Милан Булајић и Фрањо Туђман: из историје борбе за истину о Јасеновцу

 

ОДАКЛЕ ПОТИЧЕ РЕВИЗИОНИЗАМ?

Зашто се смањује број жртава Јасеновца? Хрватски историчар Иво Голдштајн је јасан:“Ја сам заговорник броја од 83.811 жртава, записаних данас у регистру жртава у Спомен подручју Јасеновцу. Иако се на том попису још треба радити, од наведене бројке мора почети свака расправа о броју жртава у Јасеновцу. Наиме, баш као и минимизирање броја жртава, исто ми је тако грозна прича о Јасеновцу и 700.000 жртава из једноставног разлога што се логично претаче у оптужбу против једног цијелог народа што, наравно, није точно. Злочине у Јасеновцу су починили усташе, а не Хрвати. Односно, само неки Хрвати, и, у мањем броју, неки чији се потомци данас изјашњавају као Муслимани/Бошњаци. Хрвати су већином били на другој страни, партизанској. И Срби с њима.“

Да ли је било баш тако?

Председник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта критиковао је својевремено хрватску председницу Колинду Грабар Китаровић због изјаве да је хрватски народ, сразмерно броју становника, највише допринео антифашистичкој борби у Другом светском рату:“Добро је познато да је хрватски народ до јесени 1943. године у великој већини учестовао у оружаним снагама нацистичке Независне Државе Хрватске и нацистичке Немачке“.

Линта је говорио о саставу Првог и Другог хрватског корпуса у лето 1943. године: „Први хрватски корпус 27. јула 1943. године имао 6.230 бораца, од којих је Срба било 5.910 или 95 посто, а сви осталих 5 посто (Хрвата 305, Муслимана 10, Црногораца четири и Италијана један). Други хрватски корпус основан у пролеће 1943, 1. августа исте године имао је 9.408 бораца, од којих је било 6.639 Срба или 60 посто а свих осталих 40 посто (2.508 Хрвата, 101 Мађар, 84 Муслимана и 77 осталих).“

Хрвати су масовно били у усташама и домобранима, али, кад је 1943. Италија капитулирала и кад је било јасно да Хитлер губи рат, похитали су у партизане на чијем челу је стајао Хрват Тито. Павелић губи, али Тито, под заштитом Черчил – Рузвелт – Стаљин, добија.

Линта нас подсећа:“И поред тога уочи завршетка Другог светског рата маја 1945. године оружане снаге НДХ су бројале и даље око 200.000 војника у које су укључени и Хрвати и Муслимани из БиХ. И то без око 30.000 Хрвата који су служили у Оружништву НДХ или војној полицији и Хрвата који су учестовали у оружаним снага Немачке војске. (…) Дакле, може се јасно закључити да је пред краја рата већина Хрвата и даље била у оружаним снагама НДХ тј. у усташама, домобранима, и војној полицији и мањи део у немачкој војсци, а не у партизанима“.

Линта каже да је Србима призната велика улога у партизанској борби на територији Хрватске, и да им је то дало право на пуну равноправност у послератној југословенској федерацији:“О признању учешћа Срба из Хрватске у НОР-у говори и одлука ЗАВНОХ-а од 14. октобра 1943, која у тачки 8 каже: „Нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајемчена пуна равноправност и једнакост са хрватским народом“.

На трећем заседању ЗАВНОХ-а 9. маја 1945. године, док је рат још трајао, усвојена Декларација о правима грађана демократске Хрватске у којој пише: „Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни“. Ова одредба била је саставни део свих устава Хрватске од 1947, па све до 22. 12. 1990. године, када је, каже Линта, „проусташка власт на челу с Туђманом захвалила крајишким Србима за стварање Хрватске у оквиру Југославије тако што их је избацила из Устава и протерала са својих вековних огњишта уз брутална убиства“.

Те чињенице се морају потрти. Срби морају бити криви зато зато што су протерани из Хрватске – бунили су се против неоусташтва, а нису смели. Није крив наследник Павелића, Туђман, који је преко двеста хиљада Срба, до јуче конститутивног народа у Хрватској, протерао. Криви су сами Срби, народ који се нашао на удару НАТО империје чији је циљ „десрбизација“ Балкана, пошто су ти Срби вековима непокорни империјама, и још су „природни“ савезници мрске Русије.

