МИЛАН ГАЈОВИЋ: РЕЗОЛУЦИЈА О „ГЕНОЦИДУ“ У СРЕБРЕНИЦИ – НАСИЛНО И ПРОТИВДЕЈТОНСКО УКИДАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И ПОЛИТИЧКИ И ЕКОНОМСКИ ПРИТИСЦИ НА СРБИЈУ

„Сједињене Америчке Државе са поносом спонзоришу предложену резолуцију о геноциду у Сребреници коју су представиле Руанда, Њемачка и БиХ, саопштио је Стејт департмент. (ИН4С, 24.4.2024.)

„Сребренички масакр представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима…остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући бомбардовање и колонијалну окупацију БиХ и Косова.“ (Едвард Херман (Edward Samuel Herman), 1925-2017, амерички универзитетски професор економије и ангажовани јавни интелектуалац)

„…Пре суђења у Хагу ни научници ни правници нису могли ни замислити да ће појединачни масакри бити дефинисани као геноцид. Ту идеју је формулисао Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни, а која представља основу за рад Трибунала. Басиони је пред америчким Конгресом рекао да, према Конвенцији о геноциду, у Босни није почињен геноцид, али да би се ситуација могла променити ако се заузме „прогресиван“ став који дозвољава „локални“ геноцид. Без утицаја САД оваква врста образложења не би се појавила у Хагу…“ (Шел Магнусон (Kjell Magnusson), 1945, професор социологије на Универзитету у Упсали, Шведска; Дневни лист „Политика“, 10. јул 2021.године)

„Ако тврдите да је Сребреница била геноцид…онда ћу ја, као лингвиста, морати да пронађем неки други израз да бих вјеродостојно описао Холокауст и оно што се догодило у Аушвицу.“(Ноам Чомски (Avram Noam Chomsky), 1928, амерички лингвиста, филозоф и ангажовани јавни интелектуалац)

„Нијесам сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донијета из политичких разлога.“ (Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff), 1948, израелски историчар и директор центра „Симон Визентал“)

„Ових дана се обиљежава 28 година од геноцида у Сребреници. У једном од највећих злочина на простору Европе након Другог свјетског рата, у Сребреници су убијени људи због другачијег имена, националне и вјерске припадности…Међународни суд правде и Међународни кривични суд за бившу Југославију, својим одлукама, дали су кривично – правни одговор у односу на геноцид у Сребреници, а свима нама остаје и људска дужност да одлучно осудимо било какве покушаје релативизације…“ (Јаков Милатовић, предсједник Црне Горе, у видео обраћању јавности; ИН4С портал, 11.јул 2023.године)

Црна Гора ће гласати у Генералној скупштини Уједињених нација за резолуцију о Сребреници, рекао је премијер Милојко Спајић, 9.маја ове године, приликом парламентарног сата, јер „смо сто посто усаглашени са спољном политиком ЕУ“.

„Нема већег непријатеља сопственог народа од интелигенције коју је васпитавао колонизатор.“ (Џавахарлал Нехру, 1889-1964,први премијер Индије, државник и политичар)

Предлагачи и главни спонзори су сачинили коначан текст предлога нове резолуције о „геноциду“ у Сребреници. Он ће за неколико дана бити стављен на гласање у Генералној скупштини Уједињених нација. Готово је сигурно да ће бити усвојен, јер према члану 18. ставу 3. Повеље УН, за то је потребна већина присутних чланова који гласају.

Шта суциљеви резолуције, односно  западног  мита о сребреничком „геноциду“?

1)Насилно и противдејтонско укидање Републике Српске као „геноцидне творевине“, унитаризација БиХ и њено учлањење  у НАТО пакт.

2) Хапшење (или ликвидација) Милорада Додика и чланова најужег руководства Републике Српске.

3) Политички и економски притисци на Србију и уцјењивање власти у Београду  да Србија, уколико не призна „геноцид“ у Сребреници и ускрати подршку прекодринској српској држави, неће приступити Европској унији, односно да ће и то бити услов за напредовање Србије на (погубном) „европском путу без алтернативе“.

