МИЛАН ГАЈОВИЋ: ПРОТИВРЕЧНОСТИ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ

 

„Ко једном попусти, од њега се очекује стално попуштање.“               

(Народна мудрост)

„Докле год Србија не поврати свој пуни суверенитет и док се не избави из вредносних модела Запада, који су проткали српско друштво, натјеравши га да се потчињава америчкој вољи, Србија ће бити послушни инструмент мрежног рата Запада против Русије.“                     (Валериј Михајлович Коровин, 1977, руски политиколог)

„Ми Срби смо објекат геостратешке агресије колективног Запада.“ (Хаџи Слободан Стојичевић, економиста, преводилац, новинар, публициста, аутор књиге „Мрежни рат против Срба“)

 

НАТО пакт (19 држава чланица) је,1999.године, извршио агресију (јер није постојала претходна сагласност Савјета безбједности УН) на Савезну Републику Југославију, која је за 78 дана узроковала више од 3600 жртава (мртвих и рањених) и огромну материјалну штету од преко 100 милијарди долара. У току агресије почињен је геноцид над српским народом, бројни ратни злочини, прије свега, против цивилног становништва, а употријебљена су и недозвољена средства борбе (за масовно уништење).

Агресијом на СРЈ, НАТО пакт није прекршио само Повељу УН, већ и сопствени Сјеверноатлантски уговор (члан 1 – Решавање међународних спорова мирним путем и уздржавање од пријетње или употребе силе и члан 7 – Потврђивање права и обавеза Страна (чланица Пакта – М.Г.) по Повељи и потврђивање примарне одговорности Савјета безбједности УН за одржавање међународног мира и безбједности).

У злочиначким ваздушним нападима на СРЈ учествовало је 16 држава чланица НАТО (нијесу учествовале само Грчка, Исланд и Луксембург). Од тога су 9 држава биле истовремено и чланице Европске уније (Њемачка, Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Белгија, Данска, Португалија, као и Велика Британија (прецизније Уједињено Краљевство) која је, 2020.године, престала да буде чланица ЕУ. Значи, најмоћније и најутицајније чланице ЕУ су, активно и немилосрдно, учествовале у агресији, што је доказ политичког и војног (безбједносног) идентитета између НАТО-а и ЕУ.

Након окончања агресије, Савјет безбједности је, 10.јуна 1999.године, усвојио Резолуцију 1244. Зашто је она важна?

У преамбули Резолуције се каже:

„…поново потврђујући приврженост свих држава суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије (од 2006.године, Србије, као правном следбенику – М.Г.) …потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово…“

У тачки 10 Резолуције стоји да ће „…народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије…“. А у тачки 11 „Савјет безбједности одлучује да ће главна одговорност цивилног присуства (на КиМ – М.Г.) укључивати: а) унапређење успостављања до…коначног решења, суштинске аутономије на Косову…“

У члану 60. став 4. Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора (2003), прописано је:

„У случају иступања државе Црне Горе из Државне заједнице Србија и Црна Гора, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савјета безбједности Уједињених нација, односили би се и у цјелости важили за државу Србију, као следбеника.“

НАТО пакт је окупирао свету, централну српску земљу Косово и Метохију и на њој, противправно, изградио војну базу Бондстил, код Урошевца.

Подсјетимо се, још једном, да су 22 од укупно 27 чланица ЕУ признале независност лажне државе Косово. Ту државолику творевину нијесу признале Грчка, Кипар, Шпанија, Румунија и Словачка. Такође, независност „државе Косово“ признало је 26 од 30 чланица НАТО. Нијесу је признале Грчка, Шпанија, Румунија и Словачка.

