Милан Брдар: САНУ у процесу суноврата без преседана (1)

Од последњих избора у САНУ прошло је месец дана. За то време, из академске заједнице готово да није било коментара, све је остало на новинским извештајима и славодобитним изјавама чланова Председништва. Најчешће се могло чути: „Ето, примљен је знатан број жена“. Од дотадашњих 16 чланица број се попео на 22. Наизглед није много, али је оцењено као велики корак за САНУ.

Потписник ових редова јавља се тек сада, зато што је чекао пуних месец дана на реакцију много позванијих, што значи пре свега чланова САНУ, или барем реаговање појединих припадника шире академске заједнице. Штавише, потписник је морао на овакав начин да реагује, не само ради основног реда, него и због тога што је од стране Председништва, у току ранијих полемика с његовим припадницима, био сврстан међу оне „који САНУ нападају из зависти и љубоморе зато што нису примљени у њене редове“.

Поменута формулација је послужила као „дежурни аргумент“ који би требао да поткрепи ваљаност и регуларност изборне процедуре у САНУ којој се начелно нема шта приговорити, са изузетком јавног моралног дифамирања од стране „љубоморних закерала“ и „гласова (с) улице“ (како је критичке гласове оценио један колоритни академик).

Занемарена упозорења

Да су предизборна обећања најужег руководства САНУ изневерила очекивања научне и шире јавности, говори частан изузетак који потврђује правило. Наиме, једини академик који је благовремено својим дописима упозорио председника и Председништво САНУ (најновије је писмо од 15 маја, 2024.) на грубо кршење процедуре на Одељењу друштвених наука САНУ (у наставку ОДН), био је Часлав Оцић.

Указао је на упитни научни кредибилитет неких кандидата који су добили подршку на нивоу самог ОДН, како би им био отворен пут ка изборној Скупштини. Несхватљиво је да Председништво није одговорило на таква упозорења свог редовног члана, што само по себи говори да актери поменутог кршења изборне процедуре имају подршку на вишим нивоима, тако да могу несметано да наставе с таквом праксом унедоглед.

Ако је већ тако, илузорно је очекивати да ће Председништво и убудуће озбиљно одговорити на критичке примедбе неког од припадника академске заједнице, поготово ако није члан САНУ.

Потписник ових редова се у поменуте неподопштине уверио још 2018. године, када је стекао поуздана сазнања да Председништво чине појединци екстремно конзервативних схватања (као да су приспели из педесетих година прошлог века), без воље и уз одсуства компетенције да воде аргументован дијалог.

Што би наш народ рекао: а зашто би, кад су „нашли па зашли“, с правом уверени да их нико значајан неће спречити у дугогодишњем непоштовању строгих академских мерила, односно (не)уважавању стварних резултата у науци или уметничком стваралаштву, како многих садашњих чланова, тако и будућих аспираната за чланство.

Најмање се то може очекивати од државних институција које су финансијер овакве САНУ. Уколико се дисонантни тонови понеког јавно ангажованог интелектуалца и чују у јавности, они ће бити отписани или етикетирани као гласови „зависти“ или „уличне галаме“.

У којој је мери САНУ дубоко проблематична установа, од „врха до дна“, види се по следећим показатељима: пре свега, реч је о Председништву САНУ које се понаша по начелу Quod licet Jovi, non licet bovi. То је осведочено у сваком изборном циклусу у последњих 20 година, а околности и последице наведено белодано потврђују.

Друго, непремостив проблем чини њихова изборна процедура која предодређује судбину потенцијалних кандидата. За сада, њих је могуће предлагати на три начина: прво, кандидата пред­лажу чланови одговарајућег одељења, и он мора добити подршку већине. Други је начин везан за предлоге научноистраживачких установа – факултета или научних института, и најзад кандидата могу да предложе три редовна члана САНУ.

Здрава памет се пита ко је уопште смислио такву процедуру

Што се другог и трећег случаја тиче, предложени кандидати важе за „спољашње“. Спорну тачку чини њихова даља, процедуром предодређена судбина. Наиме, тзв. „спољни“ кандидати долазе на Одељење, да би се његови чланови изјаснили о предложеном кандидату.

Они се изјашњавају пошто су већ изабрали своје кандидате. Пошто члан Одељења не може да гласа за обојицу кандидата, увек остаје при кандидату за којег је гласао на предлог чланова Одељења. То значи да „спољашњи“ чланови по правилу не стичу неопходан број гласова, како би били и кандидати на Скупштини.

Тако је увек, без обзира на квалитете кандидата и стручно-научно мишљење „спољашњег“ предлагача. Зато су предлози друге две наведене варијанте у ствари узалудни, тек да се каже како је САНУ „отворена“ за предлоге споља.

„Приватно удружење грађана”

Здрава памет се пита ко је уопште смислио такву процедуру, а још је чудније да је скупштина САНУ усвојила овакав „правилник“. Уосталом, како то да до сада није потекла иницијатива из САНУ да се тако накарадна процедура измени, унесе више институционалне праведности и члановима Одељења одузме могућност да жаре и пале као „приватно удружење грађана“?

Досадашње искуство је показало да су „спољашњи“ кандидати без икаквих шанси, ма колико, да су заслужнији од кандидата које су предложили и коначно изгласали чланови Одељења. Парадигматични случај таквог исхода су претходних пет или шест изборних циклуса, а који се пре свега односе на ОДН.