4)Пројектовање сопствене геноцидне кривице на српски народ и демонизација српског народа ради стварања основа за појачавање спољног притиска у циљу одрицања Србије од  Косова и Метохије и даљег  распарчавања   Србије,те за јачање аутошовинизма (украјинизација)  у самој Србији.

5)Истискивање Русије из Републике Српске и Србије, односно са читавог Балканског полуострва.

Запад, уцјењивањем и  пропагандном  машинеријом, ради остварења наведених циљева, већ дуги низ година покушава да хашку „судску истину“ о „општинском геноциду“ у Сребреници прогласи, не само за апсолутну непорециву истину, него и да се негирање „геноцида“ безусловно третира као кривично дјело?! То је негирање зајемченог уставног права на слободно мишљење, које је заштићено и унутрашњим законодавством и међународним општим актима о људским правима. „Судска истина“ није апсолутна, неспорна истина, већ само значи да је res iuidicata(правно пресуђена ствар),која се више не може оспоравати  у судском поступку.

У предлогу резолуције сенаводи се да је „изгубљено најмање 8.372 жртве“ и „осуђује (се) без резерве свако порицање геноцида у Сребреници као историјског догађаја и позивају државе чланице УН да очувају утврђене чињенице, укључујући и кроз своје образовне системе…у циљу спречавања порицања и икскривљавања чињеница, те појаве геноцида у будућности…(УН) без резерве осуђује радње које величају…одговорне за геноцид у Сребреници…“, те „Позива све…да обиљежавају Међународни дан…у знак сјећања и почаст жртвама геноцида у Сребреници, као и (на) одговарајућу едукацију и активности подизања свијести јавности.“Предлог садржи и одлуку да се 11.јула сваке године обиљежи Међународни дан сјећања на „геноцид.

Доношење резолуције предложиле су Њемачка и Руанда. Спонзорисало ју је 28 земаља, међу којима судржаве које су починиле монструозне злочине геноцидног карактера, као колонијалне силе, али и према Србима геноцидном агресијом на СРЈ (САД, Велика Британија, Француска), као и државе (Хрватска, Албанија, Турска, Бугарска) за које су, у дугом историјском трајању, везани масовни злочини према Србима или су такви злочини према Србима вршени на њиховим данашњим територијама. Надаље, спонзори су и „крња“ Бих (без сагласности Републике Српске), као и марионетске државе Сјеверна Македонија и Словенија…

Осврнимо се на предлагаче и главне спонзоре.

Према подацима из 2017.године, САД су од свог настанка 1776.године до тада, дакле за 241 годину свог постојања, 222 године провеле у рату. Укупан број жртава у ратовима које су изазвале САД прелази девет милиона људи! Само у вијетнамском рату погинуло је око два милиона Вијетнамаца, а рањено је око 5,3 милиона, махом цивилних жртава. Међународни суд за ратне злочине у Вијетнаму (Раселов суд) је „Оптужио САД да, ратом у Вијетнаму, крше све људске, моралне и правне норме и да у широким размјерама врше злочин геноцида у тој земљи“ и „да САД у Вијетнаму воде злочиначки рат усмјерен на физичко уништење читавог народа“. У Јужном Вијетнаму је убијено око 250.000 дјеце, а рањено око 750.000?!

Само у масакру у вијетнамском засеоку Ми Лај, 16.марта 1968.године, за свега четири сата, вод „Чарли“ је убио више од пет стотина цивила. Жртве (дјеца, жене и старци) су биле старости од једне до 82 године живота. Извршена су силовања, мучења, убијање рањеника и сакаћења жртава, иако у селу није било оружаног отпора.

За тај геноцидни злочин, пред војним судом оптужено је 14 официра. Осуђен је само командир вода поручник Кели  на доживотну робију, али је пресуда касније преиначена, па је у кућном притвору провео свега три године?!

