Милан Бижић: Република Српска Крајина – три деценије касније

У августу 2025. године навршава се тачно 30 година од пада Републике Српске Крајине, најзападније српске земље. Тада је читав један народ у трену отргнут од својих корена и прогнан, расељен и разбацан на све стране света, далеко од својих вековних огњишта. Крвљу и знојем натопљена крајишка земља остала je пуста, без људи са којима је вековима била једно. На њој су остали дубоко усађени корени поносног крајишког народа који се у времену агоније, безнађа и грчевите борбе за голу егзистенцију, након те 1995. године, расуо по читавом свету. Почивају и почиваће кости Крајишника и њихових потомака по гробљима на свим континентима, далеко од постојбине у којој почивају кости њихових предака. Распет и намучен, свестан да за њега нема овоземаљске правде, прихватио је крајишки народ своју горку судбину и уздигнуте главе поносно носи свој крст.

Након три деценије, још увек нема потпуног и јасног одговора на питања: Зашто је пала Република Српска Крајина? Каква је веза између пада Крајине, догађаја који су се српском народу дешавали кроз историју, онога што му се догодило након 1995. године и онога што му се данас дешава? Моја дужност као Србина, Крајишника, некада детета из колоне, данас универзитетског професора, је да покушам да одговорим на ова питања. Немам право на ћутање, због предака чије кости леже у Јадовну, а посебно због потомака и будућих генерација које заслужују истину. Морамо срушити зид обмане који нас окружује и кулу у којој боравимо као заточеници лажи. Без спознаје истине о прошлости, као народ не можемо разумети садашњост, не можемо предвидети будућност и не можемо се вратити на прави пут.

Узрок вековних страдања српског народа

Да би се дао јасан и потпун одговор на постављена питања, мора се сагледати далеко шира слика од самих догађаја који су се одиграли крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века. Одмах на почетку, отворено и директно – у основи свега налази се вековни план, који реализују мрачне силе и кнежеви овога света, за потпуно духовно и биолошко уништење српског народа, а у склопу коначног обрачуна са православљем и руским народом као његовим главним стубом. План подразумева да се све српске земље и српски народ маргинализују, односно да практично потпуно нестану. Део је врховног пројекта – ткања дугог трајања које се одвија по фазама и по прилагодљивој динамици. Ткање треба да резултира успостављањем једне светске владе и једне светске религије на чије чело треба да се устоличи лажни месија, кога као врховног владара морају прихватити све државе и сви народи света. Главна препрека томе су јаке националне државе и слободарски народи са високим степеном националне и духовне свести. То су народи са дубоким коренима који се нипошто неће одрећи свог националног идентитета, суверенитета, историје, културе, традиције, и што је најважније – вере. То су народи који, без обзира на цену, неће прихватити нови орвеловски свет у коме је човек пројектован као роб без ланаца и робот без емоција, који живи у виртуелној стварности и размишља вештачком интелигенцијом. То су народи који ће се у одређеном тренутку побунити и устати, и који ће као такви бити видело и водиља другим народима. Српски народ је, поред братског руског народа, давно идентификован као један од народа који представља највећу претњу реализацији глобалистичко-сатанистичких планова. Одатле потичу сви проблеми и вековна страдања српског народа и српских земаља.

Многи ће рећи да се ради о теорији завере. Треба да имају у виду да су индоктринација широких народних маса и технике манипулације постале толико софистициране да истина нема готово никакве шансе да допре до свести обичних људи. Одлучујућу улогу у овоме имају мејнстрим медији и савремене информационо-комуникационе технологије које омогућавају колективно кривљење свести кроз ефектно ширење лажне слике, као и наметање и промоцију лажног система вредности. Навешћу само чувени цитат Олдуса Хаклсиjа из 1931. године: „Успешна диктатура ће личити на демократију, али у суштини ће бити затвор без зидова у којем затвореници неће ни сањати да побегну. То ће бити робовласнички систем, у којем ће поробљени обожавати своје робовање због конзумеризма и забаве.“ Нажалост, значајну улогу у овом процесу има и образовни систем, који подстиче механичко усвајање „неоспорних истина“, а истовремено потискује истраживачки дух, критичко размишљање и креативност. За веома мали број људи који знају шта се заиста дешава иза позорнице, фрустрирајућа је чињеница да већина људи није свесна стварности која их окружује. Дакле, вешто разрађеним техникама манипулације, према принципима Тависток института, лаж се веома успешно и масовно имплементира као истина, док се истина дехуманизује и представља као теорија завере.

Војна крајина – граница на судару светова

Војна крајина је успостављена у 16. веку и протезала се од Далмације и Лике на западу, преко Кордуна, Баније и Западне Славоније, све до Тамишког Баната и Трансилваније на крајњем истоку. У различитим етапама свог постојања, Војна крајина је обухватала различите територије које се налазе на простору данашње Хрватске, Србије, Мађарске и Румуније. Простор Војне крајине био је насељен већинским српским становништвом коме је Хабзбуршка, а касније Аустроугарска монархија, давала земљишне поседе у замену за доживотну војну службу, пре свега у циљу одбране од отоманске империје.

