МИЛАН ГАЈОВИЋ: ЦРНА ГОРА, КАО АМЕРИЧКИ И NATO ПРОТЕКТОРАТ, НЕМА БУДУЋНОСТ

„Гдје је слога, ту је Божји благослов.“ (Народна мудрост)

„Ми Турску доживљавамо као своју мајку, која је прије 100 година, зато што је морала, оставила своју дјецу. Сада долази да нас види, Босну као најстарије дијете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмлађе дијете, које се највише воли. Када имате такву браћу и ојачане родитеље, то је предиван осјећај. (Муамер Зукорлић,1970-2021,главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији и потпредсједник Народне скупштине Србије (2020-2021); дневни лист „Дан“, 22.9.2010.)

„…Малесија треба да буде онаква какву ју је Бог створио – албанска земља, с албанском већином, којом управљају албанске партије…(Оне су) показале да знају водити и да желе развијати своју домовину…“ (Ферхат Диноша, 1954, бивши лидер Demokratskе unije Albanaca (DUA), и некадашњи црногорски министар за људска и мањинска права, те црногорски амбасадор и Приштини и Тирани; Press online portal, 13.2.2023.)

Чињеница је да су просјечном Бошњаку у Црној Гори тзв. Велика исламска Босна и Турска ближе од Црне Горе. Такође, просјечном Албанцу у Црној Гори Албанија је ближа од Црне Горе. То, без обзира на неупитност слободе личног опредјељења уколико не залази у зону кривичне одговорности, потенцијално угрожава стабилност и територијалну цјеловитост државе Црне Горе.
Запад је главни спонзор исламског и албанског интегрализма на Балкану, а тиме и цијепања српског и црногорског државног простора, и жели да читав балкански регион укључи у своју зону интереса. Циљ је и да се Русија трајно спријечи да има било какав утицај на Балкану.

Геополитички циљеви панисламизма, пантуркизма и албанског интегрализма поклапају се са циљевима САД, ЕУ и NATO пакта, и у супротности су са интересима Црне Горе, Србије и Републике Српске. Ти циљеви: стварање „Велике исламске Босне“ као унитарне државе (БиХ са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) и „Велике – Природне Албаније“ могу се остварити само нарушавањем суверенитета и територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије, те укидањем Републике Српске.

Ахмет Давутоглу (1959, турски дипломата, политичар, бивши премијер, професор међународног права и један од главних идеолога пантуркизма), 2014.године, објавио је књигу „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“. По њему, Турска је, између осталог, „епицентар Балкана“ и „центар Евроазије“, а Балкан је дио турског „хартленда“ (средишње земље), тако да је један од главних геополитичких вектора (правца ширења) турског панисламизма и Балкан. Политички утицај Турске се темељи на муслиманским заједницама:
„…Природни савезници Турске су Албанци, (и) Бошњаци (муслимани) у БиХ, и у Санџаку, и на Косову…“
Циљеви турске спољне политике су јачање „БиХ и Албаније…“. По Давутоглуу, кључ решења проблема на Балкану лежи у будућности Бошњака и Албанаца, традиционалних савезника Турске:
„…(Босна) је наша земља. За нас је територијални интегритет Босне једнако важан као територијални интегритет Турске…“

Великоалбански пројекат, односно државотворно уједињење свих Албанаца на Балкану, пажљиво је планирана, организована и спровођена активност, која непрекидно траје од 1878.године, када је створена Прва албанска лига. То је дуговремени пројекат истомислећих албанских државника, политичара, водећих интелектуалаца, тајкуна и милитаната. Остварује се политичко- дипломатским средствима, великим новцем и голим насиљем према Србима и Црногорцима, уз подршку најмоћнијих држава Запада и NATO пакта. У остварењу тог циља били су јединствени и албански комунисти и националисти – фашисти.
„…Албанци…увек су промишљено успевали да пронађу међународне туторе“ (Дарко Танасковић). Држава Албанија је створена, 1912. године, („заслугом“ Аустро – Угарске и В. Британије, прије свега), као антисрпски пројекат да се спријечи излазак Србије на море.

Албанска академија наука је, у Тирани, 1998.године, сачинила Платформу (Меморандум) за решење албанског националног питања, којом је прецизно дефинисана великоалбанска стратегија. У Платформи је истакнуто да је циљ Албанаца уједињење у јединствену албанску државу, што је, по њима, једини пут за решење албанског националног питања.