У својој интернет објави, Барак Обама је вијетнамски рат свео на „сукоб трупа које се пробијају кроз џунглу и пиринчана поља…херојски се борећи за заштиту идеала које цијенимо као Американци…“

Никад не смијемо заборавити да смо и ми Срби жртве геноцида, прије свега, од САД, али и од Велика Британије и највећих и најмоћнијих чланица ЕУ, за вријеме монструозне NATO агресије на СРЈ, 1999.године!

Власти и војске Велике Британије и САД су, вишевјековним геноцидом готово истријебили старосједиоце Индијанце и отели им земљу на којој су благодатним животом  и у хармонији с природом живјели хиљадама година. Према пописима, у САД и Канади данас живи око четири милиона Индијанаца. А прије доласка Енглеза у Сјеверној Америци је живјело од 15 до 18 милиона старосједилаца. У 19.вијеку њихов број је, као последица геноцида, пао на испод пола милиона.

Роксен Данбар Ортиз (Roxanne Dunbar Ortiz, 1938, америчка историчарка, књижевница и политичка активисткиња) је написала да је „геноцид био својствене укупна политика САД од свог оснивања“.

У геноциду у Руанди (1994) есктремистичке организације већинског народа Хуту убиле су између 800.000 и милион припадника народа Хуту. Многе земље, укључујући САД, Француску и Белгију, одбиле да спријече геноцид?!

Нацизам је био идеологија, пројекат и пракса тајне (англосаксонске) мегакапиталистичке владе (банкарског братства), ради овладавања планетом.  Холокауст (грч. „потпуно спаљен“) је назив за њемачки, државно планирани и организовани, системски прогон и уништавање Јевреја, од 1933.до 1945.године. У њему је страдало око шест милиона Јевреја. Њемачка је одговорна и за геноцид  над Србима и Русима у Другом свјетском рату (Лењинград, Стаљинград…)  Већина Њемаца се, активно или пасивно, идентификовала са нацизмом.

Најгори нацистички ратни злочинци су ватиканским, тзв. „пацовским каналима“ пребачену у Јужну Америку, а водећи нацистички научници су пребачени у САД која је постала „рај за нацисте“.Бројни високо одликовани нацистички официри су се, у послијератном периоду, налазили на најважнијим положајима у војсци Западне Њемачке и NATO пакта.

У Другом свјетском рату је страдало  између 900.000 и милион и двјеста хиљада Срба, као жртава њемачког и хрватског геноцида, а највише у усташком логору Јасеновац (око 700.000). Деусташизација Хрватске никад није спроведена. Постојање Југославије (највећа грешка у српској историји), „братство и јединство“ и неутемељено, идеолошко „изједначавање српске и хрватске кривице“ омогућили су избјегавање одговорности (државе) Хрватске и Ватикана за геноцид над Србима.

Предлог резолуције се позива и на нелегални  и нелегитимниNATO хашки, антисрпски, политички квази трибунал (у  даљем тексту: „Трибунал“), који је донио је осам, чињенично и правно, неутемељених пресуда којима су за „геноцид“над Бошњацима, на подручју општине Сребреница, у јулу 1995.године,осуђени највиши политички и војни функционери Републике Српске,те старешине и припадници Војске Републике Српске. Тиме је „Трибунал“грубо прекршио Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, из 1948.године (у даљем тексту: Конвенција).

И Међународни суд правде (у даљем тексту: МСП) је, својим пресудом из 2007.године,  по тужби крње Бих (поднесене без сагласности Републике Српске) против СРJ (Србије и Црне Горе)(1993),потврдио пресуде за геноцид „Трибунала“, преузимајући њихов чињенични опис и правну квалификацију тог кривичног дјела. У пресуди МСП-а је наведено да су „елементи геноцида остварени само на подручју Сребренице“?!

„Трибунал“ је био нелегалан, јер је образован противно Повељи УН,  Резолуцијом 827 Савјета безбједности, 1993.године.Наиме, Савјет безбједности није надлежан за формирање међународних судова, јер се такви судови установљавају само конвенцијама, односно вишестраним међународним уговорима. “Трибунал“ јебио и инквизиторски суд, јер је обједињавао  и „суд“ и „тужилаштво“ и законодавни орган, јер је сам доносио и мијењао  правила  (Статут), по којима суди. Поред тога, “Трибунал“, односно исти „суд“ (са истим судијама)  судио је и у првостепеном и у другостепеном поступку.

