Милан Брдар: САНУ у процесу суноврата без преседана

Да се вратимо изборима на ОДН – Одељењу друштвених наука. Док су на Скупштини прошли „без­дел­ни“ кандидати, једини међу њима који је имаo дело, а није прошао је Слободан Антонић. С обзиром да има дело, разлог може да буде његов политички, у јавности осведочен српско-патриотски став.

Другог објашњења не може бити. А то онда значи две ствари: да је такав исход излобирала унутрашња сила (верује се да је то лоби група Владимира Костића!), која намеће план да унутар САНУ постепено преовлада, хајде да се благо изразимо, антипатија према пронационалном ставу, или оштрије, соро­шевска антисрпска оријентација, на шта годинама упозорава академик Часлав Оцић.

Наравно, логично је и питање, да ли су чланови Скупштине гласање узимали за озбиљно, па претходно простудирали реферате о кандидатима. Сасвим је могуће да су, у видљи­вој летаргији и гласање обавили „преко колена“, без бриге о последицама.

Да је просрпски став данас у САНУ непожељан посредно сведочи виђење ово­го­дишњих примљених чланова у грађанистичким медијима. Тако је у једном београдском недељнику као значајан истакнут „преокрет“ у оријентацији САНУ, који чини отклон од српског национализма и ослобађање од хипотеке фамозног Меморандума (Данас, Нова, Н1, Нова С).

То би значило да се од САНУ очекује да ће, захваљујући новим снагама, коначно стати на проевропски и – наравно –„цивилизацијски“ пут. Овоме у прилог иде и изјава Виде Огњеновић, иначе чланице Црногорске академије наука, којој никад ништа у Миловој Црној Гори није засметало, али је у изјави поводом избора у САНУ, онако успут „оплела“ по српском национализму, његовој анахро­ности и штетности (Тв Н1).

Зато није било потребно да брине да ли је примљена „само као жена“, или као снага (која такође нема рода изузев граматичког) нове оријентације САНУ. Да ли актуелне прилике и резултати избора за нове академике заиста најављују ново доба САНУ, доба у коме ће политичка оријен­тација бити важнија од научног дела?

Већ у изборима за три године видећемо да ли ће инсистирање на делу постати застарео критеријум. И ако се политички став покаже као важнији, онда одсуства озбиљног дела код примљених кандидата неће имати значај. И друго, показаће се како је уопште постало могуће формирање антисрпске „критичне масе“ у САНУ; тачније речено – да то није ни било могуће окупљањем људи од дела.

Шта ће бити видећемо. Али већ сада се зна да је једино тим путем остварљив неолибе­рални план да се из те, номинално врхов­не националне установе, коначно протера „српски национализам“. По цену да се ова важна национална институција сведе на приватно удружење научно безначајних фигура.
Унапређење дописних чланова

Суноврат ОДН не завршава се на избору нових чланова, него је потврђен и на унапређењу дописних у редовне чланове. Поменућемо само три упечатљива случаја. Реч је о психологу који је изабран за редовног члана, а да у последњих шест или више година није објавио ништа, ниједан текст – што истиче Часлав Оцић у поменутом допису.

Затим, случајеви двојице дописних чланова: једног економисте и другог тзв. филозофа, који су унап­ређени на основу објављених књига. Прва је из области економије, а друга није из области филозофије, у којој је аутор биран и унапређен. Било би пожељно видети реферате о тим делима, како бисмо сазнали чиме су они то унапредили домаћу науку да би били награђени редовним чланством. На сајту САНУ није их могуће наћи, као ни библиографије њених чланова. Колико је то аљкаво и анахроно, није потребно наг­лашавати.

Синтагму „тзв. филозоф“ нисмо употребили случајно. Реч је о кандидату уна­пре­ђеном у редовног члана, који се од студентских дана опробавао у филозофији. То што је по образовању правник не би било од значаја да је у филозофији за 40 година, написао штогод иоле значајно. И Михаило Ђурић је био правник, али се ипак више потвр­дио у филозофији.

