МИЛАН ГАЈОВИЋ: „ГЕНОЦИД“ У СРЕБРЕНИЦИ – БИТАН ЕЛЕМЕНТ АНТИСРПСКЕ СТРАТЕГИЈЕ ЗАПАДА

„На почетку „Другог заливског рата“ (агресије на Ирак,1991), новинар је упитао Џорџа Буша Млађег (тадашњег предсједника САД):

-Да ли је интервенција у Ираку у складу са међународним правом?

Он је одговорио:

-Међународно право – шта је то? Мораћу да питам свог адвоката?! („Novi standard“ portal, 1. април 2022.)

 

„…Пре суђења у Хагу ни научници ни правници нису могли ни замислити да ће појединачни масакри бити дефинисани као геноцид. Ту идеју је формулисао Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни, а која представља основу за рад Трибунала. Басиони је пред америчким Конгресом рекао да, према Конвенцији о геноциду, у Босни није почињен геноцид, али да би се ситуација могла променити ако се заузме „прогресиван“ став који дозвољава „локални“ геноцид. Без утицаја САД оваква врста образложења не би се појавила у Хагу…“ (Шел Магнусон (Kjell Magnusson), 1945, професор социологије на Универзитету у Упсали, Шведска; Дневни лист „Политика“, 10. јул 2021.године)

 

„Ако тврдите да је Сребреница била геноцид…онда ћу ја, као лингвиста, морати да пронађем неки други израз да бих вјеродостојно описао Холокауст и оно што се догодило у Аушвицу.“ (Ноам Чомски (Avram Noam Chomsky), 1928, амерички лингвиста, филозоф и ангажовани јавни интелектуалац)

 

„Нијесам сигуран да је оно што се десило у Сребреници геноцид. Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донијета из политичких разлога.“ (Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff), 1948, израелски историчар и директор центра „Симон Визентал“

 

„Ових дана се обиљежава 28 година од геноцида у Сребреници. У једном од највећих злочина на простору Европе након Другог свјетског рата, у Сребреници су убијени људи због другачијег имена, националне и вјерске припадности…Међународни суд правде и Међународни кривични суд за бившу Југославију, својим одлукама, дали су кривично – правни одговор у односу на геноцид у Сребреници, а свима нама остаје и људска дужност да одлучно осудимо било какве покушаје релативизације…“ (Јаков Милатовић, предсједник Црне Горе, у видео обраћању јавности; ИН4С портал, 11.јул 2023.године)

 

Нелегални  и нелегитимни NATO хашки, антисрпски, политички квази трибунал (у  даљем тексту: „Трибунал“) донио је више, чињенично и правно, неутемељених пресуда којима су за наводни геноцид над Бошњацима, на подручју општине Сребреница, у јулу 1995.године,осуђени највиши политички и војни функционери Републике Српске, те  старешине и припадници Војске Републике Српске. Тиме је „Трибунал“ повриједио Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, из 1948.године (у даљем тексту: Конвенција).

И Међународни суд правде (у даљем тексту: МСП) је, својим пресудом из 2007.године,  по тужби крње Бих (поднесене без сагласности Републике Српске) против СРJ (1993), потврдио пресуде за геноцид „Трибунала“, преузимајући њихов чињенични опис и правну квалификацију тог кривичног дјела. У пресуди је наведено да су „елементи геноцида остварени само на подручју Сребренице“?!

„Трибунал“ је нелегалан, јер је образован противно Повељи УН,  Резолуцијом 827 Савјета безбједности, 1993.године.Наиме, Савјет безбједности није надлежан за формирање међународних судова, јер се такви судови установљавају само конвенцијама, односно вишестраним међународним уговорима. “Трибунал“ је био и инквизиторски суд , јер је обједињавао  и „суд“ и „тужилаштво“ и законодавни орган, јер је сам доносио и мијењао  правила  (Статут), по којима суди. Поред тога, “Трибунал“, односно исти „суд“ (са истим судијама)  судио је и у првостепеном и у другостепеном поступку.

Такође, „Трибунал“ је био нелегитиман, јер су га формирали и  финансирали они који су разбили СФРЈ и починили највеће геноциде у људској историји, са  вишемилионским жртвама и то: Англосаксонци (Енглези и Американци)  над Индијанцима у Сјеверној Америци, Абориџинима у Аустралији, те црнцима у Јужној Африци и другдје по Африци; Њемци над Јеврејима у Другом свјетском рату; и Ватикан над Србима у тзв. Независној држави Хрватској, те насилним масовним  прозелитизмом, односно покрштавањем домицилног становништва  у  Јужној и Средњој Америци.

Напријед наведено, у потпуности, важи и за тзв. Резидуални механизам, правног наследника „Трибунала“.

У  члану II Конвенције, поред осталог, прописано је да  „Под геноцидом се подразумијева било које од следећих дјела: (а) убиство чланова групе (народа); (б) узроковање тешких тјелесних или менталних повреда члановима  групе (припадницима одређеног народа); …почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“.

