МИЛАН ГАЈОВИЋ: ПРАЈДИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

„…Грехољубље, похотољубље, самољубље, среброљубље, властољубље – одувијек су били и остали уништавање истинске човјечности у човјеку, мржња против човјека…“                         (Блаженопочивши Митрополит Амфилохије)

„Гдје свако чини само оно што хоће, тамо влада анархија…“ (Мартин Кесел (Martin Kessel), 1901-1990, њемачки писац)

 

Под будном пажњом америчке и британске амбасаде у Црној Гори, дана 8.октобра 2022.године, у Подгорици је одржан десети „јубиларни“ „Montenegro Prajd“, под слоганом „Нема више али“. Учестовало је свега неколико стотина припадника LGBTIQ популације и њихових присталица, који су „поносно“ промарширали центром Подгорице. Полиција, која је обезбјеђивала Prajd, блокирала је све споредне улице које воде у центар града. „Маршу дугиних боја“ прикључио се и један број, еуроатлантски оријентисаних, министара, посланика, као и ДПС градоначелник Подгорице и британска амбасадорка у Црној Гори. Учесници су послали „поруку слободе“ и обећали да ће следеће године „напунити трг“.

Једна од парола „марша“ била је „Литијајте у 4 зида“?! Иронија је наше колективне судбине да овакву поруку људима који, традиционално и у складу са вишевјековним православним  канонима, славе Бога и светитеље у светоме ходу, упућују они који треба да своја интимна усмјерења остварују „у четири зида“, а не да, као средства неолибералног фундаментализма, рекламирају те „вриједности“ градским улицама!

Министар људских и мањинских права у техничкој „Влади“, Фатмир Ђека (алб. Fatmir Gjeka), који је присуствовао Prajd-у, казао је  да „…морамо поштовати људска права, ово је држава која тежи ЕУ…Чека нас доношење неколико закона…“ Узгред, логично питање господину Ђеки: Колика је подршка прајдизацији државе и друштва у његовој албанској популацији?

Очита је намјера црногорских еуроатлантских власти да се и лицима истог пола, односно истополним партнерима нормира право на усвајање дјеце, то јест да се истополно животно партнерство  правно изједначи са природном породицом коју чине отац, мајка и њихова дјеца.  Законом о социјалној и дјечјој заштити већ је прописано да породицу  чине и „…дјеца коју партнери издржавају у складу са законом којим се уређује животно партнерство лица истог пола (Закон о животном партнерству – М.Г.)…“. Тиме се, фактички, отвара „породични“ простор за педофилију и друге облике злоупотребе дјеце.

Оваква правна регулатива није у складу са Уставом и Породичним законом. Ни међународно право, нити придруживање ЕУ нијесу  наметали обавезу доношења закона о животном (истополном) партнерству. Ово зато што је брачно и породично законодавство у надлежности држава чланица.

Убједљива већина грађана Црне Горе је против одржавања Prajda, зато што је то противно нашим религијским и традиционалним моралним вриједностима. Промовисање LGBTIQ  „вриједности“ и „културе“ је атак на Божанску и људску природу. Јер, „Господ позива сваког човјека да живи по духу, а не по тијелу“.

Свете књиге три главне религије (јудаизам, хришћанство и ислам) слажу се да сексуална оријентација није ствар избора, већ установљена чињеница и да постоје два пола или рода. Старозавјетна „Прва књига Мојсијева (Постање)“ тумачи: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божјем створи га; мушко и женско створи их“ (1;27).

А у Курану се каже: „ И да Он пар, мушко и женско, ствара,“ (53;45) и „Од људског бића направио пар, мушко и женско“ (75;39).

Што се тиче хомосексуализма (мужеложништво, гејство), свете књиге све три главне религије сагласне су о неморалности таквог понашања. „Трећа књига Мојсијева“ (Левитска)“ каже: „С мушкарцем не лези као са женом; гадно је.“ (18;22) и „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе…“ (20;13).

У „Посланици Светог апостола Павла Римљанима“ наведено је:

„…и мушкарци…распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам…“ (1;27)

А у „Првој посланици Коринћанима“, Свети апостол Павле пише:

„…не варајте се…ни мужеложници (хомосексуалци – М.Г.)… Царство Божије неће наслиједити.“ (6,9)

Куран каже:

„…Ви са страшћу прилазите мушкарцима умјесто  женама. Та ви сте народ који све границе зла прелази!“ (7;81). „Зашто ви, мимо сав свијет, са мушкарцима општите, а жене своје, које је за вас Господар ваш створио остављате? Ви сте људи који сваку границу зла прелазите.“ (26; 165-166).

