Милан Гајовић: Осуђујућа пресуда предсједнику Додику – озбиљна пријетња опстанку Републике Српске

Милан Гајовић

„Jus obruitur vi“ – „Сила сахрањује право.“ (Латинска правна изрека)

„Међународно право је слушкиња политике.“

(Милан Бартош,1901-1974,академик и професор међународног права)

„…моћ без правде jе тиранска.“

(Блез Паскал,1623-1662,француски филозоф, физичар и математичар)

„Сила је увијек привлачила људе ниског морала.“ 

(Алберт Ајнштајн, 1879-1955, њемачко – амерички теоријски физичар и професор универзитета)

„Наш циљ је исламизација муслимана…Ислам није само религија. Први и најважнији закључак јесте непомирљивост исламских и неисламских система. Нема мира и  коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Држава мора да представља израз муслиманских концепата и религије. Када будемо имали 52 одсто становништва у држави имаћемо исламску државу. То је оно за шта ћу се борити…“

(Алија Изетбеговић, 1925-2003, предсједник Предсједништва БиХ и предсједник муслиманске Странке демократске акције (СДА); у књизи „Исламска декларација“ (1988)

Суд БиХ је, 26.фебруара 2025.године, у првостепеном поступку, предсједнику Републике Српске Милораду Додику „изрекао казну затвора од једне (1) године, као и мјеру безбједности забране вршења дужности предсједника Републике Српске у трајању од шест (6) година, од дана правоснажности пресуде“.

Ради се о судској фарси, односно о политичкој одлуци. Очито је да суткињи и њеним западним менторима није била толико битна затворска осуда, колико елиминација Додика из политичког живота, а посебно се функције Предсједника Републике Српске.

Одлуку по жалби доноси другостепено вијеће Суда БиХ. Значи, исти суд, као и хашки квазитрибунал, има и апелациону надлежност?!

Вршилац дужности директора „Службеног гласника“ РС Милош Лукић ослобођен је оптужбе.

Суд Бих је донио пресуду на основу одлуке неизабраног странца Кристијана Шмита, а не на основу закона Парламентарне скупштине БиХ. И Додиков адвокат Анто Нобило је казао да је за пресуду знао још прије два мјесеца.

„Признајемо пресуду Суда БиХ предсједнику Републике Српске Милораду Додику. САД су деценијама улагале у стабилну БиХ. Чврсто се противимо свим поступцима локалних званичника који би поткопали безбједност и стабилност. Подржавамо Дејтон и суверенитет и територијални интегритет БиХ“, изјавила је портпаролка Стејт департмента Тами Брус.

То је у складу и са изјавом Трамповог државног секретара Марка Рубија, од 15.новембра 2024.године да „Америчке оружане снаге су биле једне од највећих сила добра током протеклог вијека. Зауставиле су…зла, попут етничког чишћења државе Србије на Косову“?! Рубио је честитао 17.годишњицу независности лажне државе Republika e Kosovës. У честитки је наведено да су САД „с поносом подржале пут Косова да постане суверена, демократска, мултиетничка и просперитетна земља“. Честитку је упутио и Доналд Трамп.

Шта на ово кажу они Срби који су били у еуфорији због његовог избора за предсједника САД!

Додик је осуђен на годину дана затвора и забрану политичког дјеловања на шест година јер је, поштујући Устав Републике Српске, потписао указ о ступању на снагу Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ, као  и одлука „високог представника“ Кристијана Шмита, у Републици Српској. Народна скупштина је усвојила овај Закон, у јуну 2023.године.

Предсједник Републике, по члану 80 став 4 Устава РС, „указом проглашава закон у року од седам дана од дана његовог усвајања у Народној скупштини. У том року предсједник Републике може захтијевати од Народне скупштине да поново одлучује о закону. Предсједник Републике је дужан да прогласи закон који је поново усвојен у Народној скупштини.“

Непоштовање ове норме представља повреду Устава што је разлог за опозив предсједника.

Истог дана, америчка амбасада је оцијенила да је усвајање овог закона „безобзиран напад на Дејтонски споразум и њиме усвојени Устав БиХ“.

И измјене Кривичног закона Бих, по којима се суди Додику, наметнуо је грађанин који се лажно представља као високи представник Шмит, 1.јула 2023.године. Он је, 1.јула 2023.године, „поништио“ Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ на територији Републике Српске, као и одлуку тог Парламента да се не објављују одлуке „високог представника“.

