МИЛАН ГАЈОВИЋ: ОТМИЦА И ИЗРУЧЕЊЕ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА НЕЛЕГАЛНОМ И  НЕЛЕГИТИМНОМ ХАШКОМ КВАЗИ ТРИБУНАЛУ

Двадесет осми јун 2001.године,један је од најсрамнијих датума у српској историји. Тог дана, на Видовдан, из Централног затвора Окружног суда у Београду, киднапован је ранији предсједник Србије и СРЈ Слободан Милошевић и испоручен нелегалном и нелигитимном Хашком квази трибуналу (у даљем тексту: „Трибунал“).

Зашто је „Трибунал“ нелегалан и нелегитиман? Зато што је формиран, противно Повељи УН, резолуцијом Савјета безбједности који није надлежан за образовање међународних судова. Наиме, међународни судови се могу установити само конвенцијама, односно вишестраним међународним уговорима. Поред тога, “Трибунал“ је инквизиторски суд (сачињава га и „суд“  и „тужилаштво“) и законодавни орган (сам доноси и мијења правила по којима суди). “Трибунал“ је и нелегитиман, јер су га формирали главни разбијачи СФРЈ (власти САД, В. Британије Њемачке, те Ватикана) да,  на доживотне робије и дугогодишње затворске казне, осуђује  српске државнике и војсковође, који су ту државу бранили.

Медији су објавили потписану , од тадашњег предсједника СРЈ Војислава Коштунице, предсједника Републике Србије Милана Милутиновића и предсједника Владе Србије Зорана Ђинђића, и овјерену Изјаву, од 31.марта 2001.године,да Милошевић није (иначе, незаконито и неосновано) ухапшен ради изручења „Трибуналу“. Такође, објављено је и да је сачињен и анекс Изјаве да „Слободан Милошевић неће бити изручен ниједној правосудној нити другој институцији ван земље“. Анекс Изјаве је, по овлашћењу Ђинђића, потписао тадашњи  потпредсједник Владе Србије, Чедомир Јовановић.    

И поред свега тога, Милошевић је отет и испоручен Хагу само неколико часова пошто је Ђинђићева Влада Србије донијела неуставну Уредбу о сарадњи са  „Трибуналом“. Уредба је експресно донесена  уочи саме  отмице, те  објављена и ступила на снагу одмах, како Савезни уставни суд не би могао да привременом мјером суспендује њено дејство. Тај суд је, иначе, ранију Уредбу Ђинђићеве владе, такође о сарадњи са „Трибуналом“, прогласио неуставном.

Уредба Владе Србије, од 28.06.2001.године,донијета је на основу члана 90.става 1. тачке b) Устава Републике Србије из 1990.године („Влада…доноси уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона;“),а у вези члана 135.става 2. тог Устава („Кад се актима органа Федерације нарушава равноправност Републике Србије или се на други начин угрожавају њени интереси…републички органи доносе акте ради заштите интереса Србије“)?!

Треба имати у виду да у вријеме отмице Милошевића није постојао, ни савезни ни републички закон  о сарадњи са „Трибуналом“. Такви општи акти су, по својој садржини,  закони  којима  се регулише кривично-правна област.  Кривично правна материја  може се регулисати само законом, јер прописује, материјално и процесно, ограничавање Уставом зајемчених људских права и слобода.

Надаље, уредба је општи акт ниже правне снаге од закона који се доноси ради извршавања закона. Једино, у вријеме важења ванредног или ратног стања, када скупштина није у могућности да се састане,  влада је овлашћена да доноси тзв. уредбе са законском снагом.

Колико је ,дрско и неодговорно,  Ђинђићева Влада ишла у кршењу Устава Србије, показује и то што је за правни основ Уредбе користила и члан 135.став 2.тог Устава. Наиме, уставно и законито проглашавање неуставном раније Уредбе те Владе о сарадњи  са „Трибуналом“ од стране Савезног уставног суда (из горе објашњених разлога), Влада Србије је тумачила као „нарушавање равноправности“  и „ угрожавање интереса“  Србије, а Уредбу као „акт ради заштите интереса Србије“?!