По члану III Конвенције, „Следећа дјела су кажњива: (а) геноцид; (б) планирање извршења дјела геноцида; (ц) директно и јавно подстицање на извршење геноцида; (д) покушај геноцида; и (е) саучесништво у геноциду“.

Субјективни елемент бића кривичног дјела геноцида, као „злочина над злочинима“,  јесте  намјера  „да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религијска група“, односно злочиначка намјера (mens rea) починиоца, као специјални или посебни умишљај  (dolus specialis). To je специфично обиљежје геноцида, без кога нема  тог кривичног дјела.

Да би постојало кривично дјело геноцида, суд је дужан да, ван разумне сумње, утврди злочиначку намјеру починиоца или починилаца да се уништи већи број, или значајан дио групе у односу на укупну популацију (у конкретном случају у односу на укупан број Бошњака у Бих).

„Трибунал“, у својим пресудама за наводни геноцид на подручју Сребренице није ,ни материјалним доказима, нити  вјеродостојним свједочким исказима, утврдио  постојање злочиначког плана за уништење Бошњака, нити постојање  писменог  наређења за стријељања бошњачких ратних заробљеника.

Такође, у пресудама „Трибунала“  није, по правилима форензике, нити на други неспоран начин утврђен тачан или приближно тачан број жртва „геноцида“, већ број жртва варира у распону од по неколико хиљада?! А највећи број жртава је страдао приликом пробоја припадника  дјелова 28. дивизије Армије БиХ, под оружјем (из Сребренице –  заштићене зоне под контролом УН!?). Као такви, они су били легитимни војни циљ, по правилима међународног ратног права (ius in bello).Старци, жене и дјеца  и један број бошњачких ратних заробљеника су, уз посредништво припадника мисије УН, безбједно евакуисани из Сребренице.

Шта су, или су били, циљеви западног  мита о сребреничком „геноциду“?

1)Укидање Републике Српске као „геноцидне творевине“, унитаризација БиХ и њено учлањење  у НАТО пакт.

2)Пројектовање сопствене геноцидне кривице на српски народ и демонизација српског народа ради стварања основа за појачавање спољног притиска ради отимања Косова и Метохије и даљег  распарчавања   Србије, те за јачање аутошовинизма  у самој Србији.

3)Под пропагандном паролом „ да се на Косову не понови Сребреница“, извршена је агресија НАТО пакта на СРЈ,1999.године.

4)Уцјењивање власти у Београду  да Србија неће приступити Европској унији ако не призна „геноцид“ у Сребреници.

5)Истискивање Русије из Републике Српске и Србије, односно са читавог Балканског полуострва.

Запад, уцјењивањем и  пропагандном  машинеријом, ради остварења наведених циљева, већ дуги низ година покушава да хашку „судску истину“ о „општинском геноциду“ у Сребреници прогласи, не само за апсолутну непорециву истину, него и да се, прије свега, у Србији, БиХ и Црној Гори, донесу закони којима би се негирање „геноцида“ безусловно третирало као кривично дјело?! То је негирање зајемченог уставног права на слободно мишљење, које је заштићено и унутрашњим законодавством и међународним општим актима о људским правима. „Судска истина“ није апсолутна, неспорна истина, већ само значи да је res iuidicata (правно пресуђена ствар), која се више не може оспоравати  у судском поступку.

Да би Црна Гора приступила НАТО пакту и пречицом (без испуњења стандарда) ушла у Европску унију, Ђукановићева велеиздајничка власт и њени сателити, као први у региону, 2009.године,усвојили  су скупштинску Резолуцију о прихватању Резолуције Европског парламента о Сребреници (којом се потврђује постојање „геноцида“).

Дана 31.марта 2010.године, усвојена је „Декларација Народне скупштине Србије о осуди злочина у Сребреници“, која је и данас на снази. Идејни покретачи Декларације били су тадашњи предсједник Републике Србије Борис Тадић и његова Демократска странка, а за њу су гласали и посланици Социјалистичке партије Србије – СПС (Ивице Дачића).

Руководство Републике Српске је, оправдано, изразило неслагање са Декларацијом.

У њеном тексту се, између осталог, наводи:

„1.Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници, јула 1995.године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде…

(Оваквом формулацијом и Народна скупштина Србије је признала да се у Сребреници догодио геноцид, јер је тај Суд, у својој пресуди, од 26. фебруара 2007.године, констатовао да су „елементи геноцида остварени…на подручју Сребренице“)?!

2.Народна  скупштина Републике Србије пружа пуну подршку раду државних органа задужених за процесуирање ратних злочина…чему нарочиту важност има откривање и хапшење Ратка Младића ради суђења пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију…“

И српски херој, генерал Ратко Младић је ухапшен (тачније, киднапован), 26.маја 2011.године, у селу Лазарево код Зрењанина, у кући његових рођака, у којој се крио од власти своје отаџбине Србије?! Тадашњи предсједник државе, Борис Тадић, изразио је наду „да ће то допринети помирењу у регији“ и, нечасно, казао:

„Окончали смо тежак период и скинули љагу са Србије и њеног народа.“?!