Појам „политички хомосексуализам“ је увела руска историчарка и стручњак за међународне односе Наталија Нарочницка (1948) и објаснила да идеологија LGBTIQ покрета нема никакве везе са правима хомосексуалаца као људских јединки, те да је то политичка идеологија Великог Брата. Њу карактеришу нелегални и агресивни покушаји мањине да, уз подршку локалних власти, наметну свој образац понашања већинској популацији. У земљама Запада на сцени је и прогон оних који се не слажу са идеологијом политичког хомосексуализма.

„Параде поноса“ и EuroPrajd-ови, као манифестације политичког хомосексуализма (противпородичне и квазинаучне идеологије) су средства остваривања интереса западних мегакапиталистичких владара из сјенке за овладавање планетом. Њихов циљ је уништење колективног духа једног народа разарањем његовог вјековног система моралних вриједности.

Другим ријечима, циљ је разарање природне породице, као основне ћелије друштва, у име европских и NАТО „вриједности“, а  складу са теоријом о „златној милијарди“ сивих еминенција спољне политике САД: Збигњева Бжежинског (1928-2017) и Хенрија Кисинџера (1923). Та теорија подразумијева драстично смањење људске популације на планети, што се, подразумијевајуће, не односи на становнике земаља Запада. Треба се подсјетити да је и Бжежински говорио о „контроли маса путем „атеизације“ религије, масовних спортских догађаја, необузданих сексуалних побуда, рок музике и наркотика“.

Џозеф Бајден је 2014. године, као потпредсједник САД, рекао да је циљ америчких  власти да у цијелом свијету наметну LGBTIQ идеологију, као саму „срж демократије“?!

Значи, под велом „универзалних вриједности“, политички хомосексуализам се промовише као средство остваривања антихришћанских, односно антиправославних намјера Запада ради глобалне превласти. Све ово се реализује у оквиру тзв. „стратегије условљавања“, која подразумијева пријем у чланство међународних организација и везивање економске помоћи само уз прихватање тих „вриједности“, као услова који се, по нахођењу, могу проширивати.

Разарање природне и легализацију истополне породице треба посматрати у ширем контексту свеобухватног, хибридног, неоружаног, богоборачког рата Запада (западних мегакапиталистичких владара из сјенке) против традиционалних хришћанских моралних вриједности, православља и Русије. Русија је на удару Запада јер је главни планетарни бранич људских, породичних, хришћанских (православних), националних и државотворних вриједности од свеопште западне дехуманизације.

У циљу успостављања тзв. Новог свјетског поретка, примјењује се стратегија урушења морала и колективног духа народа, као и националних држава, како бисмо сви постали безоблично потрошачко стадо у тору Орвеловог Великог Брата. Колективни дух једног народа најлакше је уништити разарањем традиционалне, природне породице. Зато нам је неопходна, и појединачна и колективна „одбрана духа“ (Шарл де Гол), која није могућа без подршке државне власти.

И савремени италијански филозоф Дијего Фузаро (1983) сматра да је урушење природне породице једна од ударних песница неолибералног капитализма. Породица је на удару глобализма – огромног система експлоатације, са циљем претварања људи у изоловане јединке.

План усмјерен против природне породице, са мајком, оцем и њиховом дјецом, заснива се на тзв. теорији полова и родног идентитета (Gender Plan – Gender Identity), односно на теорији полних сличности „брачних“ другова (истополних „родитеља“). Настала је као пројекат америчког психолога и сексолога Џона Манија (John William Money, 1921-2006), поријеклом са Новог Зеланда. Његово учење је неутемељена психолошко-социолошка конструкција да је хетеросексуалност друштвена, а не биолошка (генетска) карактеристика људске јединке. По њему, сексуалне полне карактеристике жене и мушкарца нијесу урођене, већ настају и формирају се током одрастања, под утицајем породичних и друштвених ограничења?!

Главни циљ хибридног рата је освајање и поробљавање одређене територије, односно успостављање контроле над државом, друштвом и територијом неоружаним средствима и без директне војне агресије – „меком окупацијом“, односно ненасилним техникама манипулације преко тзв. „цивилног друштва“ (НВО и „независни“ медији, прије свега). „Империјални циљ“ оваквог рата Запада је и остваривање неолибералне хегемоније која подразумијева уништавање индивидуалности човјека као хуманог, политичког, националног, државотворног и религиозног бића. Индустријом забаве и спорта, „производњом сагласности“ и општом дебилизацијом, људи се претварају у безоблично стадо у врту Великог Брата, у коме најбоље успијевају тикве без коријена.

