МИЛАН ГАЈОВИЋ: ЦРНОГОРСКА  НАЦИЈА – СИНТЕТИЧКА НАЦИЈА;  ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК – ПОЛИТИЧКИ (СИМБОЛИЧКИ) ЈЕЗИК

        „…сваки Србин који се превјери – / просто вјеру што загрли другу, /

        но му просто не било пред Богом / што оцрни образ пред свијетом, /

       те се звати Србином не хоће…(Његош, „Лажни цар Шћепан Мали“)

 

      „Традиција је довољно  старо да би вјечно било младо.“

      (Мартин Хајдегер, њемачки филозоф)

 

Од половине 19.вијека, до дана данашњег, траје процес дезинтеграције српског етничког и језичког простора. Од српског етноса синтетизоване су муслиманска – Бошњачка и црногорска нација. А српски језик је, политичким одлукама које су наметнуте као право, преименован у бошњачки и црногорски језик. Велики број Срба у Хрватској је, прозелитски или државном принудом, преведен у етничке Хрвате, а српско штокавско нарјечје је постало  хрватски стандардни језик. Све то не би било могуће без одлучујућег утицаја спољних колонијалних фактора (Ватикана, Аустро-Угарске и Турске, прије свега).

Једном ријечју, процес формирања нових синтетичких  нација  на подручју Балкана, у 20. вијеку, текао је и тече  фрагментацијом српског етничког простора. Тај процес је подстицан и усмјераван од стране окупаторских (колонијалних) власти, али не треба занемарити ни српски „дух самопорицања“ (израз проф.Мила Ломпара).

Пошто је Црна Гора била историјска српска земља, црногорска нација и црногорски језик су се могли утемељити само на антисрпству, односно на негацији српства и кривотворењу историје.

У процесу стварања синтетичких нација  главну улогу имају вјерски,  језички  и спољнополитички  (геополитички) фактори који користе регионалне разлике, вјерску нетолеранцију и, “нарцизам малих разлика“, који је Сигмунд Фројд дефинисао следећим ријечима:

„Управо минорне разлике код иначе сличних народа, чине основу за њихова међусобна непријатељска осјећања.“

Суверене нације,  се стварају на природан начин током дужег временског периода (у „процесима дугог трајања“, како је то дефинисао Милорад Екмечић, историчар и академик), на вјековним компактним етничким територијама, на основу језичког идентитета, јединственог културног обрасца, свијести о заједничкој припадности и националне државе као израза  суверености етноса. Академик Екмечић научно доказује да је суверена нација природна појава, стварана „несвјесним социјалним процесима који су трајали више векова“.  За разлику од њих, синтетичке нације  стварају владајуће  политичке елите, неутемељеном пропагандом и  подстицањем  свијести о припадности одређеној ужој заједници и стварањем државе у којој таква заједница (етницитет) треба да буде доминантна. Значи, синтетичка нација се ствара политичким манипулативним методама, у релативно кратком року, прије свега, кривотворењем прошлости. Џорџ Орвел, британски књижевник, написао је:

„Најбољи начин да уништите један народ је да поричете и уништите његово разумијевање сопствене историје.“

А њемачки фолозоф, објективни идеалиста, Фридрих Шелинг је казао да “непоштене руке ништа лакше не могу изопачити него историју“.

Глобалисти – мегакапиталисти подстичу стварање синтетичких нација   да би одређени народ изгубио повјерење у сопствену историју, вјеру, традицију и културу. У циљу успостављања тзв. Новог свјетског поретка, спроводи се демонтажа нација и држава, која подразумијева суштинске промјене у националном идентитету, обезвређивање  моралних стандарда и октроисање нове религије (цркве) у циљу атеизације грађана. И процеси европске регионализације помажу стварању синтетичких нација, јер стимулишу стварање малих држава на бази регионалне посебности.

По Карлу Дојчу, социлогу и политикологу, иначе чешком Јеврејину, етничка заједница се може синтетизовати и, по политичким потребама, створити на вјештачки начин. Лажном пропагандом о  експлоатацији, па чак и окупацији, те о  кршењу појединачних и колективних људских права и слобода, политичке елите, уз помоћ тзв. цивилног  друштва и „независних“ НВО, стварају  климу за етничко синтетизовање – инжењеринг.

Ентони Д.Смит, британски социолог, дефинисао је нацију као „духовни принцип, произашао из дубоких историјских заплета“ и као „духовну обитељ“. Он је творац тзв. „етно – симболизма“, у коме посебно наглашава значај етнија – етничких заједница које  могу постојати вјековима и миленијумима (нпр. Јевреји) прије образовања нација. Ако нема етнија, нација нема на основу чега да настане.