Истраживањем свог порекла дошао сам до података да су моји преци, са неколицином других породица, наше село у Лици населили средином 16. века, што се поклапа са периодом успостављања Војне крајине. Моји преци се појављују у првом званичном попису становништва, који је 1712. године организовала Хабзбуршка монархија на простору Лике и Крбаве, када је у селу пописано укупно око 270 становника. Нажалост, нисам успео да дођем до податка одакле су моји преци дошли у 16. веку у Лику. Веома је могуће да су дошли из јужних крајева Србије, са простора Косова и Метохије или Црне Горе, а могуће је и да су дошли из околних крајева – из Далмације или Босне. Веома је значајно нагласити чињеницу да су, упркос досељавању и колонизацији између 16. и 18. века, Срби на поменутим просторима живели и много векова пре великих сеоба Срба и формирања Војне крајине. Срби су имали своје храмове, имања и куће на простору данашње Хрватске и пре Косовског боја. Постоје писани трагови и сведочанства о присуству српских племена (Конављани, Захумљани и Неретљани) још у 7. веку, на просторима од Конавла до ушћа реке Цетине. Све до почетка 14. века, ове области припадале су српској држави под влашћу Немањића. Црквену надлежност над православним хришћанима у њима имала је српска православна Хумска епархија коју је 1219. године основао Свети Сава, са првобитним седиштем у манастиру Богородице Стонске у близини Стона на полуострву Пељешцу. То је била најстарија српска архијерејска катедра на подручјима која припадају данашњој Хрватској. У прилог наведеним тврдњама сведоче и многобројне православне светиње које су, упркос интензивној кампањи покрштавања и покатоличења, вековима делиле заједничку судбину и одржале српски народ на простору некадашње Војне крајине.

Крајишнике су звали „граничари“, а били су веома познати по својим ратничким вештинама, упорности и храбрости. Војна крајина је током векова, све до укидања 1881. године, била тампон зона, граница на судару светова и несавладив бедем одбране Европе од отоманске империје и турских хорди које су рушиле све пред собом. Док је уштогљена европска аристократија у свили и кадифи испијала чајеве по Бечким и другим дворовима, и чекала вести о исходима битака и турских похода на Европу, Крајишници су крварили на првој линији одбране. То је био услов да преживе, прехране своје породице и опстану.

У Војној крајини владала је строга дисциплина. Основни циљ Аустроугарске био је да сваки појединац – сваки сељак, буде апсолутно покоран у војничком строју, без икаквог права на било какву слободну вољу и мишљење. Војна управа је надзирала све аспекте друштвеног живота као што су склапање бракова, градња кућа, облик насеља, рад задруга, итд. Прекршаји су се кажњавали са одређеним бројем удараца канџијом односно бичем. Комплетан систем живота у Војној крајини који је наметала Аустроугарска војна управа вековима је био оријентисан ка томе да српски крајишки народ одвоји од старих обичаја и предања, и да му наметне немачки језик и традицију. Упркос томе, крајишки Срби су опстали и сачували своју традицију, културу и веру кроз векове, а борба за опстанак, храброст, искреност, сналажљивост, издржљивост, упорност, поштење, марљивост, али и тврдоглавост, постали су њихова генетска особина која се непогрешиво пренела на све њихове потомке.

Усташки геноцид над српским народом у НДХ

Након успешно обављене геополитичке и историјске мисије, српски православни народ на простору некадашње Војне крајине постао је велика сметња, због чега је његово неутралисање са поменутих простора постало дугорочни план мрачних сила и кнежева овога света. Прву фазу плана реализовала је НДХ у другом светском рату, када је почињен стравичан геноцид над српским народом. Прабаба, која је почетком другог светског рата остала удовица са петоро мале деце, причала ми је како су усташе једног дана у јулу 1941. године дошле у наше село и одвеле око 50 људи на „радну акцију“. Ти људи се никада нису вратили – зверски су убијени и побацани у јаме на Јадовну поред Госпића. Међу њима су били и мој прадеда Буде који је тада имао 41 годину и његов рођени брат Пајо стар 45 година. Једине две куће Бижића из нашег села су у једном дану обезглављене и остале су без својих домаћина, иза којих су остале жене са гомилом нејачи и стоке. Сатима сам слушао приче о зверствима и покољима усташа над недужним српским народом из личких села. Ти простодушни сељаци били су криви само зато што су Срби и што неће да се одрекну светосавља и православне вере. Бранили су православље својим животима које су им крвници одузимали на најмонструозније начине. Слушао сам и како је пре другог светског рата народ у селу био религиозан – црква у центру села била је средиште свих дешавања, нарочито у време сеоске славе – Светог Илије. У њој су се обављала редовна богослужења, крштења, венчања, освештавање славских колача, итд., све док је усташе нису спалиле 1943. године.

Геноцид над око милион Срба у НДХ и концентрациони логори Јасеновац, Јадовно, Стара Градишка, Јастребарско, итд., нису били производ неколицине усијаних глава које су изгубиле разум и тло под ногама, већ пажљиво осмишљен план за систематско биолошко затирање српског народа. Павелић, Будак, Артуковић, Кватерници, Лубурић, Францетић и други, били су само експоненти и извођачи радова. Међутим, кључну улогу у геноциду имали су његови идеолози и инспиратори који су хиљадама и хиљадама крвника који су ритуално клали, мучили и убијали децу, труднице, жене, старце, свештенике и све што је српско, давали индулгенцију, улазницу за чистилиште и одлазак у рај.

Комунизам и отров југословенства

Након првих усташких покоља у НДХ 1941. године, у многим местима широм окупиране Краљевине Југославије, међу пострадали и преплашени народ улазе припадници Комунистичке партије Југославије – борци за радничка права, са идејом организовања антифашистичке борбе кроз партизански покрет отпора. Тако у личка села долазе искусни комунистички борци из шпанског грађанског рата, који су престрављеном народу понудили организацију одбране од усташа. Ко у таквој ситуацији не би прихватио помоћ – у питању су били голи животи. Ови спасиоци народа на тај начин у личка села доносе и револуционарну идеју комунизма коју, упоредо са организовањем устанка и одбране од усташа, почињу да пропагирају и шире међу народом.