Методи хибридног рата су, између осталих: „прање мозга“ грађана како би бирали „пожељну власт“; производња лажних вијести и афера против непожељних државника и политичара; промоција „политичког хомосексуализма“ ради депопулације и разарања традиционалног породичног морала и колективног – националног духа; кривотворење туђе националне прошлости; богоборство, усмјерено, прије свега, против православља…

Подсјетимо се на ријечи незваничног портпарола тајне, западне мегакапиталистичке владе Збигњева Бжежинског да је „Балкан потенцијална геополитичка награда у борби за европску (западну – М.Г.) супремацију“. Један од главних заговорника новог свјетског поретка Џорџ Сорош је, непосредно након окончања NАТО агресије на СРЈ, казао да „Балкан не смије да се реконструише на основу националних држава“. Државе на Балкану, односно „марионетске микро творевине“, по њему, треба ставити под протекторат ЕУ која је „дужна да развије свој кишобран над цијелим регионом“, у условима „моћног војног присуства NАТО-а“ (Мортон Абрамовиц (Morton Isaac Abramovitz, 1933,амерички дипломата и директор кровне „невладине“ организације САД – Националне задужбине за демократију (NED)).

Принцип колонијалне доминације заснован је искључиво на властитим интересима и стварању малих држава које нијесу способне да се самостално развијају. (Нео)колонизатори су увјерени у своју властиту цивилизацијску супериорност, коју остварују „колонизацијом ума“ и „колонијалном полиархијом“ (полицентричном контролом власти и кључних сегмената колонизоване државе). И „политички хомосексуализам“ је једно од средстава  колонијалне полиархије.

У „Директиви Службе безбједности Сједињених Држава“, број 20/1, од 18. августа 1948.године („Доктрина америчке војске против истока“), коју је сачинио Ален Далс (директор CIA-а, од 1953. до 1961.године), између осталог, наводи се:

„Ми ћемо рушити духовне вриједности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности…непримјетно, но активно и постојано, помагаћемо… корупцију…(и) издајништво…Све ћемо то култивисати у свијест људи…У управљању државом ћемо изазивати хаос и неред. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини…Ми ћемо одиграти…стратегију погибије свих православних Словена и, коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свијест.“

Црна Гора је, правно и фактички, од 1998.године, (нарко) банана држава, односно, колонија Запада, прије свега САД и Велике Британије. Нашом државном политиком и економијом „суверено“ управљају њихове власти и тајне службе.

Свједоци смо ширења америчке амбасаде у Подгорици и ограђивања њеног увећаног  посједа бодљикавом жицом. Стварање „Бондстила 2“ у Црној Гори пролази без јавног критичког односа Срба и Црногораца који говоре српским језиком, као и српских и/или просрпских странака и удружења.

Црна Гора је потребна Западу само као антисрпска и антируска наркотранзитна дестинација CIA-e и NАТО пакта. На власти у Црној Гори могу бити само глобалистичке скупине чији је главни циљ, био и јесте, да се, екстремном антируском, антисрпском и антиправославном политиком, створи пречица за приступање Црне Горе NАТО пакту и ЕУ и прије испуњавања њихових нормираних „демократских“, безбједносних и економских  стандарда.

Да је ЕУ глобалистичка испостава, убједљиво свједочи српски филозоф Мишо Кулић (1951), који, према порталу „Novi Standard“, објашњава:

„…корпорације огромном финансијском и медијском моћи директно утичу на избор политичких елита, углавном скромно образованих, али зато беспоговорно послушних премијера, министара, шефова држава. Већина западноевропских лидера последње три деценије су били полазници школе „Глобалне вође будућности“, касније преименоване у „Младе глобалне вође“ унутар (глобалистичког – М.Г.) Свјетског економског форума  Клауса Шваба…“

Европеизација, као и позападњавање уопште, подразумијева и некритичко имитирање и усвајање туђих (не)културних вриједности (стандарда), што, законито, доводи до губитка самопоштовања и да се „презире своје, самобитно, национално“ (Николај Трубецкој, руски лингвиста и историчар). Некритички и олако прихватамо социокултурне моделе Запада, непримјерене нашем духовном и моралном коду. Наивно вјерујемо да ће то бити довољно да уђемо у „цивилизовану“ и „демократску“ „европску заједницу народа“ и да ће нам то донијети економски и свеопшти  просперитет.

Зато, ради националног и државног спасења, треба да бирамо власт  која ће људска  права тумачити неодвојиво од традиционалних моралних норми и забрањивати јавне манифестације политичког хомосексуализма. Заштита природних породичних вриједности треба да буде један од главних задатака државе и друштва, почев од државне подршке рађању (а суочавамо се са знатним негативним природним прираштајем) до забране пропаганде хомосексуализма међу малољетним особама. Јер, дјеца и омладина се морају правилно едуковати и сачувати од, моралним оквирима, неспутане агресивне пропаганде апологета хомосексуализма. Тиме се не врши прогон, нити дискриминација припадника LGBTIQ популације, јер је њихова (приватна) сексуална оријентација декриминализована.

Милан Гајовић