Академик Екмечић сматра да је етногенеза црногорске нације први пут јавно формулисана у меморандуму (зеленашке) црногорске опозиције, у Италији, упућенoм Лиги народа, 1921.године. У њему се тврдило да су Црногорци различита нација у односу на Србе, и по територији и по језику.

Стварању црногорске нације је знатно допринијела и међуратна политика КПЈ, која се дуго времена залагала за рушење Краљевине Југославије, као „империјалне творевине“. На IV  конгресу Партије, у Дрездену, 1928.године, учесници су позвали на отцјепљење „угњетених народа“, самоопредјељење (чак и Албанаца и Мађара) и стварање независних држава – Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније.

Ипак, као дан рађања црногорске нације, сматра се 1. мај 1945.године, када је гласило КПЈ „Борба“, објавило чланак Милована Ђиласа, „О црногорском питању“. У том тексту је, између осталог, написао:

„Црногорци су Срби и нема никаквог смисла… дозволити цијепање српства…Црногорци, не само што су Срби, него су и најчистији Срби, колијевка српства…Али, то је све било до данашњих дана. Сада…постоји и црногорски народ и то је најправилније решење, јер се црногорска нација (онако како је записано у марксистичком учењу) родила сто година касније од српске.“?!

Ђилас је, послије мање од деценије, одустао од ових ставова и умро је као Србин, те сахрањен по православном обреду. Али, дубоке негативне последице тог „учења“, остале су до данашњих дана.

Познати њемачки слависта, Герхард Геземан, записао је да Црногорци посједују „квинтесенцију (језгро, суштина . М.Г.) српско – динарске душе и једно племенито такмичење ко је бољи Србин“.

x x x

Језик је једно од основних обиљежја нације. А различитост језика се утврђује на основу међусобне (не)разумљивости. По социолингвистичким критеријумима, сматра се да исти језик постоји, чак и ако се користи 30 одсто  различитих ријечи..

Кинески језик је  јединствен, иако има око 240 различитих дијалеката. Од њих су око 110 међусобно неразумљиви. Саговорницима који се служе пекиншким (мандаринским) дијалектом и хонгконшким (кантонским, јужним дијалектом), потребан је преводилац.

Разликују се комуникативни и симболички језици (политички) језици, који нијесу посебни језици, у лингвистичком смислу, и носе име одређене државе или одређене етничке заједнице. Тиме се, на  симболичан начин жели  потврдити и оснажити сопствени национални идентитет ( у конкретном случају, да се  нагласе разлике у односу на српски идентитет).

 

Диоба српског језика само је пратила диобе српског народа. Одлукама политичких елита – декретима власти, српски језички стандард  је преименован у симболичке језике: хрватски, бошњачки и црногорски. А ријеч је о једном те истом језику – српском. Извршене су минималне измјене српског језичког стандарда (додавањем нових слова, те већег броја локализама (турцизама и др.)).

По критеријумима лингвистике – науке о језику, црногорски језик, ни као народни ни као књижевни језик, није различит од српског језика.

Амерички социолингвиста и слависта, Кенет Нејлор  је, у својој књизи „Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима“, написао да је разлика између српског и хрватског језика мања него између језика бијелаца и црнаца у Њујорку!

У члану 13 Устава Црне Горе  извршено је правно насиље, јер је пописно мањински језик октроисан као службени језик, а српски језик, као пописно већински језик, сведен је на нејасну другоразредну улогу језика „у службеној употреби“. Такође, уставно начело  о равноправности ћирилице и латинице се не примјењује у пракси, јер је ћирилица потпуно истиснута из јавне употребе, те из службене комуникације органа и организација под патронатом државе.

Очита је била намјера  власти „Лажног цара – дон Мила“ и њених сателита, не  да право (Устав) буде нормативни израз (одраз) стварности, већ, напротив, да се стварност етничким, вјерским и језичким инжењерингом, прилагођава  наметнутим уставним нормама.

x x x

Да закључимо:

Кривотворена прошлост и њој прилагођена садашњост су непремостиве препреке да Црна Гора буде демократска, социјално праведна и економски развијена држава.

Амерички научник, компјутерски стручњак, Хорас Келер (Horace Keller), казао је да „Људи… не могу мијењати своје дједове“.

На крају, да парафразирам савременог њемачког филозофа и социолога Бернда Рабела, да Срби (а тиме и Црногорци) нијесу побијеђени све док  пружају  „духовни отпор“.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

29.април 2021.године