У Платформи је речено да, у првој фази, у Црној Гори „компактна албанска територија“, „Сјеверозападно Косово“ треба да постане аутономна област (покрајина), са Улцињем, као главним градом.
Друга фаза је уједињење са матицом – државом Албанијом.
Једностраним прекидом вјековних историјских веза и пријатељства Црне Горе са Русијом и неуставним приступањем Црне Горе злочиначком, терористичком и окупаторском NATO пакту, спонзору великоалбанског и панисламског пројекта на Балкану, црногорске власти више немају ниједан ефикасан механизам супротстављања пузајућем албанском интегрализму, односно остваривању концепта тзв. велике Албаније, који укључује и знатан дио црногорске територије. Више је него очигледно да су дјелови Црне Горе, настањени већинским албанским становништвом, не само албански етнички простор, него су то, фактички, све више дјелови државе Албаније?!
Свједоци смо континуираног и, кривично и прекршајно, некажњеног истицања симбола државе Албаније и непоштовања државе Црне Горе. Државно несанкционисано, јавно се изражава шовинистичка мржња према Србима, истичу се заставе терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова и кличе се тој терористичкој организацији која је, под покровитељством САД и NATO пакта, на власти на окупираном Косову и Метохији.
Марионетско англонатовско црногорско државно и партијско – парламентарно руководство ништа не чине да се сачува територијални интегритет Црне Горе. Напротив, својим јавним дјеловањем увелико помажу остваривању великоалбанског сна.
Како изгледа суморна црногорска стварност?
Од 1998.године до дана данашњег, Црна Гора је, правно и фактички, протекторат – „тобако – нарко банана држава“ западних мегакапиталиста – владара из сјенке и њихових главних ескпозитура – САД, В. Британије и NATO пакта. Западној „дубокој држави“ Црна Гора је важна само као дио пројекта тзв. Велике Албаније и као наркотранзитна дестинација CIA-e и NATO-a.
Нашом државном политиком, кључним државним и безбједносним службама и економијом (привредом) „суверено“ руководе њихове власти и тајне службе. Црном Гором управљају америчке амбасадорке уз асистенцију британских колегиница. Марионетске црногорске власти здушно подржавају негирање хришћанских, традиционалних, породичних и духовно културних вриједности и наметање неолибералних, LGBT+ и
NATO „вриједности“ које, породично, државно и национално, имају разарајуће дејство.
Црногорске власти се, беспоговорно, сврставају на страну Запада који води свеопшти, агресивни, хибридни, мрежни (мрежноцентрични) рат против Русије, Србије, Републике Српске, као и прокси (посредни, преко Украјине) оружани рат против Русије.

Полуострво Превлака (рт Оштро) је, фактички, препуштена Хрватској.
Пада у очи, нажалост, да су и српске и просрпске парламентарне партије „прелећеле“ у euronatovsko јато и да, без критичког односа, прихватају, као неспорно, чланство наше државе у NATO-у. Такође, те партије су се коалиционо обавезале да неће оспоравати признање лажне државе Republika e Kosovës, да ће осуђивати „руску агресију“ на Украјину и подржавати увођење санкција Русији.
Законом о попису, Управа за статистику није изричито обавезана на извођење и јавно објављивање података о националној припадности, вјери и матерњем језику. Такво законодавно решење омогућило је америчкој амбасади у Подгорици да нареди да се објављивање тих података (о, извјесном, знатном повећању броја Срба у Црној Гори и натполовичној српској језичкој већини) одлаже на неодређено вријеме. Што се дуже буде одлагало објављивање тих података већа је опасност да ће бити кривотворени. Зато је неопходно вршити парламентарни, политички и медијски притисак да се ти подаци што прије објаве.
Уставно је недефинисан статус Срба. Иако су конститутивни државотворни народ који је створио Државу Црну Гору и омогућавао њено вјековно трајање, у стварности су сведени на статус националне мањине?! Очита је била намјера црногорских антисрпских сепаратиста да и Уставом вјештачки креирају нову националну, језичку и државну стварност. Умјесто да право (Устав) буде нормативни израз (одраз) стварности, стварност се у Црној Гори, етничким, вјерским и језичким инжењерингом, прилагођава наметнутим уставним нормама.