Заједничка и непромјенљива позиција најмоћнијих држава Запада је, не само признавање независности лажне државе Косово, него и системски и континуирани притисак на Србију да пристане на самоампутацију. У том циљу, од петооктобарског пуча 2000.године, до дана данашњег, у Србији, са часним изузецима, Запад је на власт инсталирао марионетске гарнитуре које су показале потпуну спремност да испуне задатак – постепено, пузајуће признање независности лажне државе Косово, игнорисањем Резолуције 1244 СБ УН. Истовремено, непрестано, са високим интензитетом, и са Запада и од власти Србије, траје медијско пропагандни процес анестезирања српске јавности ради њене припреме за одрицање од духовног срца – Косова и Метохије. Упоредо, тече процес неутралисања војне моћи Србије и свођење Војске Србије на фактор привлачења, а не одвраћања непријатеља.

Политички аксиоми (непромјенљиви ставови) Запада према Србији су да Србија не може постати чланица ЕУ са КиМ у свом саставу, те ако истовремено не приступи НАТО-у, ако не пристане на укидање Републике Српске и ако, претходно, не раскине војне, економске, политичке и културно – духовне везе са Русијом. Савез са Русијом значи очување територијалне цјеловитости Србије са КиМ у свом саставу, као и војну и енергетску безбједност државе, као и опстанак Републике Српске. Насупрот томе, чланство у ЕУ значи губитак КиМ, даље распарчавање Србије и нестанак Републике Српске.

Концепт војне неутралности Србије је само параван њене власти који се користи за обмањивање грађана о тобожњој принципијелно избалансираној сарадњи Србије и са НАТО пактом и са Русијом (прецизније, Организацијом договора о колективној безбједности – ОДКБ). А у стварности, Србија  и Војска Србије са НАТО-ом остварују највећи степен институционалне сарадње за једну државу нечланицу, док је сарадња са ОДКБ-ом декларативна и симболична.

Анализирајмо противречности у Стратегији националне безбедности Србије (у даљем тексту: Стратегија), коју је Народна скупштина усвојила 27. децембра 2019.године, као кључном, кровном документу „ради заштите и остваривања националних интереса и очувања основних националних вредности“.

Њена (противречна) полазишта су, између осталог, „очување суверенитета и територијалне целовитости, војна неутралност и европске интеграције“. У анализи стратегијског окружења констатовано је да „опште стање безбедности у свету знатно угрожава грубо кршење Повеље УН  и општеприхваћених норми међународног права, а нарочито мешање у унутрашње ствари суверених држава (а то се може односити само на САД и НАТО – М.Г.)…Посебно је забрињавајућа тенденција заоштравања односа између великих сила условљена надметањем за остваривање њихових супротстављених интереса и промену постојећих сфера утицаја…“

На овај начин, у исту раван одговорности, стављени су Запад (прије свега, САД) који води тотални, агресивни, неоружани, мрежноцентрични рат против Русије (и Кине), и те државе које се бране од агресије!

Даље, у Стратегији се наводи  да „Организација северноатлантског уговора (НАТО) настоји да превазиђе тешкоће у погледу остваривања адекватних буџетских средстава, како би могла да се прилагођава променама у стратегијском окружењу и изграђује неопходне капацитете за супротстављање савременим изазовима, ризицима и претњама“?!

Оваквим формулацијама Народна скупштина, као адвокат НАТО-а, изражава „жал“ што  та „прогресивна“ и „одбрамбена“ организација нема довољно средстава да се супротстави онима који пружају отпор његовом мрежноцентричном рату, ради поробљавања планете, и њиховим војним провокацијама против Русије и Кине, прије свега?!

Даље се каже да  „За Републику Србију УН имају централну улогу када је реч о заштити њеног суверенитета и територијалног интегритета и статусу Аутономне покрајине Косово и Метохија…Република Србија се залаже за активнији приступ УН, по питању АП КиМ…у складу са резолуцијом 1244…Противи се пријему привремених институција самоуправе у Приштини у УНЕСКО и ИНТЕРПОЛ и трансформацији наоружаних формација које се називају „Косовске снаге безбедности“ у оружане снаге“ (Ко је формирао те оружане снаге, питамо. Одговор је јасан – НАТО)