Такође, „Трибунал“ је био нелегитиман, јер су га формирали и  финансирали они који су разбили СФРЈ и починили највеће геноциде у људској историји, са  вишемилионским жртвама и то: Англосаксонци (Енглези и Американци)  над Индијанцима у Сјеверној Америци, Абориџинима у Аустралији, те црнцима у Јужној Африци и другдје по Африци; Њемци над Јеврејима у Другом свјетском рату; и Ватикан над Србима у тзв. Независној држави Хрватској, те насилниммасовним  прозелитизмом, односно покрштавањем домицилног становништва  у  Јужној и Средњој Америци.

Напријед наведено, у потпуности, важи и за тзв. Резидуални механизам,правног наследника „Трибунала“.

У  члану II Конвенције, поред осталог, прописано је да  „Под геноцидом се подразумијева било које од следећих дјела: (а) убиство чланова групе (народа); (б) узроковање тешких тјелесних или менталних повреда члановима  групе (припадницима одређеног народа); …почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“.

По члану III Конвенције, „Следећа дјела су кажњива: (а) геноцид; (б) планирање извршења дјела геноцида; (ц) директно и јавно подстицање на извршење геноцида; (д) покушај геноцида; и (е) саучесништво у геноциду“.

Субјективни елемент бића кривичног дјела геноцида, као „злочина над злочинима“, јесте намјера „да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“, односно злочиначка намјера (mens rea) починиоца, као специјални или посебни умишљај (dolus specialis).To je специфично обиљежје геноцида, без кога нема  тог кривичног дјела.

Да би постојало кривично дјело геноцида, суд је дужан да, ван разумне сумње, утврди злочиначку намјеру починиоца или починилаца да се уништи већи број, или значајан дио групе у односу на укупну популацију (у конкретном случају у односу на укупан број Бошњака у Бих).

„Трибунал“, у својим пресудама за наводни геноцид на подручју Сребренице није ,ни материјалним доказима, нити  вјеродостојним свједочким исказима, утврдио  постојање злочиначког плана за уништење Бошњака,нити постојање  писменог  наређења за стријељања бошњачких ратних заробљеника.

Такође, у пресудама „Трибунала“  није, по правилима форензике, нити на други неспоран начин утврђен тачан или приближно тачан број жртва „геноцида“,већ број жртва варира у распону од по неколико хиљада?! А највећи број жртава је страдао приликом пробоја припадника  дјелова 28. дивизије Армије БиХ, под оружјем (из Сребренице –  заштићене зоне под контролом УН!?). Као такви, они су били легитимни војни циљ, по правилима међународног ратног права (ius in bello).Старци, жене и дјеца  и један број бошњачких ратних заробљеника су, уз посредништво припадника мисије УН, безбједно евакуисани из Сребренице.

Дневни лист „Политика“, од 10. фебруара 2010.године, објавио је чланак Александра Павића и Стефана Каргановића, у коме, између осталог, пише:

„Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници, у јулу 1995.године, који је осуђен од стране Хашког трибунала јесте Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле. Склопио је уговор са тужилаштвом и осуђен је на минималну казну на основу сопственог (контрадикторног и непоузданог) признања, чији је садржај неколико пута мењао. Кључне тачке договора са тужилаштвом биле су да мора сведочити против српских оптуженика…“

У тексту се даље каже да је „Ердемовић наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинационалној јединици састављеној од Срба, Хрвата, Словенаца и муслимана. Он је именовао још седам наводних саучесника у стрељањима – од којих су се неки борили у Африци као плаћеници западних војски. До дан-данас, ни Хашки трибунал, ни Србија, ни БиХ, ни било која друга држава нису подигли оптужнице против тих људи, иако су им доступни. Шта се жели сакрити?…“

Ердемовић има чудну биографију: био је припадник Армије Бих, Хрватског вијећа обране и 10.диверзантског одреда Војске Републике Српске, са којим је учествовао у стријељању Бошњака?! Хашком „трибуналу“ испоручиле су га тадашње власти Србије. На суђењу (1996) је свједочио о стријељању 1000 до 1200 људи од стране његовог  и, наводно, „братуначког одреда“, те признао кривицу и осуђен је на само пет година затвора(иако је, према сопственом признању, убио је 70 људи)?!