Истог дана, донио  је (наметнуо) и Одлуку о доношењу Закона о измјенама и допунама Кривичног закона БиХ, додајући члан 203а „Неизвршавање одлука високог представника“. Као кривични законодавац (?!), наметнуо је да функционер на било ком нивоу власти у БиХ чини кривично дјело ако не спроведе или не изврши или на други начин не поштује одлуку високог представника за БиХ и казниће затвором од шест мјесеци до пет година, уз мјеру безбједности забране вршења функције и правне последице осуде (престанак службене дужности и запослења, одузимање одликовања, забрану вршења службене дужности и забрану стицања службене дужности).

Наведеним су повријеђена древно начела Nullum crimen sine lege и Nulla poena sine lege, што значи да нико не може бити утужен и осуђен за кривично дјело, нити му може бити изречена кривична санкција ако то није претходно утврђено законом. А у савременим државама поштује се систем подјеле власти, који подразумијева да је једини законодавац – скупштина (парламент).

Суђењем и осудом предсједника Додика нарушен је уставни поредак БиХ.

Устав БиХ прописује:

Члан 1 став 2 – Демократска начела. Босна и Херцеговина демократска је држава која функционише на начелима правне државе, те има слободне и демократске изборе.“

Члан 6 (Парламентарна скупштина) став 4 тачка с) – „За доношење свих (подвукао М.Г.) закона потребна је сагласност оба дома (Дом народа и Представнички дом). Значи, на нивоу БиХ, Парламентарна скупштина је једина надлежна за доношење закона.

Суд БиХ није предвиђен Дејтонским споразумом, већ је нелегално наметнут одлуком тадашњег високог представника Вофганга Петрича (1947, аустријски дипломата, корушки Словенац, високи представник за БиХ, 1999-2002), изван овлашћења која су му додијељена Анексом 10 Дејтонског споразума. Петрич је, 12. новембра 2000.године, донио одлуку о оснивању тог суда, у којој је, између осталог, наведено да се „успостављају правосудне институције на државном нивоу, које испуњавају утврђену уставну потребу за решавање кривичних дјела почињених од стране јавних службеника Босне и Херцеговине (подвукао М.Г, јер основано тумачим да се то не односи на Милорада Додика, као предсједника Републике Српске) у обављању својих дужности, те административним и изборним пословима, предуслов је за успостављање владавине права у Босни и Херцеговини“.

Тужилаштво БиХ је, такође, нелегално наметнуо високи представник Педи Ешдаун, Одлуком о доношењу Закона о тужилаштву БиХ, од 6.августа 2002.године.

Ни Државна агенција за истраге и заштиту (State Investigation and Protection Agency – SIPA) такође, није предвиђена Дејтонским споразумом. Наметнута је Републици Српској 2002.године. Та агенција је (као специјално државно тужилаштво) надлежна за организовани криминал и високу корупцију, те за послове обезбјеђења штићених особа и објеката и заштиту свједока.

Судство и тужилачка организација се у правни поредак уводе искључиво уставом, а тужилачко – полицијска агенција законом.

Подсјећам, Управни одбор Савјета за спровођење мира, 27.маја 2021. године, именовао је Кристијана Шмита, њемачког адвоката из баварске Хришћанско-социјалне уније (CSU), за новог Високог представника за БиХ, након што га је кандидовала Њемачка.

Руководство Републике Српске је, с правом, оспорило је Шмитов мандат, јер је противан Анексу 10  Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски мировни споразум). Високог представника може именовати само Савјет безбједности Уједињених нација, одговарајућом резолуцијом.

У Преамбули и члану I став 2.  Анекса 10 (Споразум о цивилном спровођењу мирног решења)  Дејтонског мировног споразума, наведено је:

„Република БиХ, Република Хрватска и Савезна Република Југославија, сагласиле су се о следећем…Стране (уговорнице) траже да се одреди Високи представник који ће бити именован у складу са релевантном резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација, у циљу олакшавања напора Страна и, по потреби, координације активности организација и агенција укључених у цивилне аспекте мирног решења…“

У члану II став 1.Анекса 10, прописано је да ће Високи представник: надгледати спровођење мирног решења; одржавати тијесне контакте са Странама; коодинирати активности цивилних организација и агенција у БиХ; олакшавати превазилажење тешкоћа; учествовати на састанцима; периодично извјештавати УН, ЕУ, САД, Руску Федерацију и друге заинтересоване стране; давати смјернице; и примати извјештаје.

До Шмита све високе представнике именовао је Савјет безбједности УН.