„Противправно једнострано проглашена независност територије коју административно обухвата Аутономна покрајина Косово и Метохија не заснива се на Уставу Републике Србије, Повељи УН и Резолуцији СБ УН 1244 и, као таква, неприхватљива је за Републику Србију, јер угрожава њене националне вредности и интересе…очување суверености, независности и територијалне целовитости услов је опстанка Републике Србије као државе“. У Стратегији се истиче „право независног вршења законодавне, извршне и судске власти на целокупној територији Републике Србије , те очување целовитости њене територије…не признаје (се) противправно одвајање било ког дела своје територије…Залагање за очување АП КиМ  у саставу Републике Србије …у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН и другом нормама међународног права…Република Србија неће признати једнострано проглашену независност своје јужне покрајине, али ће наставити дијалог са привременим институцијама самоуправе у Приштини уз посредовање ЕУ, до постизања дугорочно одрживог и обострано прихватљивог договора.“

Зашто, онда, када то признају, власти Србије не бојкотују преговарачки процес између „Београда и Приштине“, под покровитељством ЕУ, и заложе се за његово враћање у Савјет безбједности УН, гдје су Русија и Кина, као гаранти поштовања и примјене важеће Резолуције 1244?

Противно томе, у Стратегији је истакнуто да су  национални интереси и стратешко опредјељење Републике Србије „европске интеграције и чланство у ЕУ“.  Значи, истакнуто је залагање за међусобно противречне циљеве: „унапређење и убрзање интеграције у ЕУ“ и „очување суверенитета и територијалног интегритета“?!

„Република Србија подржава европске вредности и спољнополитичке циљеве ЕУ, као и главне смернице њеног спољнополитичког дјеловања.“ Ово представља подршку учешћу највећих и најутицајних чланица ЕУ, Савјета ЕУ и Европске комисије у мрежноцентричном рату Запада против Русије и Бјелорусије, прије свега!

У Стратегији се наводи и да  „Оружана агресија на Републику Србију у наредном периоду је мало вероватна, али се не може у потпуности искључити“. (Ко то може да буде агресор, ако не НАТО пакт, иронично се питамо).

Уз сагласност власти Србије, у Влади тзв. Косова која води екстремну антисрпску политику, учествују, чак су вршили и министарске функције, представници „Српске листе“. У Стратегији се у вези са тим каже:

„Ради нормализације односа у АП КиМ, Република Србија ће пружити пуну подршку учешћу Срба у раду привремених институција самоуправе у Приштини (читај: учешће Срба у „влади Косова“)…“?!

Шта каже Стратегија о сарадњи државне власти и Војске Србије са НАТО пактом?

„…Република Србија сарађује са НАТО кроз програм Партнерства за мир ,спроводећи војну неутралност…Република Србија нема намеру да постане чланица НАТО, нити другог војно-политичког савеза…активна и садржајна сарадња …са државама чланицама НАТО и Партнерство за мир (су) пут  за трајну стабилизацију и напредак овог региона.“

Да су сочинитељи Стратегије  свјесни узајамне повезаности чланства у ЕУ са чланством у НАТО-у и да свјесно пристају на то, потврђује следећи цитат из Стратегије:

„Сарадња са НАТО кроз Партнерство за мир је комплементарна активностима које се предузимају у оквиру приступног процеса Републике Србије Европској унији…“

Декларативно залагање за сарадњу и са ОДКБ-ом је у Стратегији формулисано овако:

„Република Србија проширује и продубљује  постојећи ниво своје сарадње са ОДКБ ради доприноса глобалној стабилности и безбједности у складу са политиком војне неутралности.“

А како изгледа хронологија институционалне сарадње са НАТО?