Дакле, уласком искусних комунистичких оперативаца у народ широм Краљевине Југославије и преузимањем улоге организатора устанка и антифашистичке борбе, за коју је народ свакако био спреман и на коју је био приморан, створена је добитна комбинација за брзо омасовљавање комунистичке идеологије. Управо то је одлучујуће утицало на даљи ток историје читавог српског народа. Уместо регуларне војске Краљевине Југославије, која је била принуђена на капитулацију пред далеко надмоћнијим непријатељем, улогу народне војске постепено преузимају паравојне формације у виду партизанског покрета, чији су главни команданти били истакнути комунисти на челу са Хрватом – другом Титом. Поред руског бољшевичког покрета, и западни савезници који се званично гнушају комунизма, а међу којима предњаче Енглези, већ 1943. године третирају партизанске формације као регуларну народно-ослободилачку војску и свесрдно је помажу и наоружавају. Тиме је југословенским комунистима био отворен пут за потпуно преузимање власти након слома наци-фашизма. Значајно је нагласити и чињеницу да је пред сам крај рата партизанске униформе преко ноћи обукао и огроман број истих оних усташа и домобрана који су учествовали у геноциду над Србима.

Без жеље да улазим у тумачење социјалних и економских аспеката комунистичке идеологије, рећи ћу оно што је по мом дубоком мишљењу била сама суштина и смисао комунизма тога времена. Ушима миле и примамљиве револуционарне слободарске идеје о једнакости, социјалној правди, поштовању радничких права и самоуправљању имале су огромну ману – подразумевале су одвајање човека од Бога и цркве, а у складу са Марксовом крилатицом да је религија „опијум за народ“. Одмах након преузимања власти и формирања друге Југославије 1945. године, комунисти су почели са бруталним инсталирањем комунистичко-титоистичке идеологије. Библијско страдање и жртве српског народа на простору НДХ никада нису добили пијетет какав заслужују – жртве су убијене по други пут. Српски народ је, под идејом братства и јединства, подло уведен у нову – комунистичко-титоистичку Југославију са онима који су га до јуче убијали. У тој Југославији, „српске жртве“ називане су само „жртвама“, притворно су прећуткиване, умањиване и ниподаштаване. Цитираћу циничан натпис са једног споменика у Јастребарском поред Загреба – у историји човечанства јединственом концентрационом логору за децу, који гласи: „468 mladih života djece Kozare, Like, Banije i Korduna svirepo je uništio ustaški teror 1942“. Није речено да су ту „зверски убијена српска деца“ већ је употребљен термин „уништени животи деце“ и није речено да су их „зверски убиле усташе НДХ“, већ је употребљен термин „уништио усташки терор“. Шта је српски народ могао да очекује од оних који су сахрањивали Бога, који су се Бога јавно одрицали и који су захтевали да се Бога одрекну сви они који желе да на било који начин напредују у тадашњем друштвеном систему? Зашто је иста она црква у мом селу коју су спалиле усташе, деценијама после другог светског рата остала рушевина у којој је држано сено за стоку? Зашто су многе цркве спалили управо комунисти, нарочито на простору Црне Горе, при томе свирепо мучећи и убијајући српске свештенике и честите српске домаћине? Цитираћу запис из зборника радова о једном личком селу који је штампан 1988. године, који гласи: „Praznovjerice i razni vjerski (crkveni) običaji, koji su većinom potjecali još iz pradavnih vremena, bili su brojni sve do NOB-a i revolucije i narod je do njih mnogo držao. Sada se teško može naići i na tragove ovih zaostataka iz pradavne i davne prošlosti. Ovo je u prvom redu rezultat svakodnevnoga političkoga i kulturno-prosvjetnog rada u toku NOB-a.“ Да ли је потребан било какав коментар? Један колега са којим сам радио причао ми је да је седамдесетих-осамдесетих година, као директор развоја у једној великој фирми у једном граду у централној Србији морао радничком савету да напише изјаву са образложењем зашто се венчао у цркви – наиме, начинио је огромну грешку која је могла скупо да га кошта. Мислим да нема потребе да идем даље. Свако ко је на било који начин помињао српско национално питање и српске националне интересе био је проглашаван државним непријатељем који подрива идеју братства и јединства. Као такав, постајао је предмет обраде оних најзагриженијих комуниста и безбожника који су били спремни да проливају крв и одузимају животе, што су масовно и чинили, не разликујући се превише од усташа.