Дана 17.јуна 2021.године, и Скупштина Црне Горе је донијела „Резолуцију о геноциду у Сребреници“ За резолуцију су гласали и посланици Демократа (Алексе Бечића).

У Резолуцији се наводи:

„Поштујући одлуке Међународног суда правде и Међународног кривичног суда за бившу Југославију, а све и циљу трајног помирења у региону и враћања повјерења међу народима…Скупштина Црне Горе:

„…1) најоштрије осуђује геноцид у Сребреници; 2) потврђује да се геноцид догодио на тлу Европе након Другог свјетског рата у којем је страдало преко 8.000 цивила бошњачке националности;…4) позива надлежне институције на примјену позитивних прописа када су у питању радње и дјела јавног негирања постојања или умањења геноцида у Сребреници;…7) позива надлежне институције на спровођење истрага и процесуирања оптужених за геноцид у Сребреници, ратне злочине и злочине против човјечности…“

У Резолуцији се имплицитно (заобилазно, посредно, подразумијевајуће) намеће Србима, као етничком колективитету, карактер геноцидности. И то Србима који су као народ, послије јеврејског, били највеће жртве геноцида у 20.вијеку! Наиме, Резолуцијом се „најоштрије осуђује геноцид у Сребреници“, а уопште се не помињу масовни злочини над припадницима српског народа током грађанског рата на простору СФРЈ (прије свега, у Хрватској и БиХ), од 1992.до 1995.године.

Геноцид је систематски и плански „злочин над злочинима“ ширих размјера, па се тако наведеним „судским“ пресудама, као и Резолуцијом, јасно асоцира на колективну кривицу српскога народа за реално почињене злочине појединих Срба над припадницима бошњачког народа у БиХ. С друге стране, за масовне, планске и систематске злочине над Србима у Хрватској и БиХ нико не одговара.

Резолуција је неуставна, јер представља недопустиво мијешање у унутрашње ствари друге државе – БиХ, противно Повељи УН и, уопште, међународном праву. Сврставање само уз једну зараћену страну у грађанском рату у БиХ (бошњачку), и жмурење над српским страдањима (само је из Сарајева прогнано око 180.000 Срба) не може довести до „трајног помирења у региону и враћања повјерења међу народима“.

Овако формулисана, Резолуција представља и узурпацију (неуставно преузимање) судске надлежности и тужилачких овлашћења. На тај начин прекршено је уставно начело подјеле власти, па, чак, и независност хашког „трибунала“’?!

Дана 22.јуна 2021.године, Уставном суду Црне Горе поднио сам иницијативу за оцјену уставности „Резолуције о геноциду у Сребреници“. Међутим, тај Суд, до дана данашњег, није донио одлуку по иницијативи.

Тренутни предсједник Црне Горе Јаков Милатовић је, као економиста, био стипендиста америчке и британске владе, те Европске комисије („владе“ Европске уније). И, као, западним донаторима, захвални финансирани школарац и бивши западни банкарски чиновник, подржава увођење санкција Русији због њене „агресије“ на Украјину, слаже се са пресудама о „геноциду“ у Сребреници и залаже се да Црна Гора буде поуздана чланица NATO пакта. Значи, на плану антисрпске, антируске и пронатовске (из)вањске политике Црне Горе, нема никакве разлике између Милатовића и Мила Ђукановића?!

Милатовић је, између осталог, казао:

„Самит NATO-a у Вилњусу је још једна прилика да Црна гора потврди и додатно унаприједи позицију кредибилне чланице  Алијансе и савезника од повјерења. Настављамо са подршком Украјини…“ (Твитер, ИН4С портал, 11.јул 2023.године).

Пада у очи, такође, да, приликом недавног сусрета са предсједником хрватске владе Андрејом Пленковићем, у Подгорици, Милатовић није захтијевао (чак није ни поменуо) процесуирање одговорних за звјерско мучење до смрти припадника ЈНА из никшићко – шавничке групе у сплитској луци „Лора“, 1992.године.

Предсједник Црне Горе, други црногорски дужносници и државни и партијски ухлебљеници, умјесто безрезервног прихватања мита о сребреничком „геноциду“ и додворавања Западу, ради очувања државних функција, политичких  позиција и функционерског напредовања, треба прво да науче шта је геноцид, а затим да се  сјете ужасних злочина над српским цивилима у средњем Подрињу, од 1992.до 1995.године, за која готово нико није одговарао и у којима је страдало више од 3000 Срба. Треба да се сјете клања 12-годишњег дјечака Слободана Стојановића, у јулу 1992.године,у насељу Каменица код Зворника. Злочин је извршила припадница Армије БиХ.

Такође, треба да се сјете одсијецања српских глава у БиХ, у љето 1992.године,на Црном Врху, између Теслића и Тешња, од стране припадника јединице „Ел муџахид“. Та јединица је била састављена од око 700 домаћих муслимана – Бошњака и око 300 фанатика –  фундаменталиста из разних исламских земаља.

Људски је објективно осуђивати злочине било ко да их је починио, али није људским жмурити над злочинима над припадницима сопственог народа (без обзира да ли су Срби или Црногорци).

Милан Гајовић