МИЛАН ГАЈОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА О СРЕБРЕНИЦИ – АНТИСРПСКИ, АНТИЦРНОГОРСКИ И НЕУСТАВНИ ОПШТИ АКТ

„Ко не признаје брата за брата, признаје туђина за господара.“     (Народна мудрост)

Дана 17.јуна 2021.године, Скупштина Црне Горе је донијела Резолуцију о Сребреници (у даљем тексту: Резолуција).То је акт полтронског додворавања западним центрима моћи. Јасно је да западни мегакапиталисти (владари из сјенке – Велики  брат) креирају и подржавају ону власт у Црној Гори која ће водити антисрпску, антиправославну и антируску политику и која ће  непоколебљиво помагати даљу сегментацију (дијељење) српског етничког и државног простора,  међусобно удаљавање Црне Горе и Србије и постепено и перфидно утапање  Црне Горе у тзв. велику  Албанију.

Резултати гласања о Резолуцији недвосмислено показују да се за такву улогу нападно препоручују Демократска ЦГ и Покрет УРА, али су симптоматични и уздржани посланици, па чак и један глас „за“ Резолуцију (Бранка Бошњак – Покрет за промјене (ДФ)), у оквиру саме коалиције „За будућност Црне Горе“. Премијер Кривокапић се обилато препоручио НАТО пакту, те америчкој и британској амбасади, и тиме издао Бога, Цркву, учеснике благодатних величанствених литија у Црној Гори којима се небеса радују и грађане који су гласали за ту коалицију. НАТО пакт је, злочиначки, током 78 дана агресије, бомбардовао СРЈ, то је највећа планетарна терористичка организација од 80-тих година 20.вијека до дана данашњег и  окупаторска сила на централној српској земљи – Косову и Метохији.

У Резолуцији се имплицитно (заобилазно, посредно, подразумијевајуће) намеће Србима, као колективитету, карактер геноцидности. И то Србима који су као народ, послије јеврејског народа, били највеће жртве геноцида током 20. вијека. Наиме, Резолуцијом  се „најоштрије осуђује геноцид у Сребреници“, а уопште се не помињу масовни злочини над припадницима српског народа током грађанског рата на простору бивше СФРЈ (прије свега у Хрватској и БиХ), од 1992.до 1995.године.

Чињенично и правно неутемељеним пресудама НАТО хашког, антисрпског, политичког квази „Трибунала, за „општински геноцид“ у Сребреници осуђени су на дугогодишње робије чланови војног и политичког руководства Републике Српске. Чињеничне и правне квалификације о том „општинском геноциду“ некритички је преузео и Међународни суд правде у предмету по тужби крње БиХ против СРЈ (Србије).

Геноцид је систематски и плански „злочин  над злочинима“ ширих размјера, па се тако наведеним пресудама, као и Резолуцијом, јасно асоцира на колективну кривицу српскога народа за реално почињене злочине појединих Срба над припадницима бошњачког народа у БиХ. С друге стране за масовне, планске и систематске злочине над Србима готово  нико не одговара, ни у БиХ, ни у Хрватској, ни у тзв. међународној заједници.

Резолуција не доприноси помирењу у Црној Гори већ, напротив, продубљује подјеле између Срба и Црногораца (који говоре српским језиком, поштују српско поријекло и историју, те Српску православну цркву), с једне стране, и Бошњака и „стопроцентних“ доларских Црногораца (анти-Срба), с друге стране. То Резолуцији даје и антицрногорски карактер, јер негативно утиче на стабилност државе Црне Горе.

У даљем тексту ћу објаснити зашто је Резолуција неуставна.

Доношење Резолуције представља недопустиво мијешање  у унутрашње ствари друге државе –  БиХ и арбитрирање противно међународном праву, поводом важног питања које је у тој држави спорно. То представља кршење члана 1. става 1 тачке 2. Повеље УН („Циљеви Уједињених нација су:…2. развијање међу нацијама (државама – М.Г.)) пријатељских односа заснованих на поштовању начела равноправности…“, као и члана 2.става 1. тачке 1. Повеље („…Организација (УН) почива на начелу суверене једнакости свих својих чланова (држава чланица-М.Г.);…“

Како је Повеља УН  саставни дио унутрашњег правног поретка Црне Горе, која има примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењује, то Резолуција није у сагласности са чланом 9 (Правни поредак) Устава Црне Горе (у даљем тексту: Устав).