Зоран Ђинђић је, иначе, био предводник марионетске власти Србије, која је инсталирана пучем, односно државним ударом од 5.октобра 2000.године. Руководство  ДОС-а или тзв. Демократске опозиције Србије, довели  су на власт главни разбијачи СФРЈ,  с најважнијим  циљем отимања Косова и Метохије и  распарчавања Србије.

Према свједочењу некадашње главне тужитељке   „Трибунала“, Карле дел Понте, Ђинђић јој је, још уочи септембарских савезних избора 2000.године, обећао да ће Милошевић бити испоручен Хагу.

По Ђинђићу, разлози за доношење Уредбе и одлуке да се Милошевић изручи „Трибуналу“, поред непостојања  одговарајућег закона, били су и наводна опасност да неке земље откажу учешће на донаторској конференцији (која је била заказана за 29.август 2001.године)  о тобожњој помоћи Србији  и да тиме  дође „до невиђене бламаже“?! Трећи разлог за изручење Милошевића, по Ђинђићу, био је избјегавање  „угрожавања будућности Србије“ и елиминисање „опасности од међународне изолације“?!  Узгред, колико је Србија добила од оних силних милијарди евра или долара, које су ДОС-овци лажно обећавали грађанима Србије и колико су они угрозили будућност Србије ?

У  члану 17 став 3 Устава СРЈ, из 1992.године,било је прописано да „Југословенски држављанин не може бити…изручен другој држави“. Такође, у члану 47. став 2. Устава Републике Србије, из 1990.године,било је нормирано да „Грађанин Србије не може бити…екстрадиран“. Произилази закључак да није било могуће спроводити поступак изручења по тада важећем Закону о кривичном поступку, којим, логично и последично, није ни био дозвољен  поступак изручења држављанина СРЈ, односно Србије.

На велики притисак Ђинђића и западних разбијача СФРЈ, и Савезна влада је,23.јуна 2001.године,донијела неуставну Уредбу којом  се  омогућавало изручење Милошевића. Уредба је неуставна, јер је донесена  противно члану 99 ставa 1 тачкe 4 Устава СРЈ („Савезна влада…доноси уредбе…за извршавање савезних закона и других прописа и општих аката Савезне скупштине.“ Савезни уставни суд је, привременом мјером, обуставио извршење Уредбе, до коначне одлуке о уставности.

На основу напријед наведеног, непорециво се закључује да су сви они који су „правно“ утемељили, организовали и учествовали у неуставном и незаконитом изручењу Слободана Милошевића „Трибуналу“, извршили кривично дјело отмице, из члана 64.  тада важећег Кривичног закона Србије. Такође,  они који су имали својство службеног лица, починили су и кривично дјело злоупотребе службеног положаја, из члана 174. Кривичног закона СРЈ, или,  из члана 242  Кривичног закона Србије.

Слободан Милошевић је умро  у  притворској јединици затвора у Схевенингену, 11.марта 2006.године, не дочекавши првостепену  пресуду. По указањима наших светих  отаца, прије свега, Светога Саве, Светога Василија  Острошкога Чудотворца Милостивога и Светога Петра Цетињскога, која смо преносили руским амбасадама у Београду и Подгорици и на друге адресе,  Милошевић је умро, јер је током читавог периода боравка у Хагу континуирано и систематски трован малим количинама отрова, релативно  брзо разградивог у организму, те зато што му је у храну  стављан  прах настао мљевењем стакла,  и  што је погрешно лијечен љековима са јаким и опасним по живот контраиндикацијама. Циљ је био да се, ментално и физички, онеспособи да не износи патриотску и, правнички бриљантну,  одбрану на суђењу пред  „Трибуналом“.

Милошевић је умро као херој, а они  који су га киднаповали и неуставно и незаконито изручили „Трибуналу“, остаће трајно обиљежени  неизбрисивим  срамним  жигом  у српској историји!