МИЛАН ГАЈОВИЋ: ДЕНАЦИФИКАЦИЈА У ЊЕМАЧКОЈ (КАО, УОСТАЛОМ, НИ ДЕУСТАШИЗАЦИЈА У ХРВАТСКОЈ) НИКАДА НИЈЕ СПРОВЕДЕНА                             

„Poena potest demi, culpa perennis est.“ – „Казна се може укинути, кривица је трајна.“ (Овидије, 43.п.н.е. – 17, староримски пјесник)

„Ко опрашта злочин, постаје саучесник.“                                                      

(Волтер, 1694-1778,француски филозоф и писац)

„Појединачно насиље је злочин, а колективно – патриотски чин.“ (Херберт Спенсер, 1820-1903, енглески филозоф и социолог))

„Кад једном привикнемо своју савјест да нешто прими као „нужно зло“, то ускоро почиње све више да нам изгледа као нужно, а све мање као зло.“

(Иван Сергејевич Тургењев, 1818-1883,руски писац)

„Не заборавимо: и Хитлер се заклињао у законе.“                                           

(Мартин Лутер Кинг, 1929-1968, амерички протестантски (баптистички) свештеник и борац за људска права)

 

Процјењује се да је у Другом свјетском рату страдало око 55 милиона људи. Од тога су само око 10 одсто били припадници оружаних формација, а остало цивилне жртве.

У том рату је страдало и између 900 хиљада и милион и двјеста хиљада Срба, највише у усташком логору Јасеновац. Неки историјски извори свједоче да је у том логору убијено (методама којих су се и нацисти ужасавали) око 700 хиљада Срба.

Деусташизација Хрватске никада није спроведена. Постојање Југославије (највећа грешка у српској историји), „братство и јединство“ и неутемељено, идеолошко „изједначавање српске и хрватске кривице“ омогућили су избјегавање одговорности Хрватске, бројних усташких кољача и Ватикана за геноцид над Србима. Стјепан Месић (1934), један од идеолога и промотера неоусташтва у Хрватској, последњи предсједник Предсједништва СФРЈ и почасни грађанин Подгорице је, својевремено, казао:

„Јасеновац је био радни логор. Ко је тамо стигао, био је практично спасен.“?!

Холокауст (грч. „потпуно спаљен“) је назив за државно планирани и организовани, системски прогон и уништавање Јевреја, од стране њемачког нацистичког режима и његових помагача, од 1933. до 1945.године У њему је страдало око шест милиона Јевреја, којима је Нирнбершким законима, из 1935.године, одузета имовина и грађанска права. Одговарајући јеврејски израз за Холокауст је „Шоа“ – „велика несрећа“; „катастрофа“.

Већина Њемаца се, активно или пасивно, идентификовала са националсоцијализмом. Њемачки протестантски (лутерански) свештеник Мартин Нимелер (Martin Niemoeller,1892-1984,) је то поетски описао, још 1946.године:

„Када су нацисти дошли по комунисте, / ја сам ћутао;                                                              / јер нијесам био комуниста.

Кад су затворили социјалдемократе, / ја сам ћутао;                                                              / јер нијесам био социјалдемократа.

Кад су дошли по синдикалце, / ја се нијесам побунио;                                                            / јер нијесам био синдикалац.

Кад су дошли по мене, / није преостао нико да се побуни./“

„Пут до Аушвица био је поплочан равнодушношћу“, казао је енглески историчар Ијан Кершо (Ian Kershaw,1943).

Дуго су мото њемачког суочавања са прошлошћу биле ријечи и питање филозофа и социолога Теодора Адорна (1903-1969), из 1949.године:

„Мислити на Њемачку значи мислити на Аушвиц…Како након Аушвица писати историју?“.

Денацификација (њем. Entnazifizierung) настала је као последица настојања побједничких савезничких сила, послије Другог свјетског рата, да у Њемачкој уклоне последице Хитлерове нацистичке владавине. Преко судских процеса (најпознатији је Нирнбершки процес – „фијаско денацификације“), припадницима нацистичке власти и Национал-социјалистичке партије, који нијесу осуђени на смртну казну, забрањено је учешће у јавном животу и политичко организовање.   

Али се, већ 1951.године, одустало од програма денацификације, јер је главни циљ западних држава, на челу са САД, постао хладноратовски, односно отклањање тобожње „опасности од комунизма (СССР-а)“. Новинар и публициста Драган Р. Млађеновић пише (портал ИН4С,28.април 2022.) да је „Нацистичка „теорија ослобођења“ постала главна струја и тактика америчког тајног деловања“ и „одиграла (је) пресудну улогу у рушењу СССР-а“. Иначе, идејни творци ове теорије су нацистички генерал Рајнхард Гелен (Reinhard Gehlen, 1902-1979), који je био шеф нацистичке обавјештајне службе на источном фронту и Алфред Розенберг (1893-1946), нацистички политичар и расни теоретичар који је на суђењу у Нирнбергу осуђен на смрт.