И наше Министарство просвете је још пре 20 година издало документ којим је појединац стицао право да држи предавања из предмета који не спадају у његову примарну област, под условом да имају барем пет референци објављених у релевантним часописима с одговарајућим стручним рецензијама из области на коју претендује. (Видети Одлуку Националног савета за високо образовање, од 14. 11. 2008.)

Ко год тај услов испуни, стиче легалну основу да предаје фило­зо­фију и на универзитетском нивоу, иако је нпр. правник „према ужој научној области за коју је биран“ (цит. из истог документа).

Поменути кандидат, као штићеник академика Тибора Варадија и фаворит академика Косте Чавошког, није међутим одскочио од профила надрифилозофа, јер никад није испунио ниједан од тражених услова. Најпре никад није био члан Српског филозофског друштва (као што није ни сада), никада није учествовао ни на једном званичном скупу или конференцији у организацији нашег удружења, а није објавио ниједан ауторски чланак у неком од филозофских часописа озваниченог ранга.

Своје „фило­зофске“ излете објављивао је у књижевним часописима, који по правилу немају стручну рецензентску процедуру. Зато не чуди што су филозофи од заната његова писанија увек оцењивали као аматерске подухвате настале у комбинацији мале кондиције и велике амбиције, уз упадљиве примесе опскуран­тизма.

Али, по томе није био, а ни данас није једини. Постао је изузетан само зато што се, уз помоћ поменутих „бесмртника“ издвојио из мора филозофских дилетаната, да би званично као филозоф постао дописни, а сада и редовни члан САНУ.

Као шлаг на торту господин Владимир Костић га је у кулоа­рима рекламирао као „првог српског филозофа“. Је ли то хтео да засени простоту? Тиме је, ничим изазван, а ни од кога прозван, само осведочио своју компетентност за филозофију, која је била позната и пре његовог изјашњавања.

Па зар је све то стварно истина, и како је било могуће – логично је питање читаоца! Да, да. Двојац Варади-Чавошки решио да дотичног, уз подршку Костића, уведе међ’ „бесмртнике“ по сваку цену. Али како то учинити, кад је правник а правника у ОДН већ има довољно.

Досетише се да га представе као једног од оних којих на ОДН уопште нема – дакле, као „мислиоца опште праксе“, то јест „филозофа“! У даљем поступку постали су заточеници те „лукаве“ тактике, што онда објашњава откуд и чему она Костићева похвала. А потом уз такве гаранције ваљало га је укључити и међу редовне, као што је и ред.

И на крају, устоличили су га као ауторитета у ком својству може комотно да дели лекције филозофима од позива и осведоченог знања. То није једини случај када се интересно форсираним дилетан­тиз­мом уништава озбиљна стручност. Ко и како, молим вас, да и у обичној дискусији оспорава академика, а да критичар сам није истог ранга?!

Такав негативан исход и уопште избор личности без озбиљнијег дела, побуђује нас да поновимо оно што је први истакао Часлав Оцић: кандидатура за САНУ постала је „људско право“ појединца и појединке као грађанина/грађанке! А дело, та ко још до њега држи!
Владавина медиокритета

У институционалној владавини осведочених медиокритета, и на Универзитету (што је јавна тајна) а не само у САНУ, остварено дело је само терет и разлог да те искључе из круга кандидата за било шта. То је судбина озбиљног научника у земљи Србији. Сетимо се шта је САНУ 2018. године урадила с кандидатуром микробиолога професора О. Стојковића.

Суочавање с непријатним истинама пожељно је утолико пре што досадашња пракса има врло озбиљну последицу: Имајући у виду ко ће у ОДН убудуће седети и мериторно учествовати у одлучивању, озбиљан човек од науке, који је урадио нешто за 40 година рада, на помен да било ко хоће да га предложи, може само да се захвали и да то одбије, сматрајући кандидатуру видом деградације и понижења.

У дугорочном настојању да предлажу лошије од себе, поседници „демократске већине“ на ОДН коначно су успели. Врата више не морају ником да затварају, могу слободно да их држе отвореним, без изгледа да ће човек од дела пред њих стати са жељом да међу њих уђе.