У постратно време, окосницу служби безбедности чинили су махом необразовани људи који су, захваљујући ратним заслугама, дошли у посед огромне моћи и на тај начин постали господари живота и смрти. Највеће злочине починили су над српским интелектуалцима, индустријалцима и домаћинима, махом на територији Србије, код којих се идеје комунизма, титоизма и југословенства нису примале. Као и у време НДХ, опет су главна мета били они непокорни – прави Срби. Један од удбашких првака тога времена, јавно је говорио да је учествовао у ликвидацији две хиљаде људи. За то време, под утицајем и будним оком највећег сина свих народа и народности, на нивоу највиших органа СФРЈ и њених федералних јединица, у име идеје југословенства наменски су повлачени потези и доношена су кадровска решења са циљем слабљења српског националног корпуса на територији читаве СФРЈ. Навешћу само два флагрантна примера. На првом попису становништва у ФНРЈ 1948. године, по партијској директиви која је стигла из Београда, у Црној Гори су сви морали да се изјасне као Црногорци. Тако је „пописано“ 90,67% Црногораца и свега 1,78% Срба. На претходном попису, обављеном у Краљевини Југославији 1931. године, на коме није било изјашњавања о националности, пописано је 94,4% становништва које говори српским језиком. Тако је притворно приправљена стаза за данашњи монтенегро-здај. Врхунац је био доношење Устава СФРЈ 1974. године, који је практично отворио врата за њен каснији распад – по закону. Уставом је моћ федералне власти практично пренета у руке федералних јединица – република, које су добиле знатно шира овлашћења. И не само то – аутономним покрајинама Војводини и Косову и Метохији такође су дата изузетно широка овлашћења која су била практично у рангу република, чиме је Србија постала једина федерална јединица која није имала пуну контролу над својом територијом. Подсећања ради, овоме је претходио чувени „Брионски пленум“ ЦК СКЈ одржан 1966. године, на коме је са свих државних и партијских функција перфидно смењен тадашњи потпредседник СФРЈ и секретар ЦК СКЈ, највећи Југословен међу Србима, највећи комуниста међу Југословенима, и највећи заговорник јаке федералне државе. На тај начин су отворена врата за нове независне државе на тлу СФРЈ, али и за дугорочну дестабилизацију и дезинтеграцију Србије. Настављен је континуитет катастрофалних потеза на штету Србије и српског народа, који су нажалост долазили из њеног главног града – Београда. Треба ли подсећати на оно што је 1918. године, под утицајем масонерије којој је припадао, урадио краљ Ујединитељ? После страховитих страдања, жртава и херојске и величанствене победе у првом светском рату, Србију и српски народ утопио је у Краљевство СХС – каснију Краљевину Југославију. Овоземаљским кнежевима сметала је Србија као самостална држава на свом путу, па су српском народу још тада дали прву дозу отрова званог југословенство.

Република Српска Крајина – формирање и пад

Дакле, комунизам на овим просторима, као и на просторима Царске Русије, имплементиран је са два главна прикривена идеолошка циља. Први – да српски народ одвоји од светосавља, православне вере и српске православне цркве као темеља вековног опстанка на својим огњиштима, и други – да обезбеди додатно време и изврши припреме за даљу реализацију плана уништења српског народа. Након што је ова мисија испуњена, 1991. године долази до кулминације у виду распада СФРЈ и формирања друге НДХ. Након њених експресних међународних признања, створени су услови за реализацију друге фазе неутралисања Срба са својих вековних простора. Новоуспостављена независна Хрватска у томе је имала свесрдну помоћ НАТО савеза, САД и Немачке, који су је наоружавали, обучавали и снабдевали обавештајним подацима. Услед бахатог игнорисања политичких, грађанских и етничких права, укидања статуса конститутивног народа и свођења на националну мањину, ускраћивања права на самоопредељење, а највише услед пробуђеног страха од новог геноцида, српски народ се самоорганизује и подиже на устанак са жељом да остане у саставу крње Југославије, при чему све наде полаже у Србију и њеног председника – новопеченог националисту и највећег Србина међу комунистима. Међу Крајишницима се појавила огромна нада да српски народ коначно има првог српског вођу, и да је дошло време да Срби реше своје национално питање. Прво се формирају три српске аутономне области, САО Крајина (у чијем саставу су биле Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија), САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Ове аутономне области се на Светог Николу, 19.12.1991. године, уједињују и улазе у Састав Републике Српске Крајине са Книном као главним градом.

Постојао је само један проблем који већина Срба у Крајини није могла или није хтела да види – вођа са Газиместана и сви његови кадрови били су дојучерашњи истакнути комунисти, наследници истих оних Титових комуниста који су више од 40 година уназад повлачили катастрофалне потезе на штету српског народа и српских националних интереса. Након 1991. године, вођа је преко својих људи полако почео да успоставља контролу над политичким и војним руководством Крајине, које није имало превише избора – опстанак и одбрана Крајине директно су зависили од снабдевања и логистике из Србије, односно СР Југославије. Како је процес преузимања контроле из Београда одмицао, стање на терену у Крајини било је све горе. За читаво време постојања Републике Српске Крајине, главни проблем је био то што су се на кључним позицијама у њеном друштвено-политичком и војно-безбедносном систему углавном налазили људи који нису имали адекватне квалификације и били су недорасли веома компликованој ситуацији у којој су се налазили народ и држава. Ти људи су постављани углавном по кључу партијске припадности и слепе лојалности руководству у Книну односно Београду. Паралелно са руководствима Републике Српске Крајине и Републике Српске, вођа је одржавао и везу са новопеченим „оцем хрватске демокрације“ – највећим Хрватом међу комунистима, као и са међународном заједницом, пре свега САД и Русијом. Постоје сазнања да је још 1991. године тајно преговарао о подели Босне и Херцеговине, што указује на чињеницу да је за њега Крајина највероватније била отписана још у самом почетку.

Познато је да је постојао план „Дрина“ у коме је до детаља било разрађено заједничко дејство Војске Југославије, Српске војске Крајине и Војске Републике Српске, у случају опште агресије на Републику Српску Крајину или Републику Српску. Будући да су геостратешки и стратегијски услови за тоталну одбрану Републике Српске Крајине били изузетно неповољни и да је Српска војска Крајине била вишеструко малобројнија од непријатеља, политичко и војно руководство Републике Српске Крајине је све своје наде полагало у овај заједнички план и помоћ у случају општег напада, пре свега од Војске Југославије. Готово никакве наде нису полагане у заштиту од стране мировних снага УНПРОФОР-а које су биле распоређене на простору Републике Српске Крајине, а које су од свог доласка углавном радиле на штету српског народа. Према Венсовом плану и резолуцији 743 Савета безбедности УН од 1992. године, коју су прихватиле обе стране, Унпрофор је био дужан да обезбеди мир на читавој територији, до коначног решења сукоба мирним путем. До 1995. године, хрватска страна је резолуцију 743 прекршила више пута, а најгрубље у септембру 1993. године нападом на Медачки џеп у Лици, када је извршен стравичан масакр над више десетина цивила. Командант Унпрофора, француски генерал Жан Кот, је након обиласка тог подручја изјавио: „Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.“