Читав низ озбиљних „недостатака“ односи се управо на ово Одељење. Оно, од 2009. тавори у знаку лоше атмосфере чији су одговорни виновници, како процењују многи упућени у ове околности – Михаило Марковић и Михаило Ђурић. Наиме, они су креирали такве односе унутар Одељења и при том се руководили произвољним субјективистичким начелом: „Подржаћу твога кандидата, уколико и ти подржиш мог“.

Међусобна нетрпељивост и узајамни сукоби два доајена нису могли изнедрити неког озбиљног кандидата. Био је то полигон зависти и омаловажавање кандидата друге стране и обрнуто. Да ли су се трудили да кандидати и не буду толико врсни, да им сутра не помраче углед и славу (коју су имали, и онда и сада)?

Након одласка Марковића и Ђурића са животне позорнице, стање на Одељењу се додатно погоршало. Кључни актер унутрашњих размирица је, како наводе упућени, академик Коста Чавошки који се оштро сукобљава са неким члановима, а пре свега са академицима Чаславом Оцићем и Данилом Бастом.

Споран моменат је био нелегално свргавање секретара Одељења (Оцића), а сукоб се само продубљивао отвореним кршењем процедуре од стране Чавошког као новог секретара Одељења, уз подршку осталих чланова Одељења. Због тога је Часлав Оцић више пута писао Председништву и реаговао у штампаним медијима, да би се показало да је све то узалудан посао. (Све то образложено у допису од 15. маја, о. г.)

У таквим, академски непримереним, околностима, на Скупштину су долазили предлози с Одељења (у барем три протекла изборна круга, рачунајући и овај последњи) кандидата који не заслужују озбиљну пажњу научне заједнице. Просто речено, међу њима готово да нема појединца који уопште заслужује да буде поменут као потенцијални кандидат, наравно судећи пре свега према научном делу.

Слободно се може рећи да су кандидати, у реченом периоду углавном били и остали „безделници“, што ће рећи појединци и појединке без иоле значајнијег дела (судећи према поменутим дописима Оцића и Басте). То је нарочито дошло до изражаја након резултата последњих избора, поводом којих је било природно и разумно очеки­вати реакцију академске заједнице.

Ако је сасвим извесно да су нам све институције махом урушене, да ли је и САНУ у процесу суноврата без преседана? А упркос свему што се догађа, нико се од академ­ских угледника не оглашава. Да ли због тога што многи од њих рачунају на сутрашњи улазак у САНУ, а посебно на академски додатак, па избегавају да се замерају челницима САНУ?

Пристрасно предлагање

Неподношљиво стање на ОДН наводно већ дуже време одржавају Коста Чавошки и Тибор Варади, уз остале старије и млађе чланове, а насупрот двојцу Оцић – Баста. Поменутој већини иде на душу политика пријема у научном смислу потпуно безначајних кандидата, као да им је циљ коначна ликвидација ОДН.

Одељење прогресивно пропада у исходу свих покушаја његовог спасавања. Какве год да су им намере, коначан исход је проблематичан и лош. И нису они једини, слично је и на Одељењу језика и књижевности, барем судећи по резултатима скупштинског гласања.

Ум нема род, и умна особа заслужује признање без обзира на пол

Што се овог одељења тиче, нема потребе да ми излажемо своју оцену кандидата, када можемо да наведемо мишљења далеко стручнијих имена, и то из њихове уметничке области. За професорку ФДУ, као „најмлађу изабрану кандидаткињу“, позвани из њеног стваралачког круга истакли су две спорне чињенице: својим делом није достојна чланства у САНУ, и друго – мање важно: сутрадан, по отварању Сајма књига, приредили су прес конференцију, која је остала ван медијске пажње, а на којој се чуло само једно питање: „Откуд та личност да отвори Сајам? Зар Србија нема никог значајнијег у песништву, драматургији и књижевности?“ Томе насупрот, њен избор са ФДУ дочекан је невиђеним хвалоспевом.

Пристрасност при предлагању одавно је доспела до отвореног непотизма. Откако је бивши председник Никола Хајдин покушао да „угура“ рођеног сина, поведен његовим примером, Владимир Костић је успео прошли пут да уведе свог зета.

А када је реч о избору жена, госпођа Вида Огњеновић је после избора изјавила: „Надам се да нисам примљена само зато што сам жена.“ Има наших колегиница које су одавно истицале: „Да ме приме као жену, а не због научног дела, то би ми била увреда и понижење!“

На жалост, изгледа да исход избора жена није одмакао од нивоа „увреде“. Наиме, колегинице које су скупштинским гласањем изабране на ОДН, као аргумент имају да су само жене, јер су без озбиљнијег дела. О томе је Часлав Оцић рекао све што је потребно у допису Председништву, али узалуд.

Питање за већину Чавошког-Варадија гласи: „Како сте могли такве кандидаткиње да предлажете и сада и пре три године? Јесте ли свесни последица својих одлука? Имате ли уопште елементаран осећај одговорности?“ Ово поготово важи када је реч о „мушким кандидатима без дела“, који су прошли не само сада, него у три прошла изборна круга, а које је форсирао двојац Чавошки – Варади, уз помоћ лоби групе на нивоу САНУ коју предводи бивши председник Костић.

Поводом избора жена, аутор ових редова сматра да је потребно да нагласи и свој став: Ум нема род, и умна особа заслужује признање без обзира на пол. Ако је критеријум дело, и ако би се испоставило да 70 посто чланова САНУ чине жене, то бисмо поздравили речима: „Господо колеге, коме се то не свиђа, нека запне да стање промени. Као што су госпође ту већину обезбедиле делом, једино тај пут преостаје и нама.“

 

Наслов и опрема текста Нови Стандард

 

Извор: Печат

 

Насловна фотографија: M.A./ATAImages