Зато се смањује број жртава Јасеновца.

Зато се блате геноцидолози који говоре истину – не само Срби. Довољно је поменути Гидеона Грајфа. Он није Србин, али га ревизионисти, са српске стране пре свега, стално поричу и исмевају.

Ипак, један од првих који се нашао на удару ревизиониста, Хрвата и Срба, био је и др Милан Булајић. Видећемо зашто.

КО ЈЕ БИО МИЛАН БУЛАЈИЋ

Булајић је рођен 6. септембра 1928. године у Вилусима код Никшића. Био је у партизанима од тринаесте године. Доктор међународног права и дипломатске историје, Булајић је скоро четири деценије провео на раду у Министарству иностраних послова, а у пензију је отишао као главни правни саветник за међународне односе. Био је носилац бројних домаћих и међународних признања.

Као пријатељ суда учествовао је на суђењу Адолфу Ајхману 1961. у Јерусалиму, а потом је у својству посматрача присуствовао процесу усташким терористима због напада на војну мисију Југославије, у Берлину 1970. Наредне године био је посматрач на суђењу убицама југословенског амбасадора у Стокхолму 1971, а као посматрач САНУ био је на суђењу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.

Булајић је учествовао на бројним домаћим и међународним скуповима и доказао се као аутор низа драгоцених књига о Србоциду у Другом светском рату и у ратовима деведесетих.

Овај каријерни југословенски дипломата је оснивач и први директор Музеја жртава геноцида у Београду, чији је циљ био да се сазна пуна истина о јасеновачком логору и да се спречи ревизионизам Фрање Туђмана и његових следбеника. Живот је посветио борби за истину.

ФРАЊО ТУЂМАН И МИЛАН БУЛАЈИЋ: ПОКУШАЈ ДИЈАЛОГА

У циљу утврђивања истине о Јасеновцу, на међународном скупу у организацији САНУ („Јасеновац 1945 – 1988.“ ) предложио је Булајић формирање базе података о жртвама усташког терора. На основу тог предлога и формиран је Музеј жртава геноцида.

Када је Фрањо Туђман, уочи распада СФРЈ, објавио ревизионистички памфлет, „Беспућа повијесне збиљности – расправе о повијести и филозофији злосиља“, Булајић је упозорио домаћу и светску јавност:“Стварни смисао Туђманове „теорије“ – неоусташтво и разбијање Југославије“.

С обзиром да Туђман није одговорио на ову тезу, 8. јуна 1990. године Булајић је позвао будућег председника неовисне Хрватске да „пред хрватском и српском, југословенском и свјетском јавношћу докаже јавно изнијету тврдњу у својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“ да је тај простор ( Јасеновац – Градишка) послужио за логор новим властима, најприје јединицама Југословенске армије а затим и цивилним властима НР Хрватске“.

Већ 6. јула Булајић од Туђмана тражи да образложи свој пројекат претварање Меморијалног подручја Јасеновац у заједнички меморијал жртава и злочинаца.

На Међународној конференцији о Југославији 6. новембра 1991, сада већ као председник Хрватске, Туђман тврди да је у Јасеновцу убијено двадесет хиљада људи, позивајући се на „нова немачка документа“, која никад ником није показао. Булајић опет диже свој глас немирења са лажју.

Када се, у доба ратова у последњој деценији 20. века, подручје логора Јасеновац нашло на две различите државне територије ( део у Хрватској, део у Републици Српској ), Булајић предлаже да УНЕСКО заштити цео комплекс. Предлог није прихваћен.

Предлагао је и заједнички пројекат утврђивања пуне истине који би Србија спровела са Хрватском. Ни тај предлог, наравно, није прихваћен. Исто је прошла и Булајићева иницијатива да се формира Мисија Уједињених нација за утврђивање чињеничног стања, коју би чинили светски експерти.

БУЛАЈИЋ НЕ ОДУСТАЈЕ

Туђманова Хрватска је кренула у радикални обрачун са „јасеновачким митом“. Хрватски информациони центар и Хрватски институт за повијест објавили су књигу Јосипа Печарића, универзитетског професора математике, „Српски мит о Јасеновцу“, као и дело Филипа Коена, „Тајни рат Србије“. Печарић Булајића проглашава за „ратног злочинца“.