У ком правцу се одвијају ствари било је потпуно јасно у мају 1995. године након операције „Бљесак“, када је дошло до етничког чишћења српског народа са простора Западне Славоније. Са својих вековних огњишта из ове тзв. мале Рашке протерано je више од 15 хиљада Срба. Док се српски народ Западне Славоније грчевито борио са вишеструко надмоћнијим и бројнијим непријатељем, помоћ није стизала ни из Србије, ни из Републике Српске. У јулу 1995. године, у операцији „Љето 95“ падају две српске стратешки важне тачке у Републици Српској – Гламоч и Босанско Грахово, чиме долази до пресецања комуникације Книн – Грахово – Бања Лука, угрожава се одбрана Републике Српске, а од сигурне пропасти спашава се 5. корпус Армије БиХ у бихаћкој енклави. Узгред, Бихаћ је морао да буде заузет одмах на почетку рата, јер би се тиме значајно растеретиле и Српска војска Крајине и Војска Републике Српске. Постоје сведочанства да су српске јединице неколико пута у току рата биле на прагу заузимања Бихаћа, али су након телефонских позива са удаљених дестинација враћане на почетне положаје. Нажалост, међу Србима су постојали одређени људи који бихаћку енклаву нису доживљавали као стратешки важан војни проблем који треба решити, већ су је доживљавали на потпуно другачији – крајње поражавајући начин. Поставља се питање зашто на поменутим стратешки важним тачкама за одбрану Книна, односно Републике Српске Крајине, није постављена и организована адекватна одбрана, пре свега од стране Војске Републике Српске у чијој надлежности су се налазили Гламоч и Грахово. Поставља се и питање зашто је у то време, када су намере непријатеља биле потпуно очигледне, главнина војске Републике Српске била ангажована на заузимању стратешки мање важних енклава Сребренице и Жепе, које су се налазиле на свега десетак километара од границе са Србијом. Упоредо са овим догађајима, додатни пад морала међу борцима и народом у Крајини пробудила су сазнања да поједини високи политички и војни званичници своје породице тајно пребацују у Србију. Постало је потпуно јасно да је Република Српска Крајина издата од свих и остављена на милост и немилост далеко бројнијем и надмоћнијем непријатељу потпомогнутом НАТО савезом, САД и Немачком.

Свеопшта агресија на Републику Српску Крајину почела је 4. августа 1995. године, нападом хрватске и НАТО авијације на ПВО системе и предајнике, чиме су пресечене радио-релејне везе и чиме је онемогућено деловање противваздушне одбране Српске војске Крајине. Српски авиони нису имали адекватне капацитете за полетање пошто је неколико месеци раније, на Аранђеловдан 21.11.1994. године, НАТО авијација ракетирала аеродром Удбина у Лици, као и положаје ПВО на Петровој гори на Кордуну. Од његовог оснивања 1949. године, био је то први већи ваздушни напад НАТО савеза у читавом свету, у коме је учествовало преко 30 авиона. Противправно је нападнута заштићена зона УН, под изговором да се бомбардује аеродром Војске Републике Српске. Дакле, прве НАТО бомбе на простору бивше СФРЈ бачене су на Србе у Републици Српској Крајини, где су први пут завијале сирене за ваздушну опасност од НАТО авиона, и где су пале прве српске жртве злочиначког НАТО савеза. Управо тог Аранђеловдана 1994. године, најкрволочнија звер црног анђела први пут је изашла из мрака и отворено показала свету своје право лице и своје мрачне намере. Нема никакве сумње да је НАТО, на челу са САД и Немачком, одиграо кровну улогу у организовању операције „Олуја“. У припреми и извођењу напада на Републику Српску Крајину, НАТО је поред авијације, користио и сателите, беспилотне летелице, обавештајне системе, итд. Тадашњи амерички председник Бил Клинтон је 2005. године у својим мемоарима написао да је лично одобрио да америчке војне компаније пруже помоћ Хрватској. Та помоћ подразумевала је преношење искустава из ратова, обуку у оперативном планирању и наоружавању, обуку специјалних јединица, као и обавештајну и логистичку подршку.