Академија је, дакле, заиста у фази несањаног преображаја на основу новог кри­теријума: научно дело – није важно; патриотски став – крајње непожељан! Једино одлучујуће је либерално-прозападни или „космополитски“ став – из „љубави према човечанству“ са центром у Вашингтону, и пo диктату који се отуда дискретно пласира преко свакојаких „демократских“ организација.

У том погледу, под капом небеском ништа ново! Та пракса учлањивања „но­вополитички подобних“ без осврта на дело у начелу је идентична с комунисти­чким критеријумом, на основу ког су заступници овог критеријума својевремено САНУ (на)пунили својим кадровима.

И циљ је идентичан: да се Академија, као врхов­на национална установа српског народа, која би требало да се, кад год је то потребно, јавно изјашњава о стратешким и основним политичким питањима опстанка државе и народа, изметне у покорно удружење „саструганих зуба“ и везаног језика, под страном контролом, како би својим ћутањем суфлирала мејнстриму иначе увелико пропале неолибералне епохалне лагарије и преваспи­та­вања народа да се стиди свог идентитета и навикава на статус „тикве без корена“.

Спољашњи диктат тражи САНУ која ћути. (Исто је било под комунистима, а та пракса биле је прекинута једино ексцесом Меморандума, због чега га титоисти и дан-данас проклињу као најцрњи памфлет „српског национализма“).

САНУ, наравно, да под менторством Империје и даље буде послушна, али на рачуну ове државе и на грбачи народа, као што су то од 2000. године бројне НВО задужене за промоцију антиср­пства у комбинацији са свакојаким епохалним будалаштинама којима су озбиљност протерали из сфере јавности.

Пошто је све речено праћено гласним ћутањем јавности, сва је прилика да ћемо у недоглед финансирати самовољу у САНУ у пракси без јасних процедура, у савезу Председ­ништва са актерима дугогодишње неодговорности, не само на ОДН.

Тако ће се само пролонгирати невиђена аљкавост устоличених појединаца који пишу рефе­рате из којих ништа поуз­дано о кандидатима не може да се закључи, у којима не презају ни од безочне лажи (да би слика кандидата била уверљивија), а које уза све то потписују њихови саборци, без обзира што нису компетентни за област описаног кандидата, па утолико лакше могу да га вашарски рекламирају.

А поврх свега тога, ништа не објављују на званичном сајту, не би ли сва непочинства колико је могуће остала у уском кругу унутаракадемских режисера те „игре без граница“.
Наследници партијских велможа

Непосредно после Другог светског рата, један предратни политичар у Народној скупштини је поручио комунистима: „Лако ће вама бити с нама, васпитаваним и ученим у трулој краљевини. Видећете како ће вам тек бити кад стасају генерације које сте ви васпи­тавали и учили“.

И управо то гледамо последње две до три деценије у културној и интелектуалној јавности. Свеопште институционално урушавање и срозавање нивоа, не само Универзитета и у САНУ, најпре је дело што биолошке, што идеолошке „деце комунизма“, наследника партијских велможа и њихових следбеника.

Уосталом, описан процес личи на кретање уназад: као што су после рата у САНУ примљени Моша Пијаде, сликар, Едвард Кардељ, несвршени учитељ, а нарочито КВ бравар Ј. Броз за почасног члана, тако су и сада кандидати људи чије заслуге су на неком другом месту, а не у наукама.

За оне прве знало се где су, за ове новоизабране то се још не зна. Они ће, засигурно, заслуге тек стећи. Посебан допринос овом срозавању дали су и универ­зи­тетски професори када су седамдесетих година прошлог века бирали своје нас­леднике. Задивљује колико су били успешни: као по договору, на свим факул­тетима листом су бирали оне за које су знали да ће остати испод њиховог нивоа.

Само да им не засене имена. Тако је и у ОДН последње две деценије. Зато нема места ишчуђа­вању, и огорченом и озлојеђеном тражењу одговора на питање: како то да су у периоду од две деценије предложена само три кандидата од несумњивог дела, а да ни један од њих није „прошао“?