Овај ипак не одустаје. Априла 1995, опет се обраћа УНЕСКО-у, тражећи да се Јасеновац стави на листу светске баштине. После девет месеци, директор Центра светске баштине, Бернд фон Дросте, јавља да „са дужним поштовањем према подручју у питању, не може да не укаже да уписивање било ког подручја у листу светске баштине јесте исљкучиво право државе на чијој територији је имовина у питању лоцирана“. „Бљесак“ и „Олуја“ били су окончани, Јасеновац је у Туђмановим рукама. Надлежна је, дакле, само Хрватска.

Године 1996, спречена је изложба о Јасеновцу у САД и Израелу, а приликом разговора у Музеју холокауста у Вашингтону и Музеју толеранције Визенталовог центра у Лос Анђелесу, Булајићу је речено да је Јасеновац – „политика“.

Професор Бари Литучи, крајем 1997, на Кингсбороу колеџу у Њујорку организује међународну конференцију, на којој наступа, као „стручњак за демографију“, инжењер Владимир Жерјавић, у име Туђманово. Притисак америчких власти спречава формирање Међународне комисије експерата и доношење акционог плана утврђивања чињеничног стања.

СУДБИНА ЈАСЕНОВАЧКЕ ЗБИРКЕ

Јасеновачку збирку је 1991. од уништења које је планирао неоусташки Туђманов режим спасао кустос тадашњег музеја, Симо Брдар, који ју је пренео у Козарску Дубицу и сместио у свој стан. Милан Булајић је покушао да збирку пресели у Београд како би се, с обзиром на њен значај, унела у адекватан простор. Срби из ондашње Владе Републике Српске су му рекли да се „грађа о страдањима у логору Јасеновац као културно добро од изузетног значаја не може износити из земље”.

Влада РС је на седници 9. јула 1999. године донела одлуку да се грађа из Козарске Дубице преда Архиву РС у Бањалуци. Симо Брдар је у септембру 1999. то и учинио. Архив РС се обавезао да ће збирку чувати, пописати и вратити Јавној установи „Спомен-подручје Доња Градина“.

Међутим, грађа је на основу споразума Милорада Додика са Дианом Салцман уступљена САД. Вашингтонски Музеј холокауста је крајем те године, 5. децембра 2001, комплетну збирку вратио у Спомен-подручје Јасеновац, то јест на дар Туђмановој Хрватској.

Додик је на саслушању пред Анкетном комисијом Народне скупштине РС потврдио да је „из разлога хитности потписао спорни споразум без знања Владе РС”, а јавност у РС је за ово сазнала након што је грађа већ пребачена у Вашингтон и предата Хрватима.

Који је, до данас, држе „у депоима“. Наравно.

БУЛАЈИЋ ПОСЛЕ ПЕТОГ ОКТОБРА

После петог октобра, рат домаћих ревизиониста и кроатофила против Милана Булајића се наставио. Бранко Радун сведочи:“После 5. октобра је истеран из Музеја жртава геноцида који је водио и рад музеја је блокиран. Рекао ми је да су му одузели компјутер у коме су били бројни документи о српским страдањима из Другог светског рата, али и документација о 1995-тој. Затим су кренули и ревизионисти да смањују број жртава геноцида и релативизују број страдалих у Јасеновцу“.

У овом периоду, као непожељни сведок истине о Србоциду, Булајић је новинарима причао ствари које су више него актуелне:“Ми радимо против себе. Ја сам дубоко веровао у Истину. Верујем и данас. Верујем у оно што је записано у Светом Писму „Истина ће вас ослободити“. Сви се куну у истину, а нико је не жели.“

Опет је почело институционално прећуткивање истине о Јасеновцу. Булајић, наравно, није ћутао:“Одбор САНУ за сакупљање грађе о геноциду је укинут 1994. у време обновљеног геноцида. Државна комисија за ратне злочине коју је образовала Скупштина СФРЈ је такође укинута 1993. Савезна комисија за злочине против човечности и међународног права је одлуком Петооктобарске владе 2002. пасивизирана, а грађа пребачена у СИВ. Музеј жртава геноцида је исте године пасивизиран и пребачен у Крагујевац. Фонду за истраживање геноцида су одузете просторије и електронска технологија и ускраћена финансијска средства.“

Сасвим логично. Нарочито после петог октобра 2000. године.