Тежиште „Олује“ је пре свега било усмерено на напад на цивилно становништво Крајине. Извршени су масовни артиљеријско-ракетни удари на све веће градове – Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Удбина, Војнић, Петриња и Глина. Поред тога, с обзиром да се велики проценат становништва налазио непосредно иза линија фронта, адекватна одбрана изискивала је претходну евакуацију народа, како не би дошло до великог броја цивилних жртава. У свему томе, дошло је до опште конфузије међу борцима који су били растрзани између одбране прве линије фронта и евакуације својих породица. На самом почетку агресије јединице Српске војске Крајине пружиле су адекватан отпор, међутим, услед пресецања веза и прекида ланца командовања, дошло је до пробијања линија одбране на више места и уласка непријатеља дубоко у територију Крајине. У моменту напада, на линијама одбране Републике Српске Крајине налазило се око 36 хиљада бораца, а напад на Крајину извршило је око 150 хиљада припадника хрватских снага (од којих је око 80 хиљада професионалних војника), при чему треба додати и јединице ХВО из Херцег-Босне са око 12 хиљада припадника и јединице 5. корпуса Армије БиХ са око 15 хиљада припадника. Након горке спознаје целокупне ситуације на терену, руководство из Книна наредило је евакуацију цивилног становништва, што је узроковало потпуно пуцање одбране Републике Српске Крајине. Углавном, епилог свега била је колона са преко 200 хиљада људи препуних очаја и безнађа, и нестанак српског народа са простора Републике Српске Крајине – у складу са оном реченицом са састанка на Брионима: „Mi ovo trebamo riješiti na način da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“ Коначна порука Србима да се више не враћају на своја вековна огњишта послата је последњег дана „Олује“, када је хрватски авион ракетирао беспомоћну колону избеглица код Босанског Петровца на западу Републике Српске. Тада је убијено 10 цивила, од чега четворо деце, а више од 50 цивила, међу којима је било највише деце, је тешко рањено. Да ли је највећи хрватски националиста међу комунистима знао да Војска Југославије неће интервенисати? Узгред речено, на челу Војске Југославије тада је био исти онај генерал који је седам година касније, као потпредседник Владе Србије задужен за „безбедност“, ухапшен због шпијунаже и одавања државних тајни првом секретару амбасаде САД у Београду. Овде треба поменути и да је начелник РДБ Србије од 1991. године био човек за кога је Los Angeles Times 2009. године објавио да је био кључни човек ЦИА у Београду. Треба поменути и то да је министар иностраних послова Русије од 1990. до 1996. године године био човек који од 2012. године живу у Мајамију у САД, који данас јавно и отворено иступа против руских националних интереса и који је недавно од руског министарства правде проглашен страним агентом. До данас није разјашњено каква је била стварна улога ових људи, али и неколицине других, у паду Републике Српске Крајине.

Падом Крајине жртве усташког геноцида у НДХ убијене су по трећи пут – над њиховим потомцима извршен је страховит злочин и највеће етничко чишћење у модерној историји Европе. Вековни циљ да „Срби практично нестану“ са простора Крајине је остварен а читав српски народ је доживео националну трагедију. Крајишници, али и читав српски народ, никада нису добили одговор на питање зашто Војска Југославије и Војска Републике Српске нису интервенисале по предвиђеним плановима. Ни они најзагриженији српски националисти, велики оратори, оличени у лику војводе, највећег српског националисте међу комунистима, који су жарили и палили по Крајини, нису били ту онда када је било најпотребније. Неки од њих су имали „важнијих послова“, вероватно испод палме на обали мора. Нису били ту ни многи рођени Крајишници који су ушушкани, са велике удаљености, гледали како им страда отаџбина. Међу њима су посебно срамни они који су пад Крајине немо посматрали из удобних фотеља Генералштаба и других високих органа и институција Војске Југославије. Њих тешко можемо назвати правим Крајишницима. Изворни аутентични Крајишници су једино они који су Крајину напустили у колони. Међу њима сам био и ја, тада дечак од 14 година, коме је колона заувек променила живот, и што је много важније – поглед на живот. Не постоје реченице које могу да опишу сцене које сам тада видео и доживео. Ниједан сценариста света не може да смисли такве сцене – сцене које је живот тада режирао. Нажалост, пад Крајине за крајишке Србе није се завршио само са том колоном агоније и безнађа, већ је на њима оставио дубоке бразде и изазвао небројене тужне и трагичне животне приче, које трају до данашњих дана.

Значај одбране Републике Српске Крајине

Напад на Републику Српску Крајину као најзападнију српску земљу, није био само напад на крајишке Србе, већ напад на православље и читав српски народ који је морао бити сломљен пре уласка у обрачун са Русијом и руским народом. Нажалост, из непознатих разлога, вођа са Газиместана није био у стању, или није хтео да схвати ове чињенице, и Крајину је ставио на сто за трговину са онима којима договори и дата обећања не значе апсолутно ништа. Претпостављам да су све његове илузије о могућем компромису са кнежевима овога света срушене неколико месеци након пада Крајине, када је у финишу драматичних преговора на једном састанку у Дејтону државном секретару САД и његовом помоћнику дао празан лист папира да на њему испишу услове за помирење са Србијом и престанак притисака и уцена. Они су се насмејали и вратили му папир преко стола, уз одговор (парафразирано): „господине Председниче, Ви уопште не разумете, нема услова, потребно је да стално и увек предвиђате оно што ми желимо и да то унапред чините, и пре него што вам тражимо.“ Не улазећи у укупну оцену његове политичке биографије, и уз поштовање личне жртве коју је на крају поднео, мислим да је издаја Републике Српске Крајине његово најмрачније и најсрамније политичко дело.

Нажалост, огромна већина српског естаблишмента, али и народа, није схватала чињеницу да се у Републици Српској Крајини бране све српске земље и читав српски народ. Крајина је била негде тамо далеко и то је био неки рат са Хрватима о коме су понекад кратко извештавали при крају дневника. Још је трагичнија чињеница да већина српског народа ни данас, три деценије након пада Крајине и свега што се десило након тога, не схвата колики је значај имала њена одбрана. Те 1991. године, Крајина и српски народ нису ушли у сукоб само са Хрватима, већ и са кнежевима овога света који су баш ту започели нови напад на православље и операционализацију планова за покоравање непокорених земаља света. Њихов поход на српски народ настављен је 1999. године противправним и злочиначким бомбардовањем СР Југославије, након чега су, уз помоћ нових извођача радова, овај пут косовских Албанаца, окупирали Косово и Метохију и створили лажну државу Косово. То је резултирало новим колонама Срба. Постоје многобројни докази да је НАТО током бомбардовања на простору Србије и Републике Српске користио муницију са осиромашеним уранијумом, као и бројне индиције и тврдње да је током бомбардовања почињен здравствени геноцид. Након тога, уследили су напади и „инсталирање демократије“ у Авганистан, Ирак, Либију, Сирију, а данас се налазе у Украјини где су заустављени у планираном походу на Русију. У руско-украјинском сукобу огледа се сва перфидност и лукавост кнежева овоземаљских – успели су да изазову сукоб и трагично страдање два братска православна народа. Сведоци смо и страшног масакра над цивилним становништвом у појасу Газе, који се нескривено одвија пред очима целог света. Угрожавање родне равноправности, права ЛГБТ+ заједнице, права миграната, права животиња, еколошких права, итд., изазивају бурну реакцију напредне западне цивилизације и њихових мејнстрим медија, док им убијање недужне палестинске деце и цивила у појасу Газе није сигнификантно. Сваки људски живот је неприкосновен и има једнаку вредност, али не и за оне који мисле да су овоземаљски господари живота и смрти.

