на другом мјесту. Локација сусрета је тајна. Присутни су само чланови и одабрани гости. Мандат члановима траје од четири године па навише и они разрађују задатке које им формулише „ужи прстен“ који се састоји од посебно провјерених чланова свјетских „елитних“ организација. У том прстену (кругу) налазе се троструки чланови (Билдерберга, Трилатерале и Савјета за међународне односе)  и двоструки чланови неке од ових организација. У „спољашњем прстену“ се налазе, углавном, чланови који су ту ради камуфлаже стварних циљева. Они су полуинформисани и спроводе одлуке врха.

„Америком данас управља група…коју чине највећи амерички финансијски магнати, као и неки либерални руководиоци медија, војске и културе. Та група управља политичким партијама у САД и америчким мултинационалним компанијама. Најважније политичке организације које представљају ту групу јесу Савјет за спољне послове и Трилатерална комисија. Та група контролише америчку спољну политику…и тијесно је повезана с другим међународним групама које теже стварању јединствене свјетске владе.“ (Амерички часопис „McAlvany inteligence advisor“, мај 1990).

Закључујемо:

Водећи западни глобалисти (мегакапиталисти) без јавне (државне) контроле (приватно) располажу огромним финансијским средствима. Преко транснационалних компанија и мегабанака (чији је капитал већи и од БДП-а Јапана и Њемачке, треће и четврте економске силе свијета) и гигантских инвестиционих фондова владају свијетом и прерасподјељују ресурсе у своју корист.

Трилатерална комисија, као и друге кључне организације западних моћника служе да се креирају и спроводе за њих оптималне одлуке, а да се домаћа и међународна јавност обмањују да раде на корист свих грађана, односно у општечовјечанском интересу.

На срећу, све усклађенија државна, а прије свега, економска политика земаља чланица БРИКС-а и све прихваћенија дедоларизација (ослобађање од USA долара, као трансакционог и депозитног новца, те као резервног новца централних банака) већ почиње да доприноси праведнијој и равномјернијој међудржавној и међуљудској расподјели друштвеног богатства.