ШТА ЈЕ СРБИЈА МОРАЛА ДА УЧИНИ?

Булајић је вапијао:“Изучавање геноцида мора бити подигнуто на највиши ниво и морало би се институционализовати, а не као до сада препустити добронамерним појединцима.

Србија мора донети закон о забрани и кажњавању негирања злочина геноцида, минимизирања броја жртава и ревизије историјских чињеница.

Недавно је “ Нова Далмација“ питала председника Тадића у време његове посете Хрватској, да ли Србија размишља о питању обештећења Јасеновачких жртава.

Ја сам био запрепашћен када сам прочитао да је он одговорио да то не долази у обзир сада јер би пореметило односе у регији! Немци су обештетили Јевреје. Ни после 64 године од пробоја Јасеновачких затвореника није утврђена истина о броју жртава. Број од 700.000 жртава није израз „српског мита о Јасеновцу“. Тај број наводили су хрватске институције и истакнути независни истраживачи.

На делу је минимизирање клероусташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, па тако Славко Голдштајн 2005. године на комеморацији у Јасеновцу у пратњи премијера Хрватске Ива Санадера изјављује да се број Јасеновачких жртава креће између 80 и 100 хиљада !

Члан Хрватске Академије наука и уметности Јосип Печарић је “научно“ подржао Јасеновачке жртве и изјавио да је живот од свих могућих узрока изгубило евентуално 3.000 људи, не више од 5.000. Исти академик је предложио да ја, због писања, будем проглашен за ратног злочинца.“

Кад су већ Артуковић и брачни пар Шакић умрли мирно, нека се суди Булајићу.

УСТАШКИ ЗЛОЧИНЦИ УМИРУ СПОКОЈНО

Пошто се хрватски ревизионисти често позивају на државни попис жртава рата из 1964, Булајић је упозоравао свој народ да не наседа на лаж:“Попис жртава геноцида из 1964. године је била стравична злоупотреба, када се дошло до цифре од милион жртава рата, од чега у Јасеновцу испод 100.000 људи .

Уместо да се изврши ревизија, Влада је издала наређење да се подаци ставе под ембарго. Када сам направио Музеј жртава геноцида са директором Савезног завода за статистику поставио сам захтев да се отворе те архиве.

Констатовано је да је тај попис обухватао око 59% жртава, што нас одмах доводи до два милиона жртава. Наши историчари говоре о Јасеновцу као да је то логор на неком трећем континенту.“

Хрватска је усташке злочинце ослобађала одговорности, а Срби су, у ратовима деведесетих, постали „геноцидни“. Булајић је подсећао:“Нада Шакић, најмонструознија жена убица у логору Јасеновац, полусестра усташког злочинца Макса Лубурића и жена Динка Шакића, заповедника логора у Јасеновцу, мирно проводи старост у елитном старачком дому у Загребу. И поред доказа, суд у Загребу је ослободио кривице и тако показао зашто је 1998. затражио њено изручење од Аргентине када и суд у Београду. Уместо на робији, Нада Шакић ужива све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина.(…) Ни Андрија Артуковић, ни Динко Шакић – командант Јасеновца, нису осуђени за геноцид. Ни Иво Ројница, стожерник у Дубровнику, као ни Нада Шакић, нису осуђени за геноцид. Осуђен је за геноцид генерал Радислав Крстић иако никога није убио. Председник Југославије је оптужен за геноцид, председник Србије, начелник Генералштаба, генерали који су бранили ову земљу на Косову, сви су они оптужени за геноцид. Скоро да и нема Србина који није оптужен за геноцид. Ми смо већ морали напасти ову прву пресуду за геноцид, генералу Радиславу Крстићу. Он није крив, а осуђен је.“

Булајића нису хтели да слушају.

ЈАСЕНОВЧИЋ И СРЕБРЕНИЧЕТИНА

Пошто у НАТО  наративу Јасеновац мора постати Јасеновчић, а Сребреница Сребреничетина, Булајић је описао правила нове србофобне игре.