Најгори нацистички ратни злочинци су и ватиканским, тзв. „пацовским каналима“ пребачени у Јужну Америку и тамо наставили лагодно да живе са лажним идентитетом, а водећи нацистички научници су пребачени у САД, која је постала „рај за нацисте“.

Бројни високо одликовани нацистички официри су се, у послијератном периоду, налазили на најважнијим положајима у војсци Западне Њемачке и NАТО пакта.

У студији „Четврти Рајх – Америка као Нови Рајх“ (2006), публициста Милан Видојевић (1950), између осталог, пише:

„…нацизам (је) преживео. Преживео је због тога што његови прави идеолози, финансијери и господари из сенке нису били у Немачкој, нису носили кукасте крстове и фанатично викали „Зиг хајл!“ и „Хајл Хитлер!“, нити гинули на ратиштима Европе и света…У Немачкој после 1945, у поступку денацификације…,када је изрицано на хиљаде пресуда, и преко 10 милиона Немаца и Аустријанаца прошло судски поступак, ниједан немачки суд није осудио ниједног Немца за дело геноцида над Јеврејима, или било којем другом народу за времена нацизма, иако је немачки нацизам проузроковао милионске жртве…

Први пресуду један немачки суд за геноцид донео је у Диселдорфу, 26.9.1997, у поступку против Николе Јоргића, Србина из БиХ, са образложењем да је он био „мозак“ јединице која је поубијала 30 муслимана, иако он није убио ниједног…

Генерал Валтер Дорнбергер је био осуђен и Нирнбергу на смрт због погубљења 6.000 затвореника…Веома брзо, у америчкој зони, Џон Меклој (John J. McCloy, 1895-1989,амерички правник и дипломата; савјетник свих предсједника САД, од Френклина Рузвелта до Роналда Регана; високи комесар окупиране Њемачке,1949-1952 – М-Г.) је помиловао Дорнбергера и 70.000 других нациста осуђених за ратне злочине, све из „посебних државних интереса“…“

На Нирнбершком суђењу, Јалмар Шахт (Hjalmar Schacht, 1877-1970) директор „Рајхсбанке“ (нацистичке централне банке) је казао:

„…требало би судити вама (САД – М.Г.), а не нама. Ви сте све финансирали. Без (вашег) банкарског система ништа од овога се не би десило.“ (Александар Мјасњиков, руски историчар).

Др Владимир Илић, у својој књизи „ПРОМЕТЕЈА – медијска „нацификација“ српског народа“ („Дерета“,Београд,2020) наводи „…да су браћа Варбург, Пол и Макс…спајали неспојиво (за време Првог светског рата, у коме су САД и Немачка биле на супротним странама, дакле непријатељи, један брат је (био) на челу немачке централне банке, а други на челу америчког савјета Федералних резерви (FED – централне банке САД – приватног акционарског друштва 13 мегакапиталистичких породица – М.Г.))…“ Илић наводи и да су „америчке компаније и институције…допринеле нацификацији Немачке, помажући директно или индиректно, Хитлеров покрет и долазак на власт“, да  „већина бизнисмена и банкара који су пословно сарађивали са нацистима су благо, или нису уопште кажњени на суђењу у Нирнбергу…“ и да су „основни субјекти нацификације немачког друштва…(поред породица Рокфелер и Морган – М.Г.) (били и) браћа Варбург, Монтегју Норман (директор (централне) Банке Енглеске), Прескот Буш (отац предсједника САД Џорџа Буша Старијег…“

Карл Јасперс (1883-1969, њемачко-швајцарски психијатар и филозоф – хришћански егзистенцијалиста) је, још 1947.године, објавио књигу „Питање кривице“, у којој се заложио за јасно одређење према нацистичким злочинима и написао да „питање њемачке кривице морамо разјаснити…Самопросвјетљење народа у историјску освијешћеност и лично просвјетљење појединца наизглед су двије различите ствари. Заправо се прво одиграва само посредством другог…“

Он је тврдио да постоје четири врсте одговорности: кривична одговорност, политичка кривица, морална кривица и метафизичка кривица. Злочине нациста је сврстао у кривичну одговорност. Као филозоф, научник и морално одговорна особа, Јасперс је то овако објаснио:

1)Кривична одговорност постоји јер су „злочини објективно доказива дјела, којима се несумњиво крше закони.“ А суд „у правном поступку поуздано утврђује чињенице и на њих примјењује закон“.