Симболички, мањински, црногорски језик (политички преименовани српски језик) уставно је кодификован као службени језик, а већински српски језик је сведен на недефинисани статус језика у службеној употреби. Ћирилица је протјерана из јавног живота. Противно принципу историјске истине, црногорска историја, као неотуђиви дио свесрпске историје се кривотворује. Државна застава Црне Горе је кривотворена историјска црногорска (српска) ратна застава. Највећи дио текста црногорске химне сачинио је србомрзац и усташољуб Секула Дрљевић.

Зато је неопходно формирање политичког субјекта у Црној Гори, који би објединио натполовично српскојезичко становништво (Србе и Црногорце који говоре српским језиком) и био принципијелан заступник српских и истински црногорских националних интереса, који су и темељни интереси државе Црне Горе.
Да би Црна Гора као држава имала будућност, неопходно је да се Срби прогласе конститутивним народом у Црној Гори, да српски постане службени језик а ћирилица главно писмо, да се државни симболи у складе са обиљежјима историјске Црне Горе (грб и заставу треба ускладити са решењима из првог црногорског Устава из 1905.године), да престане чланство Црне Горе у NATO пакту, да се опозове одлука о признању лажне државе Republika e Kosovës…

Чини се неопходним и повећање броја посланика у Скупштини Црне Горе, чиме би се олакшали услови за формирање стабилне државотворне владе.
Наиме, у важећем Уставу не постоји прецизно одређење који „мањински народи и друге мањинске националне заједнице“ имају право на аутентичну заступљеност у Скупштини ЦГ и локалним парламентима „сходно принципу афирмативне акције“ („позитивне дискриминације“). „Мањински народи и друге мањинске националне заједнице“ нијесу поименично одређене.
Наиме, према члану 2 Закона о мањинским правима и слободама, „мањински народи и друге мањинске заједнице је свака група држављана Црне Горе бројчано мања од осталог преовлађујућег становништва, која има заједничке етничке, вјерске или језичке карактеристике, различите од осталог становништва, историјски је везана за Црну Гору и мотивисана је жељом за исказивањем и очувањем националног, етничког, културног, језичког и вјерског идентитета“.

На овај начин, сваки пунољетни грађанин може се изјаснити као представник одређене мањинске заједнице, са своји истомишљеницима формирати политичку партију и обезбиједити улазак својих представника у Скупштину под привилегованим (уставним и законским) условима.

Последице су превисока партијска издијељеност Скупштине као отежавајућа околност за постизање договора око формирања Владе и, последично, нестабилност власти. У садашњим условима формирање и стабилност Владе зависи од подршке једног или неколико посланика који су изабрани под привилегованим условима.
Такође, није ограничен укупан број мандата који се могу расподијелити на основу принципа „афирмативне акције“, што угрожава изборну вољу грађана, односно сразмјерност између процента добијених гласова на изборима и броја посланичких мандата.

Да би се све напријед наведено остварило, а како је важећи Устав, у постојећим политичким околностима, непромјенљив, неопходно је да се српскојезичка натполовична државотворна већина (Срби и Црногорци који говоре српским језиком) изборно претвори у парламентарну већину која би, као уставотворна скупштина, донијела нови устав, путем тзв. уставног дисконтинуитета. Уосталом, на такав начин је донесен и важећи Устав, 2007.године, а не у складу са одредбама Устава из 1992.године.
Поред тога, дугорочно и спољнополитички, неопходно је чврсто међусобно повезивање Црне Горе, Србије и Републике Српске, те њихов војни, економски и културно – духовни савез са нашом вјековном заштитницом – Русијом. То је једина гаранција чувања територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије и опстанка Републике Српске.

Још једном подсјећам да је гроф Николај Павлович Игњатијев, министар иностраних дјела царске Русије, још као посланик (амбасадор) у Цариграду (1864-1877), казао да је Црна Гора завјетна руска земља. Уосталом, вишевјековна помоћ и подршка царске Русије били су одлучујући за опстанак Црне Горе као државе. То никада не смијемо заборавити.
Оне заборавне, а тиме и нечасне, политичаре и „државнике“, кад тад ће стићи клетва Светог Петра Цетињског:
„Исто тако да Бог даде ономе који би од вас од вјерности благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који од вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на једнородну и једновјерну Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.“
Милан Гајовић