О добу када је Република Српска правила свој, компромисни, извештај о Сребреници, Булајић је причао о својој посети тадашњем челнику Републике Српске: “Чавић ми је рекао, када сам био код њега, да је он под притиском Ешдауна, који не прихвата извештај Дејана Милетића и да мора формирати државну комисију, да би она дала неки објективнији извештај. Тада ме је Чавић питао: “Господине Булајићу, јесте ли Ви спремни да уђете у ту државну комисију?”, с обзиром на моју познату тезу да Војска Републике Српске у Сребреници није извршила геноцид – било је злочина, али није било геноцида. Ја сам му одговорио “Ја то не могу одбити.” Чавић ме је питао да ли могу предложити у комисију још неког од међународног угледа, да би се одупрли Ешдауну. Ја сам предложио Xорxа Богданича, аутора документарног филма “Рат који се могао спречити”. Тај филм је врло значајан и он хоће да прави такав документарни филм о Сребреници. Xорx је то прихватио. Прихватио је и Филип Корвен. Он је, кључне 1995. године, био координатор у Босни. И професор Србољуб Живановић прихватио је позив. Професор Живановић живи у Лондону (он је 1964. године први откопавао у Јасеновцу) и због тога је морао лутати по свету под капом ОУН. Професор Живановић је један од најбољих светских стручњака за масовне гробнице и члан је Британске краљевске академије. Те три биографије и моју послао сам Чавићу и Микеревићу.

Ни један од нас четворице, нити је уврштен у државну комисију за испитивање геноцида у Републици Српској, нити су се господину Корвену, господину Богданичу, као ни нама, обратили да кажу “хвала вам што сте изразили спремност”, па да су онда могли измислили неки разлог зашто нас нису уврстили у Комисију.“

Али, ко мари? Тако се код нас ради – с презиром према струци и науци.

ХРВАТИ СЕ РАДУЈУ ПОБЕДИ НАД БУЛАЈИЋЕМ

Када је Булајић протеран са свога места у Музеју, Хрватска се радовала, о чему је српски геноцидолог причао:“Славко Голдштајн је изјавио да је »након одласка (истјеривања!) др Милана Булајића са места директора Музеја геноцида у Београду, група младих истраживача направила ревизију броја жртава и дошла до бројке од 80.022 ликивидираних жртава усташког злочина у Јасеновцу«.

Историчар др Иво, син Славка Голдштајна је, гостујући на београдској БК телевизији бранио не само минимизирање жртава Јасеновца, већ отворено тврдио да бивши заповједник Јасеновачких логора Динко Шакић није могао бити осуђен за геноцид, »јер се утврдило да је убио само два заточеника«!

Ни др Андрија Артуковић, министар усташке полиције НДХ, није пред Загребачким судом ни оптужен, суђен ни осуђен за злочине геноцида, већ за »обично убијство«.“

Милан Булајић је умро 2009. године. Њега епископ СПЦ, ревизиониста из Славоније, назива несрећником, и, скупа са садашњим директором Музеја жртава геноцида у Београду, сврстава га међу „нестручњаке“, као и Гидеона Грајфа.

КАКВЕ СМО „СТРУЧЊАКЕ“ ДОБИЛИ?

Уместо „нестручног“ Булајића, добили смо стручњака, који је, као геноцидолог, објавио једну библиографију о Холокаусту на српском језику, и још већег стручњака, који је објавио, између осталог, три публицистичке књиге о митовима и заблудама светске и српске историје.

У својој студији „Када мртва уста проговоре ( О Србоциду хрватске државе 1941 – 1945)“, објављеној у новосадском „Прометеју“, Владимир Умељић нас подсећа како се данас стиче назив стручњака за Јасеновац, са све подршком србијанских владајућих кругова ( знамо да је дуо стручњака без књига о Србоциду подржала лично Ана Брнабић, а један од њих је био чак трећи на недавној предизборној листи посланичких кандидата владајуће странке ).