Република Србија је, 18.децембра 2006.године, приступила НАТО програму Партнерство за мир ради „унапређивања одбрамбених способности за задржавање војне неутралности“?! У згради Министарства одбране Србије (коју је НАТО порушио, током агресије)  отворена је НАТО војна канцеларија за везу. Шеф те канцеларије, генерал Томазо Витале (Тоmmaso Vitale) је, 2020.године, казао да „јавност нема јасну представу о томе колико блиско Србија и НАТО сарађују још од времена потписивања Партнерства за мир…видјећете да се партнерство НАТО-а и Србије заиста одвија на много поља…“

Србија (тачније, Влада) је први Индивидуални акциони план партнерства (Individual Partnership Action Plan – IPAP) усвојила 2015.године и подигла односе са НАТО на „највиши ниво за државе које нијесу чланице“. Овим планом „Република Србија се обавезала да оптимизује организационе структуре Министарства одбране и Војске Србије…Посебан значај придаје се узајамној сарадњи под покровитељством Групе Србија- НАТО за реформу одбране.“ Потписан је, исте године и Споразум о статусу снага (Status of Force Agreement – SOFA), којим је, сем несметаног транзита снага НАТО преко територије Србије, омогућено и привремено стационирање тих снага у Србији, уз гаранције дипломатских привилегија и имунитета?!

Други циклус IPAP-а, између Владе Србије и НАТО усклађен  је 7.новембра 2019.године, за период 2019-2021.година. Mинистарство спољних послова Србије је тада саопштило да „у оквиру планирања одбране, која обухвата планирање развоја система одбране и планирања употребе одбрамбених  снага, Република Србија ће усмерити пажњу на одабир и имплементацију циљева партнерства у оквиру Процеса планирања и прегледа (Planning and Review Process – PARP).“ Процес планирања има за циљ да „помогне земљи партнеру да развија капацитете ради доприноса активностима Партнерства за мир…“

Од земље партнера се захтијева да испуни услове интероперабилности (компатибилности) – способност за заједнички, усклађени рад, уз несметану размјену информација и испуњавање НАТО стандарда. Подразумијева испуњавање Упитника који обухвата питања из домена одбрамбене политике, релевантне економске и финансијске (војне) планове, детаљне податке о војним капацитетима партнерске земље које је спремна да стави на располагање програму Партнерство за мир, као и свеобухватни преглед војних снага у циљу унапређења  њихових способности да дјелују са трупама и по стандардима НАТО. Партнерство обухвата и политички и војно-безбједносни домен, и, чак, заједничку заштиту тајних података!

И ово је доказ да је Декларација о војној неутралности Србије само параван за обману јавности и прикривање перфидног и пузећег приступања НАТО пакту. И прећутно прихватање да је агресија НАТО-а на СРЈ била оправдана1

Махди Даријус Наземроаја (социолог и научни истраживач у канадском Центру за истраживање глобализације, поријеклом из Ирана), један од најпознатијих критичара НАТО-а, према часопису „Печат“, број 384/2015, казао је:

„IPAP је специјално адаптирани процес који се креира, не само да би обезбиједио интеграцију у НАТО, већ драстично и драматично моделује земљу за чланство…НАТО…има надзор над целим процесом реконфугурације…Београд (је) предузео војне и безбедносне реформе…док су званичници НАТО-а направили процене учинка и водили цео процес за Србију…песимиста би једноставно и искрено закључио да је Србија колонизована (тихом окупацијом – М.Г.).“

А Рик Розоф (Rick Rozoff, амерички војни аналитичар, оснивач и уредник интернационалне мреже „Стоп НАТО“) je посвједочио:

„…Треба знати да IPAP споразум не представља никакву супституцију за програм пуне интеграције (у НАТО – М.Г.), већ је део тог процеса.“(Часопис „Геополитика“, април 2015.)

Под покровитељством НАТО-а, Војска Србије је реорганизована (прешла са армијског на бригадни НАТО систем), бројчано је смањена са око 62.000 на око 27.000 припадника и разоружана уништењем борбене технике – више тона оруђа, оружја и муниције (тобоже застарелог, а у ствари оног које није у складу са стандардима НАТО)!