Резолуција није у сагласности ни са чланом 15 (Однос са другим државама и међународним организацијама) став 1 Устава, који гласи:

„Црна Гора, на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама…“

По Уставу, резолуција је општи акт који нема обавезујући карактер, то јест, који не производи правне последице. Наиме, у члану 10 (Границе слобода) Устава, прописано је:

„ У Црној Гори слободно је све што Уставом и законом није забрањено. Свако је обавезан да се придржава Устава и закона (значи, не и резолуције – М.Г.).

Надаље, члан 82 (Надлежност) став 1 тачка 3) Устава гласи:

„Скупштина:…3) доноси друге прописе и опште акте (одлуке, закључке, резолуције, декларације и препоруке);…“

Тачке Резолуције су, противно члану 10 Устава, формулисане тако да тај општи акт има императивни (обавезујући) карактер.

Сада ћемо анализирати поједине  тачке Резолуције и указати да нијесу у сагласности са Уставом.

У тачки 2) Резолуције  се „потврђује да се геноцид догодио на тлу Европе  након Другог свјетског рата у којем је страдало преко 8.000 цивила бошњачке националности;“ .Овако формулисана, ова  тачка представља узурпацију (неовлашћено преузимање) судске надлежности и није у сагласности са чланом 11 (Подјела власти) став 2 Устава („Законодавну власт врши Скупштина, извршну власт врши Влада, а судску суд.“) Вриједно је пажње указати да је у  пресудама хашког „Трибунала“ о догађајима у Сребреници „утврђен“ различит број жртава бошњачког народа, у распону од неколико хиљада?!

Тачком 3) Резолуције се „забрањује јавно негирање постојања или умањење геноцида у Сребреници;…“ (као судске, али не и апсолутне, непорециве истине-М.Г.). Ово није у сагласности са чланом 46 (Слобода мисли, савјести и вјероисповијести) ставом 1 Устава („Свакоме се јемчи право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести…“), те са чланом 24 (Ограничење људских права и слобода) ставом 1 Устава („Зајемчена људска права и слободе могу се ограничити само законом…“). Наведено право је, између осталог, зајемчено и прецизним нормама Универзалне декларације о људским правима, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те Међународним пактом о грађанским и политичким правима.

Тачком 4) Резолуције се „проглашава 11.јул Даном сјећања на жртве Сребренице;“ Проглашавање државних и других празника (па и дана сјећања) је законска материја. Подсјећам да у Црној Гори  постоји Закон о државним и другим празницима („Службени лист РЦГ“, број 27/2007).

У тачки 6) Резолуције, Скупштина „позива надлежне институције на спровођење истрага и процесуирања оптужених за геноцид у Сребреници, ратне злочине и злочине против човјечности;“. Ова тачка, такође представља недопустиво мијешање у суверену надлежност (органа)  друге државе (БиХ) и крши принцип „независности“ хашког „Трибунала“. Надаље, није у сагласности са чланом 118 (Начела судства) ставовима 1 и 2 Устава („Суд је самосталан и независан. Суд суди на основу Устава, закона и потврђених међународних уговора.“), као ни са чланом 134 (Састав и надлежност) Устава („Државно тужилаштво је јединствен и самосталан државни орган…“).

Као општи акт, резолуција подлијеже оцјени уставности, на основу члана 149 (Надлежност) става 1 тачке 2 Устава („Уставни суд одлучује:…2) о сагласности других прописа и општих аката са Уставом и Законом;…“).

Поступак пред уставним судом се покреће предлогом или иницијативом за оцјену уставности, у складу са чланом 150 Устава и чланом 30 Закона о Уставном суду Црне Горе. Међутим, између предлога и иницијативе постоји битна разлика, јер предлог, за разлику од иницијативе, обавезује Уставни суд да покрене поступак и донесе одговарајућу одлуку.

Западни мегакапиталистички владари из сјенке, потомци барона пљачкаша, преко америчке и британске амбасаде у Подгорици, планирају  и да представници албанског и хрватског народа поднесу Скупштини Црне Горе нове антисрпске резолуције сличне Резолуцији о Сребреници.