ТО ЈЕ НАМА ДАЛА НАША БОРБА: САД ИМАМО АЛЕКСАНДРА КОРБА

За домаће ревизионисте прави научник   ( бар кад је Србоцид у питању ) јесте немачки ревизиониста Александар Корб, који је, 20. маја 2018, у загребачком „Јутарњем листу“, дао интервју у коме каже да НДХ није ни планирала покољ Срба:“Нема доказа како је постојао мастер – план који је предвиђао суставну ликвидацију српског становништва у тој држави“. И још: “Примарни мотив је био исељавање, а не физичко уништавање. Отпор погођених и новонастали проблеми су међутим радикализовали прогонитеље, па су масакри и масовна убиства у логорима само каузални беочузи ланца, који су следили после неуспешног исељавања“. Чак и логор на Пагу није замишљен ради убијања Срба, тврди Корб:“Основање логора је подсећало на планове хрватске владе да запосли логораше у соланама и на пољопривредним радовима“. Па и клање Срба србосеком није плод намере, него, опет по Корбу, резултат извесних околности:“Широко коришћење ножева током убијања није нужно проистицало из логике суровости. Ово је могло да буде мотивисано чињеницом да криминлаци нису имали ватрено оружје, или пре зато што су били боље обучени за руковање ножем“.

КОРБОПОКЛОНСТВО

Српски ревизионисти постали су прави корбопоклоници: тако му је, пре више од једне деценије, извесна фондација „Михаел Жикић“, у чијем жирију је било и двоје наших историчара, доделила награду „Андреј Митровић“. Позван је, од стране државе, коју, што би рекли Американци, финансирамо од својих пореза, да у Палати Србија априла 2016, говори о Холокаусту и Порајмосу ( не и о истребљењу Срба ), са све домаћим „срећником и стручњаком“, већ поменутим аутором једне библиографије ( јер су, како рекосмо, Булајић и Грајф и несрећни и нестручни ). Онда је стигао у Музеј жртава геноцида, јула 2019, да поучно прича са младим истраживачима, који су о томе објавили извештај у годишњаку Музеја. Па је, са благословом надлежне архијерејске власти, говорио, опет са ревизионистом са панагијом, на скупу „Новомученици: Полиперспектива“, а скуп је одржан 2021. у Загребу, у православној гимназији „Канатакузина Катарина Бранковић“.

Да, да, читаоче, то је исти онај Корб кога Умељић у својој књизи цитира као „срећног стручњака“ са следећим тезама: Ватикан и „Црква у Хрвата“ немају никакве кривице за Србоцид, а у логорима су људи највише страдали од „глади, хладноће и епидемија, мада и кроз повремена масовна убиства“.

КУДА НАС ВОДЕ „СРЕЋНИ И СТРУЧНИ“?

Некад смо, на челу Музеја жртава геноцида, имали несрећног и нестручног доктора наука Милана Булајића, а сада имамо срећног и стручног „не – доктора“, човека од пуке публицистике, чије је тезе (и тежње) описала академик Мира Радојевић. Дотични, наиме, тврди да је „наша успомена на Јасеновац доминантно политичка и математичка“, да тамо беше највише „120 – 130 хиљада жртава“,  и да „сви заједно манипулишемо жртвама“ (то јест, и Хрвати и Срби, и наследници Туђманових „беспућа повијесне збиљности“ и потомци закланог народа, само су манипулатори ). Домаће ( и већ одомаћене ) ревизионисте подржава, поред Ане Брнабић, и хрватски левичар, пријатељ папе Фрање, Драго Пилсел, који сматра да је циљ челника СПЦ да окончају „митоманске наративе везане уз Јасеновац“, при чему је „врло важно што СПЦ даје тако вриједан допринос повијесној истини“. ( Под „СПЦ“ читај – мени драги ревизионости у мантији ).

Ко, поред Пилсела, доказује стручност ових срећника новокомпоноване геноцидологије у нас? Па, један жовијални недељник, који се тако и зове, и који је 27. августа 2015. ревизионисту са панагијом прогласио за „највећег стручњака СПЦ за Холокауст и Други светски рат“. А кандидат са владајуће листе се квалификовао сам, тврдећи да, докле год имамо сведочанства преживелих жртава геноцида, „нису нам потребни историчари“.

Умељић се пита – зар „срећни стручњаци“ не виде штету од свог ревизионизма, који, путем деконструкције прихваћеног броја жртава, води потпуном порицању србоцида у НДХ? Нарочито ако се њихова методологија ( попљуј Булајића и Грајфа, величај Корба ) усвоји на државном нивоу.

А ка томе се, очито, иде.

При чему, наравно, Србија верна свом памћењу неће пристати на ту врсту плана и програма. Који чита, да разуме.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