Дејтонски мировни споразум је парафиран у ваздухопловној бази „Рајт-Патерсон“, код Дејтона, Охајо, САД, на конференцији која је одржана          1-21.новембра 1995.године. Споразум је званично потписан у Паризу, 14.децембра исте године.

Међутим, у међувремену је, 8. и 9. децембра, у Лондону, одржана конференција о спровођењу мира. На њој је, противно Дејтонском мировном споразуму и Повељи УН, успостављен Савјет за спровођење мира (Peace Implementation Council – PIC) (у даљем тексту: Савјет), који чине министри спољних послова 55 земаља и организације које су, на различите начине, биле укључене у мировни процес у БиХ. Формиран је и Управни одбор, као извршни орган Савјета, кога чине представници Канаде, Француске, Њемачке, Италије, Јапана, Русије, Уједињеног Краљевства, САД, Предсједништва ЕУ, Европске комисије и Организације исламске конференције (коју заступа Турска). Управним одбором предсједава Високи представник.

Савјет се последњи пут састао 2000.године, у Бриселу. Од тада се састаје само Управни одбор (задњих година и без учешћа представника Русије), на нивоу политичких директора Министарстава спољних послова његових држава – чланица,  или њихових  амбасадора у БиХ.

Како Савјет није предвиђен Дејтонским мировним споразумом тако,  ни тај орган, ни његов Управни одбор  не могу доносити обавезујуће одлуке, тј. одлуке које производе правне последице Њихове одлуке нијесу обавезујуће ни за Високог представника, јер је он пуномоћник само Страна потписница Анекса 10, којим му је одређен мандат (овлашћења).

Конституисање и надлежност Савјета и његовог Управног одбора представљају неовлашћено преузимање (узурпацију) надлежности Савјета безбједности УН и противни су поглављима VI и VII Повеље УН. Наиме, једино је Савјет безбједности овлашћен да доприноси мирном решавању спорова „чије трајање може да угрози одржање међународног мира и безбједности“ (уколико стране – државе чланице не могу саме да ријеше међусобни спор), те да предузима „акције у случају пријетње миру, повреде мира и аката агресије“. Такође, Савјет безбједности је једини надлежан да своја овлашћења за предузимање одређених активности ради одржавања или успостављања  међународног мира и безбједности,  у конкретној ситуацији, пренесе на другог.

Западним моћницима ни горе наведено противправно поступање није било довољно, па су Високог представника „обдарили“ додатним, тзв. бонским овлашћењима да: амандмански мијења Устав Републике Српске, те Устав Федерације БиХ; доноси, мијења и допуњује законе; смјењује легално изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима; одузима грађанска права и документа (што је узурпација судске надлежности) без права на правни лијек…Одлуке Високог представника се морају објављивати у службеним листовима (гласницима).

Оно што је најчудније, оваква овлашћења Високог представника не произилазе ни из одлука на засиједању Савјета, у Бону, децембра 1997.године. Наиме, Савјет је  закључцима само „поздравио намјеру Високог представника да користи свој ауторитет за тумачење (Дејтонског) споразума о цивилном спровођењу мировног решења доношењем обавезујућих одлука…“, између осталог, и привременим мјерама, када стране не могу да се договоре, као и другим мјерама које могу укључити и акције против државних службеника и функционера. И из Декларације бонског засиједања  недвосмислено произилази да Високи представник не може доносити, мијењати и допуњавати законе, већ само доносити одлуке привременог карактера и то из надлежности Предсједништва и Савјета министара. Декларација је политички и, као такав, правно  необавезујући акт. Правни основ за поступање Високог представника могу бити само Анекс 10 Дејтонског мировног споразума и одговарајуће резолуције Савјета безбједности УН.

Конституисање и овлашћења Савјета и његовог Управног одбора, те тзв. бонска овлашћења Високог представника, немају утемељење у Дејтонском мировном споразуму (Анекс 10), нити у међународном праву  и противна су општеприхваћеним стандардима представничке демократије и међународним документима о људским правима и слободама. Поред тога, нијесу у складу ни са принципом  суверене једнакости држава чланица УН (члан 2.став 1.тачка 1.Повеље):

„Организација (УН) почива на начелу суверене једнакости својих чланова;“

Произилази да Бих није суверена држава, већ колонија Запада. То је зависна (вазална) држава, односно државолика творевина под западним старатељством.