Елем, у Републици Српској Крајини као најзападнијој православној земљи, започео је рат против православља и непокорених земаља света, који и данас траје. У веома тешким условима, Република Српска Крајина опстала је 5 година и за толико одложила реализацију поменутих мрачних планова кнежева овога света. Цитираћу изјаву руске геополитичарке Ање Филимонове са једног скупа у Београду: „да смо бранили Крајину, не бисмо добили Украјину“. Допринос Крајишника у борби против светског зла је огроман, а жртва коју су поднели за одбрану читавог српског народа и православља не сме бити заборављена. Сигуран сам да руски народ није заборавио жртву српског народа из деведесетих година прошлог века – онда када је Русији време за консолидацију и јачање било преко потребно, и да ће се Русија одужити на прави начин.

Тамо где не станује Христос

Уколико било којој озбиљнијој држави неко покуша да отцепи једно брдо, та држава ће устати и браниће га свим расположивим средствима. Не због вредности самог брда, већ због чињенице да је цепање територија ланчани процес. Падом Републике Српске Крајине, започео је ланац цепања вековних српских територија који морамо зауставити. Морамо да схватимо да наш највећи проблем није у нашим непријатељима, већ у нама самима. Решење проблема захтева да што пре покренемо процес унутрашње катарзе, искрено рашчистимо неке ствари као народ и ослободимо се тешког терета који деценијама носимо. Морамо се ослободити комунистичко-титоистичког наслеђа и демонтирати његове тешке окове који нас спутавају да се вратимо на прави пут.

Српским народом и Србијом константно владају потомци некадашњих комуниста који су сада прекалемљени још једним злом – глобализмом. Као да их нека невидљива рука извлачи из анонимности, непогрешиво спаја, доводи на власт и на најважнија места у свим сферама друштвено-политичког система. За разлику од претходника који су имали идеологију (погубну за српски народ) и релативно уређен државни систем, и који нису дозвољавали странцима да роваре по држави, њихови наследници немају никакву идеологију, а државни систем су у потпуности подредили партијским интересима и интересима крупног капитала. Боја дреса им је небитна – може бити црвена, жута, плава, зелена, само да буду у екипи или на клупи за резерве екипе која игра за овоземаљско злато. Њихова недела, нечињења и кукавичлук говоре све о њима. Зашто, ни после три покушаја, у Скупштини Србије није изгласана резолуција о геноциду над српским народом у НДХ? Зашто поједини људи из српског естаблишмента, од којих су неки касније постали и министри у Влади Србије, јавно релативизују и смањују број српских жртава у Јасеновцу? Зашто садашњи српски Патријарх јавно прича о некаквој љубави између њега и Загреба, односно Хрватске? Зашто је најпотресније дело уметничке књижевности из времена другог светског рата – поема „Јама“ коју је 1943. године, дубоко потресен геноцидом на српским народом у НДХ, написао нико други до један Хрват, 2020. године избачена из средњошколских програма у Србији? Зашто борцима из Републике Српске Крајине није признат ратни стаж од стране Републике Србије – да ли су у Крајини бранили српски народ или неки други народ? Зашто није урађено ништа на решавању имовинских и станарских права, као и многих других проблема прогнаног народа из Републике Српске Крајине? Зашто је донедавно амбасадор Србије у Хрватској била особа која годинама јавно промовише злочиначки НАТО савез и иступа против српских националних интереса? Зашто је немушта особа са хрватским коренима и крајње упитном биографијом, за коју народ никада није директно гласао, била Премијер Србије у три мандата, а данас је на месту Председника Народне скупштине? Зашто је Српска академија наука и уметности (САНУ) одбила захтев Веритаса да се у њој одржи научни скуп поводом 30 година од нестанка Републике Српске Крајине? Зашто се од 2013. године грубо крши Устав и укида државни суверенитет на Косову и Метохији као неотуђивом делу територије Републике Србије, а српски народ се оставља на милост и немилост шиптарским сепаратистима? Зашто је Србија са Албанијом, чија је регуларна војска 1999. године нападала српску војску у граничним појасевима на Косову и Метохији, ушла у пројекат Отворени Балкан? Зашто се, у ситуацији када супротна страна није испунила апсолутно ништа, не пониште сви досадашњи споразуми и не прогласи окупација Косова и Метохије, уз захтев за даље преговоре искључиво под окриљем УН? Зашто идемо ка огромном националном понижењу, да нам они који су нас 1999. године бомбардовали и убијали руше зграду Генералштаба и на том месту зидају хотел? Зашто није формиран национални институт за карцином и званично нису истражене тврдње да је током НАТО бомбардовања Србије и Републике Српске почињен здравствени геноцид? Зашто званично нисмо тражили накнаду директне и индиректне штете од 19 држава које су учествовале у нелегалном и противправном НАТО бомбардовању? Зашто је Српска Православна Црква признала аутокефалност македонске цркве и одрекла се српских светиња не територији Македоније – старе Србије? Зашто Српска Православна Црква годинама ћути на пузајућу издају Косова и Метохије? Како објаснити позивање и говор Шредера на годишњицу НАТО бомбардовања, тапшање по рамену од стране Клинтона, ангажовање саветника Блера, величање Мурата, и слична, за српски народ понижавајућа, сервилна подилажења џелатима. Како објаснити увођење санкција Белорусији, чији је председник био једини који је под НАТО бомбама дошао у Србију и подржао српски народ? Како објаснити куповину НАТО авиона типа „Рафал“ од државе која нас је бомбардовала 1999. године, која активно ради на сецесији Косова и Метохије, и уз то нам држи лекције о оним чувеним „libertе, еgalitе, fraternitе“? Како објаснити упорно и понизно трагање за пријатељима међу доказаним непријатељима? И још 1000 зашто… Да ли је оправдање за сва ова недела и нечињења мудра политика заснована на стратегији прилагођавања и попуштања? Да ли је било мудро предати Републику Српску Крајину? Да ли је мудро пузајуће одрицање од Косова и Метохије? Да ли ћемо се и даље мудро, зарад „економије“, одрицати српских националних интереса? Мудри и паметни стратези у својој доктрини заборавили су само једну ствар – ону чувену поруку из Светог писма: „Почетак мудрости је страх Господњи“? Не може човек да се не запита: Ако је политика вештина могућег у задатим оквирима и околностима, како су успели да од ње направе вештину немогућег, недопустивог и апсурдног у свим могућим оквирима и околностима? Да ли се одговор крије у цитату: „тамо где не станује Христос, Јуда је домаћин“? Да ли српске земље, српски народ, српске светиње, животи милиона положени на олтар за одбрану српства кроз векове, животи косовских мученика, живот Споменка Гостића и животи других хероја из ратова деведесетих, животи хероја са Кошара, живот мале Милице Ракић и животи других жртава НАТО бомбардовања, вреде тих 30 сребрењака?