2)„…ја морам сносити последице поступака државе чијој сам власти потчињен и у чијем поретку се одвија моје стварно постојање…Сваки човјек сноси дио одговорности за своју власт…Обуздавање самовоље и силе, манифестују се у политичкој одговорности, која има у виду дугорочне последице  и признавање норми које важе као природно и међународно право.“

3)„За поступке које починим као појединац сносим и моралну одговорност као и за све своје поступке, укључујући и спровођење политичких и војних одлука. Ни у једном тренутку не важи просто „наређење је наређење“. Злочини остају злочини и онда кад су наређени…и подлежу, као и сваки други поступак, моралном суду. Инстанца је сопствена савјест…“

4)„Постоји солидарност међу људима, као припадницима људског рода која свакога чини одговорним за сву кривду и неправедност у свијету, а посебно за злочине почињене у његовом присуству или с његовим знањем. Ако не урадим све што је у мојој моћи да их спријечим и сам дијелим кривицу…“ (метафизичка кривица)

Хана Арент (1906-1975,њемачки филозоф и теоретичар политике, јеврејског поријекла) је, пратећи суђење Адолфу Ајхману (1961-1962), сковала фразу „баналност зла“, то јест, да велика зла у историји нијесу починили фанатици и социопате, већ обични људи који су прихватали званична тумачења да су активности у којима учествују оправдане и дозвољене. „Баналност зла“ означава зло које не захтијева посебну злоћу и поквареност, већ само дубоки недостатак способности мишљења и расуђивања.

То је мноштво и слијед малих корака који, сами по себи, не морају да буду злочин, ало сви заједно доводе до ужасних злодјела, чак и до геноцида: Једна особа је „само“ правила листу Јевреја у својој општини. Друга је „само“ ухапсила те људе и одвела их на жељезничку станицу. Трећа је „само“ отворила врата воза. Четврта је „само“ управљала возом. Пета је „само“ одврнула цијеви из којих је пуштан отровни гас…

Арентова је писала да кривица нациста превазилази правну квалификацију и да „надмашује и разбија сваки правни поредак“:

„..стално лагање (власти – М.Г.) нема за циљ да народ повјерује у лаж, већ је циљ да ни у шта не вјерује…таквом народу…(је) одузет…капацитет да мисли и суди. Са таквим народом можете да радите шта хоћете.“

Ајхман („некадашњи лош ђак и путујући трговац“) је био високи нацистички официр одговоран за организацију масовних депортација Јевреја у концентрационе логоре. Он је одиграо једну од кључних улога у Хитлеровом „коначном решењу јеврејског питања“.

На суду у Израелу, бранио се како је само извршавао наређења и да зато нема одговорност за Холокауст, под изговором да је био само „точкић у систему“. Није осјећао одговорност за своје злочине ни два дана пред погубљење, 29.маја 1962.године. У молби за помиловање, тадашњем израелском предсједнику Јицхаку Бен Ливију, је написао:

„Потребно је разграничити одговорност вође и људи попут мене, принуђених  да служе као пуки инструмент у рукама вођа…Ја нијесам био одговорни вођа и као такав се не осјећам кривим. Не могу признати одлуку суда као праведну и молим Вас, часни господине предсједниче, да искористите своје право да услишите помиловање и наредите да се смртна казна не спроведе.“

Ајхман је погубљен вјешањем и једина је особа над којом у Израелу спроведена егзекуција.

Стенли Милграм (Stanley Milgram, 1933-1984,амерички социјални психолог) се посебно бавио Холокаустом и Ајхмановим злочинима. Он је спровео серију „експеримената послушности“ у оквиру „Студије о спремности људи да слијепо слиједе ауторитете“. Експерименти су почели недуго након почетка суђења Ајхману, а циљ им је био да се, социјално-психилошки, објасне нацистички злочини.

Намјера је била и да се тестира спремност просјечних нормалних људи да се супротставе наредбама ауторитета (социјално утицајним особама),  којима се крше њихова властита морална начела или су у супротности са њиховом савјешћу.

Експерименти су показали „запањујуће високу спремност“ знатног броја учесника, нормалних особа, да послушају захтјеве оних који су им у експериментима представљени као ауторитети, иако је то било противно њиховој савјести и моралним принципима.

Значи, и нормални људи некритички прихватају наредбе оних за које вјерују да имају морални, политички, правни или неки други ауторитет, без личног преиспитивања својих одлука и њихових последица здраворазумским расуђивањем. Другим ријечима, наредбе прихватају као прихватљиве и оправдане, „суспендујући своје моралне обзире“.

Да закључимо: нацизам је био идеологија и примјена тоталитарне државне силе – „машинерије“ западних мегакапиталиста (владара из сјенке) ради овладавања планетом. Али, његово поостварење су омогућили и људи који су „жмурили над злом“, јер, толико, „свијет не угрожавају људи који су зли него они који зло дозвољавају“ (Алберт Ајнштајн).

Милан Гајовић