Поред наведеног, „бонска овлашћења“ су противна и Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969.године. По својој правној природи, Дејтонски мировни споразум је вишестрани међународни уговор, закључен сагласношћу воља делегација страна уговорница (Републике БиХ, Републике Хрватске и Савезне Републике Југославије (чији је Србија правни следбеник)), који се може тумачити само на основу аутентичног текста усаглашеног између страна уговорница, а мијењати и допуњавати само „споразумно између чланица“ (страна уговорница).

Примјењујући нелегално стечена овлашћења, високи представници су, супротно Анексу 4 – Устав (БиХ) Дејтонског мировног споразума, преносили изворне надлежности ентитета (Републике Српске и Федерације БиХ) на институције БиХ. Ово се прије свега односи на изворну надлежност ентитета у области одбране и безбједности, те у области правосуђа и јавне управе.

У члану III став 1. Устава (Надлежност институција БиХ), прописано је да су у надлежности тих институција, између осталог, спољна политика, царинска политика, монетарна политика, финансирање тих институција…А у ставу 3. (Правни поредак и надлежност институција) тачка а) (Закони) истог члана, нормирано је да „Све владине функције и овлашћења која нису овим Уставом изричито дата институцијама БиХ, припадају ентитетима“.

Такође, у ставу 5. тачка а) истог члана (Додатне надлежности) наведено је: „БиХ ће преузети надлежности за друге послове о којима се ентитети договоре…“

Претходно описано противправно поступање, усмјерено је на укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ, у којој би српски православни фактор и позитивни утицај Русије били потпуно маргинализовани, што је дуговремени циљ западних моћника (Ватикан, Аустроугарска, Њемачка, В. Британија, САД…).

Геополитички и геостратешки циљеви панисламизма и пантуркизма, те муслимана (Бошњака) на Балкану, а који се поклапају са циљевима Запада, су у супротности са интересима Црне Горе, Србије и Републике Српске, односно васколиког српског народа. Ти циљеви (стварање „велике Босне“, као унитарне државе (БиХ, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) могу се остварити само нарушавањем суверенитета и територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије, те укидањем Републике Српске.

Спонзори ове идеологије и праксе су САД и ЕУ (уз, незаобилазно, традиционално антисрпски оријентисану званичну Велику Британију), који дуговремено и постојано, воде непријатељску политику према српском народу, што подразумијева цијепање српског етничког простора. На дјелу је покушај реализовања „коначног решења“ српског националног питања, које би се, између осталог, „крунисало“ и укидањем Републике Српске, као „геноцидне творевине“, унитаризација БиХ и њено учлањење у, злочиначки, терористички и окупациони, NATO пакт.

Српски хероји Радован Караџић, генерал Ратко Младић и други водећи српски државници и војсковође, који су спашавали српски народ у БиХ и Хрватској од новог геноцида, своје последње земаљске дане проводе у средњевјековним мучилиштима у холандском Схевенингену и широм Европе, у крајње нехуманим, односно нељудским условима! Тамо су изложени психичкој и физичкој тортури због којих трпе немјерљиве душевне и физичке болове само зато што су херојски бранили српски народ који је био свој на своме. Они су били унапријед осуђени одлукама највећих међународних ратних злочинаца, спроведених преко лажних пресуда нелегалног и нелегитимног хашког NATO „трибунала“.

Шта су могућа решења?

1.У овом тренутку неопходно је јединство српског народа и политичких партија у Републици Српској, у отпору западним агресорима и окупаторима. Међутим, забрињавају јавни наступи појединих опозиционих представника. Подсјетимо се за наук да, када је Аустро-Угарска анектирала БиХ (октобар 1908.), лојалност ћесару бечкоме, јавно су показивали и српски трговци у градовима, прије свега, у Сарајеву, Бањалуци и Мостару, а митрополит Евгеније Летица је, чак, у Сарајеву, „служио благодарење у част анексије“?!

2. Координација активности руководства Републике Српске са руским државним руководством. Руска Федерација је једина држава која има моћ да обезбиједи њен опстанак.

Ако и другостепена пресуда предсједнику Додику буде осуђујућа (што је више него извјесно), требало би:

– српски представници да се повуку из свих органа БиХ;

– бошњачкој и хрватској страни предложити враћање надлежности ентитетима, у складу са Дејтонским споразум;

-ако ова иницијатива не успије (што је готово сигурно),  руководство РС, уз претходну подршку Русије, да покрене поступак измјена Устава РС и одговарајућих закона, ради стварања правних претпоставки за враћање дејтонских надлежности.

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Русију!