Милан Четник: „Судњи дан” на отварању споменика у Јасеновцу
Фото: Раде Крстинић
Можда и стотину хиљада људи трчало је преко поља избезумљено грцајући; саплитало се, посртало, падало уз продоран, ужасни крик, па продужено потмуло ридање све док маса није пристигла до самог подножја споменика и опколила га
У српским крајевима обогаљеним усташким геноцидом није постојала социјално-психолошка подршка душевно разореним људима који су остали на згариштима, сломљени због губитка најближих сродника или комплетних породица и родова, због претрпљених траума и неизлечених страхова.
Без основних материјалних услова за наставак каквог-таквог подношљивог живљења, без било какве смислене, државно подстакнуте терапијске акције и праксе, без душевног прочишћења и смирења, ране су крвариле деценијама после рата.
Можда и најснажнији подстицај таквом стању ствари био је ишчашени и успутни идеолошки говор агитпропа КП Југославије о усташком злу који је, доктринарно замагљујући ужас, скретао у испразне синтагме и маштовите симетрије, спречавајући суочење, смирење и катарзу.
Отуд и заумне сцене на отварању јасеновачког споменичког комплекса, 4. јула 1966. године, експлозија јада, једа и чемера, колективни Мунков крик.
Изузетно илустративна прича о овом синдрому налази се на страницама књиге архитекте Богдана Богдановића („Уклети неимар”, 2011), аутора јасеновачког Каменог цвета. Богдановић сведочи о послератном, комунистичком, морално мизерном третману јасеновачког стратишта:
– Чињеница је да је питање обележавања овог логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још ничим није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени, будући да је логор био бар двапут темељно разорен и прекопан. Минирали су га усташе, из разлога више но разумљивих – да прикрију трагове злочина – али и партизани из неразумљивих разлога.
Први, незванични чин отварања споменика десио се ујутро, кад су радници Богдановићу донели људску лобању која је „искрсла из земље” и нашла се под грабуљама. Тихо су је спустили у Саву, а она је отишла „путем којим су отпутовали и многи јасеновачки мученици”.
А онда и званични: „Говорница је из неких разлога била готово читав километар удаљена од бетонског цвета… Говорник је, по устаљеном обичају, био преопширан, дало се закључити, по дисању масе, да га нико и не слуша. Отпочело је комешање. Присутни, у највећем броју жене у црнини и са црним марамама, пробили су кордон и преко празног поља стуштили се ка споменику.
Више десетина, можда и стотину хиљада људи трчало је преко поља избезумљено грцајући; саплитало се, посртало, падало. Продоран, ужасни крик, па продужено потмуло ридање које је трајало најмање седам-осам минута, све док маса није пристигла до самог подножја споменика и опколила га. Призор је био неземаљски и подсећао је на Судњи дан…
Био сам по страни, на савском насипу, скамењен; споменик се ускоро зацрнео као саће окићено пчелама.”
Али и економски третман српских погорелих крајева, о чему је одлуке доносила влада Хрватске, био је дискриминаторан и циничан. Тако је посведочио Станко Опачић Ћаница, троструки министар у тој истој влади, устанички вођа и партизански командант, Србин с Кордуна (С. О. Ћаница, „Србин у Хрватској”, 1989).
У родном крају, око њега као министра грађевине, каже, окупи се по стотину удовица и старица и кукају: „Друже Ћаница, па ти знаш како нам је у штенарама с нејачи, када ћемо нешто добити?” С друге стране, каже, упркос ургенцијама, из буџета је добијао врло мале суме за попаљена села: „Од сто спаљених домаћинстава, два или три којима је најпотребније добијају материјал, само за кућицу, док су се за остало морали сами побринути.”
У таквим околностима Опачић добија задатак да обнови бискупијску католичку цркву у Сењу и родну кућу Ивана Рибара у кордунашком селу Вукманићу. А Вукманић је неоштећено хрватско село из којег је у партизанима био само Рибар, окружено спаљеним српским селима. Убрзо, то село је електрифицирано, пре устаничког градића Војнића, на запрепаштење „мученика из страћара”.
Други министар Србин, Раде Жигић, тражио је од премијера В. Бакарића једну војну фабрику за Кореницу, српско котарско место спаљено до темеља и партизанско од почетка устанка. Та фабрика је додељена Личком Осику, хрватском селу у којем ниједна кућа није изгорела. Бакарић је рекао Жигићу: „Ми сад од Коренице не можемо правити Беч!”
Опачићев Кордун био је највеће српско губилиште од свих крајева Ендехазије где се, међу окруженим српским устаницима и очајницима, био угнездио Главни штаб КП Хрватске. На последњем конгресу КПХ, 1989. године, дакле скоро пола века касније, изнесен је податак да кордунашке општине имају три пута мањи национални доходак од хрватског просека.
На Кордуну се 1942. родила идеја о послератној српској аутономији у Хрватској, на трагу жеље да се геноцидни ареал маркира како би имао одговарајући, специфични третман. Концепт је урадио учитељ Љуба Вујичић, предао га Моши Пијадеу, који га је га дорадио (М. Диклић, „Како су страдали…”, 2011), и однео Титу у Б. Петровац одакле се вратио „двапут брже него што је отишао” (В. Дедијер, „Нови прилози”, 1981).
Опрема: Стање ствари