Недвосмислено произилази да су ставови Стратегије су у потпуној супротности са стварношћу коју српска власт креира. Наиме, Бриселским споразумом („Првим споразумом о принципима коју регулишу нормализацију односа“), из 2013.године, као међународним (међудржавним) уговором, Србија је, de facto, признала државолику творевину, лажну државу Косово, а држава Србија се самораспустила и самоиселила са средишне српске земље. Другим ријечима, Србија се, самовласним неуставним и незаконитим одлукама њене власти, на територији своје  АП КиМ, одрекла суверености, те управне (полицијско-безбједносне) и судске власти, што су битни атрибути државности. Србија је признала уставност и законитост правног поретка „државе Косово“. Административне границе између централне Србије и КиМ постале су државне границе.. Српске судије су положиле заклетву пред тадашњим „премијером“, ратним злочинцем Хашимом Тачијем. И такав Споразум се, несметано и неометано од власти Србије, примјењује до дана данашњег

У тексту Споразума се, између осталог, наводи:

„…7. На Косову ће постојати јединствене полицијске снаге које се зову Косовска полиција. Сва полиција на северу Косова ће бити интегрисана у оквир Косовске полиције. Плате ће исплаћивати само Косовска полиција…

10. Судске власти биће интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова…
11. Општински избори ће бити организовани у северним општинама 2013.године уз посредовање ОЕБС-а а у складу са косовским законом и међународним стандардима…
12. Договорено је да ниједна страна неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на путу ка ЕУ…“?!

Даље раздржављење Србије на КиМ извршено је потписивањем тзв. Вашингтонског споразума, од 4..септембра 2020.године, прије свега, у области електропривреде и водопривреде.

Свједоци смо како САД и Европска комисија (влада ЕУ) намјеравају да убрзају дијалог власти Србије и „државе Косова“, у циљу постизања тзв. свеобухватног споразума који би значио пријем те лажне државе у УН и друге међународне организације. Власти Србије инсистирају само на томе да Приштина није ништа урадила на примјени одредби Бриселског споразума који се односе на Заједницу (српских) општина. Шта је о томе написано у Споразуму?

„1.Постојаће Асоцијација / Заједница општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову…

4. У складу са надлежностима додељеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законом, општине учеснице ће имати право да сарађују (у)…областима економског развоја, образовања, здравства, урбанизма руралног развоја (као и да имају)…5.…друге додатне надлежности које могу делегирати централне власти („државе Косово“ – М.Г.). 6. Заједница / Асоцијација ће имати репрезентативну улогу према централним властима и у том циљу биће представљена у консултативном већу заједница…“

Закључујемо, да Заједница (српских) општина дјелује у оквиру правног поретка „државе Косово“ и у складу са „косовским законом“ и не посједује никакве државне функције. То је само бацање прашине у очи српској јавности како власти Србије тобоже неће признати „Косово“, а да Србија не добије ништа! Никаква компензација не може оправдати давање свога за своје!

Шта САД мисле о томе, разјаснио је њихов специјални представник Габријел Ескобар, који је недавно изјавио, у вези надлежности  Заједнице (српских) општина, да је то „суверена одлука коју Влада Косова мора да донесе…“ А Мирослав Лајчак, специјални представник ЕУ (прецизније, њене владе – Европске комисије) за „дијалог Београда и Приштине“, је недавно  изјавио да „нико разуман не може дозволити Републику Српску на Косову!“

Власти Србије се редовно прикључују санкцијама Савјета ЕУ против Бјелорусије, а  тиме посредно и против Русије. А  предсједник Бјелорусије Александар Лукашенко је једини предсједник државе који је, усред злочиначке агресије НАТО пакта на СРЈ, у априлу 1999.године, ризикујући живот, посјетио Београд и пружио директну подршку руководству СРЈ и Србије.

Уколико власти Србије, под притиском Српске православне цркве, патриотске јавности и Русије, буду одуговлачиле са постизањем тзв. свеобухватног договора Србије и лажне државе Косово, САД и Европска комисија су припремиле санкције највишим државним руководиоцима и пословним људима блиским власти Србије, па и самом предсједнику Вучићу! Предсједник Републике Србије, његова ужа и шира родбина,  српско државно руководство и истакнуте српске патриоте су на „црној листи“ тајних служби САД, В. Британије, Њемачке и НАТО пакта и стално се прате, а њихови разговори непрекидно прислушкују!

Милан Гајовић