Нагодио се са хашким тужилаштвом, у складу са праксом и процедуром англосаксонског кривичног права guilty plea (признање кривице). Из разлога познатих само њему и тужилаштву, осумњичени сам напише оптужницу против себе, тј. призна злочин, на основу чега тужилаштво формално састави оптужницу. Скраћени судски поступак не предвиђа извођење доказа, као ни унакрсно испитивање ради преиспитивања признања кривице. Након што му се утврди казна и донесе пресуда у властитој ствари, која постаје res iudicata – неоспорива судска истина, појављује се као свједок оптужбе у другим процесима.

„Према последњим форензичним анализама“, каже се даље у тексту Павића и Каргановића,  „укупан број тела ископаних из масовних гробница је испод 2000, од којих се за 442 може са сигурношћу тврдити да су жртве стрељања, јер су имали везане руке (и по свједочењу Ердемовића жртвама су прије стријељања везане руке). То је скоро 8.000 мање од броја који се јавно доводи у везу са „геноцидом“ у Сребреници.“

Највиши цивилни представник УН на подручју Сребренице, Американац Филип Корвин(Phillip Corwin)јеказао  да је у Сребреници убијено „око 700“ босанских муслимана,  да је „разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира – политичка…“, те да „Сребреница је очигледно исполитизована да би се српски народ оптужио и трајно завадио са својим сусједима.“

Комисија Владе Републике Српске је утврдила да „на списку жртава има и живих и оних који су касније умрли природном смрћу, док је за неке утврђено да су промијенили идентитет и да живе на другим мјестима, а за друге да су издржали казну за кривична дјела…“

Дана 31.марта 2010.године, усвојена је „Декларација Народне скупштине Србије о осуди злочина у Сребреници“, која је, нажалост, и данас на снази.

Руководство Републике Српске је, оправдано, изразило неслагање са Декларацијом.

У њеном тексту се, између осталог, наводи:

„1.Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници, јула 1995.године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде…

(Оваквом формулацијом и Народна скупштина Србије је признала да се у Сребреници догодио геноцид, јер је тај Суд, у својој пресуди, од 26. фебруара 2007.године, констатовао да су „елементи геноцида остварени…на подручју Сребренице“)?!

2.Народна  скупштина Републике Србије пружа пуну подршку раду државних органа задужених за процесуирање ратних злочина…чему нарочиту важност има откривање и хапшење Ратка Младића ради суђења пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију…“

И српски херој, генерал Ратко Младићје ухапшен (тачније, киднапован), 26.маја 2011.године, у селу Лазарево код Зрењанина, у кући његових рођака, у којој се крио од власти своје отаџбине Србије?! Тадашњи предсједник државе, Борис Тадић,изразио је наду „да ће то допринети помирењу у регији“ и, нечасно,казао:

„Окончали смо тежак период и скинули љагу са Србије и њеног народа.“?!

Зато је неопходно да Народна скупштина Србије, неодложно, поништи ову Резолуцију, односно да је стави ван снаге.

Да би Црна Гора приступила НАТО пакту и пречицом (без испуњења стандарда) ушла у Европску унију, Ђукановићева велеиздајничка власт и њени сателити, као први у региону, 2009.године,усвојили  су скупштинску Резолуцију о прихватању Резолуције Европског парламента о Сребреници (којом се потврђује постојање „геноцида“).

Дана 17.јуна 2021.године,Скупштина Црне горе је донијела и „Резолуцију о геноциду у Сребреници“ За резолуцију су, поред монтенегринских политичких скупина, гласали и посланици Демократа (Алексе Бечића).

У Резолуцији се, између осталог, наводи да се:

„…1) најоштрије осуђује геноцид у Сребреници; 2) потврђује да се геноцид догодио на тлу Европе након Другог свјетског рата у којем је страдало преко 8.000 цивила бошњачке националности;…4) позива надлежне институције на примјену позитивних прописа када су у питању радње и дјела јавног негирања постојања или умањења геноцида у Сребреници;…7) позива надлежне институције на спровођење истрага и процесуирања оптужених за геноцид у Сребреници, ратне злочине и злочине против човјечности…“

У Резолуцији се имплицитно (заобилазно, посредно, подразумијевајуће) намеће Србима, као етничком колективитету, карактер геноцидности. И то Србима који су као народ, послије јеврејског, били највеће жртве геноцида у 20.вијеку! Наиме, Резолуцијом се „најоштрије осуђује геноцид у Сребреници“, а уопште се не помињу масовни злочини над припадницима српског народа током грађанског рата на простору СФРЈ (прије свега, у Хрватској и БиХ), од 1992.до 1995.године.

Геноцид је систематски и плански „злочин над злочинима“ ширих размјера, па се тако наведеним хашким „судским“ пресудама, као и овом Резолуцијом, јасно асоцира на колективну кривицу српскога народа за реално почињене злочине појединих Срба над припадницима бошњачког народа у БиХ. С друге стране, за масовне, планске и систематске злочине над Србима у Хрватској и БиХ нико не одговара.

Дана 22.јуна 2021.године, Уставном суду Црне Горе поднио сам иницијативу за оцјену уставности „Резолуције о геноциду у Сребреници“.Међутим,тај Суд, до дана данашњег, није донио одлуку по иницијативи.

Предсједник Црне Горе, други црногорски дужносници и државни и партијски ухлебљеници, умјесто безрезервног прихватања мита о сребреничком „геноциду“ и додворавања Западу, ради очувања државних функција, политичких  позиција и функционерског напредовања, треба прво да науче шта је геноцид, а затим да се  сјете ужасних злочина над српским цивилима у средњем Подрињу, од 1992.до 1995.године за којаготово нико није одговарао и у којима је страдало више од 3000 Срба. Треба да се сјете клања 12-годишњег дјечака Слободана Стојановића, у јулу1992.године,у насељу Каменица код Зворника. Злочин је извршила припадница Армије БиХ.

Такође, треба да се сјете одсијецања српских глава у БиХ, у љето 1992.године,на Црном Врху, између Теслића и Тешња, од стране припадника јединице „Ел муџахид“. Та јединица је била састављена од око 700 домаћих муслимана – Бошњака и око 300 фанатика –  фундаменталиста из разних исламских земаља.

Дана 19. октобра 2023.године, 11 партија потписале су коалициони споразум за састав (антисрпске, антируске, а тиме и антицрногорске) 44.Владе Милојка Спајића. Споразум су потписале и НСД Андрије Мандића, ДНП Милана Кнежевића и СНП Владимира Јоковића. У њему је наведено да „Јасно смо дефинисали и ускладили ставове око вањске и безбједносне политике са ЕУ и НАТО“ и „Влада ће остати посвећена пуној усклађености вањске политике са вањском и безбједносном политиком Европске уније“.

Сада имамо и јасну Спајићеву изјаву да ће црногорска делегација у Генералној скупштини УН гласати за предлог антисрпске резолуције о „геноциду“ у Сребреници. У том случају, Мандић, Кнежевић, Јоковић и њихови сапартијци су дужни да раскину коалициони споразум о подршци 44.Влади. Ако то не учине, Срби и Црногорци који говоре српским језиком треба да им ускрате бирачку и сваку другу подршку.

Као што сам више пута предлагао, сада је, више но икада, потребно формирање заједничког српског политичког субјекта, који би објединио српско и просрпско бирачко тијело и био принципијелан заступник српских (и истинских црногорских) националних интереса, који су и темељни интереси државе Црне Горе.

С вјером у Бога, наше српско-руске Светитеље и Русију!

Вјечна слава и хвала Светом ВасилијуОстрошком Чудотворцу Милостивом, заступнику нашем пред Престолом Небеским, чије Свето Име данас прослављамо.

Милан Гајовић