Нажалост, непрекидно сољење незараслих рана српског народа долази из српског главног града – Београда. Зато, српски народ мора сабрати снагу за трајан раскид са комунистичко-титоистичким наслеђем, као први и основни предуслов за излазак на прави пут. Када простор на месту чувеног дрвореда „Тито“ на Бањици буде преуређен у неки српски православни симбол, и када на месту Куће цвећа видимо православни храм и споменик свим српским жртвама из другог светског рата, имаћемо симболичке доказе да смо у томе као народ успели.

Република Српска Крајина – три деценије касније

Данас, три деценије након пада Републике Српске Крајине, српске земље и српски народ налазе се у веома тешкој позицији. Република Србија налази се у стању тихе окупације – на нас више не кидишу НАТО јастребови већ амбасадори и светске корпорације – пијавице које црпе ресурсе у свим покореним земљама света. Споразумом о стабилизацији и придруживању (ССП) везани смо за брод „Европска Унија“ који полако тоне, а имплементација тог споразума од 2013. године има погубан утицај на српске националне и државне интересе. Уништава се домаћа привреда и пољопривреда, а стране корпорације постепено преузимају наше тржиште и наше стратешке ресурсе. Деградирају се сви носећи стубови државе и друштва – безбедносно-одбрамбени систем, просветни систем, здравствени систем, правосудни систем, итд. Останак на европском путу захтева признање лажне државе Косово, до кога нас дели још само једна танка нит. Који део територије је следећи на менију за „наше западне партнере“? Потпуно су јасни обриси и контуре плана „наших западних пријатеља“ за укидање Републике Српске и стварање унитарне Босне и Херцеговине, по свим параметрима неодрживе творевине. Да ли ће и Република Српска на сто за трговину, зарад останка на европском путу и „економије“? Пузајући клизимо ка потпуном губитку националног и државног суверенитета. Воде нас путем који је супротан нашој историји, култури, традицији и вери. Белосветски лешинари са очима у знаку зелених новчаница већ су премерили и избушили читаву Србију са разним сондама, и планирају да њену плодну земљу, брда и долине живе прекопају. Када „по еколошким стандардима“ изваде оно што храни њиховог бога, нама и нашој деци ће остати загађена пустош.

Три деценије након пада Републике Српске Крајине, Србија живи у времену утамниченог Устава, непоштовања закона, суспендованих институција, згажене струке и науке, обезличеног и ућутканог човека. Живимо у времену полуписмених и приучених премијера, министара, амбасадора, државних секретара, градоначелника, председника општина, директора, и других функционера. Живимо у времену лажних политичара, аналитичара, експерата, емисара и титулара. Живимо у времену лажних родољуба и националиста, европејаца и грађаниста, русофила, хуманиста и активиста. Живимо у времену фарисеја, жреца, жбирова, и других лажних продавача истине. Живимо у времену навијача, капуљаша, маскираних батинаша и најамника богаташа. Живимо у времену инфлуенсера, јутјубера, тиктокера и гејмера. Живимо у времену братије, кумова, другова, браће, рођака, ћерки, синова, унука и праунука. Живимо у времену лажних диплома, доктората, радних места, биографија, пројеката и каријера. Живимо у времену квадрата, кубика и коња, гигабајта и инча, брендираних аутфита и лажне естетике. Живимо у времену коцке, клађења, покер апарата и чекања резултата. Живимо у времену ГМО хране, хируршки модификованих тела, експериментисања са клонирањем, генетиком, вештачком интелигенцијом, виртуелном реалношћу, нанотехнологијама, и играња науке са самим принципима творевине Божије, у циљу решавања „глобалних изазова“. Живимо у времену белог праха, амфетамина, метамфетамина, кетамина, разних допамина и супстанци за инстант „дизање енергије“, гашење реалности, анестезију разума и достизање нирване. Живимо у времену отвореног удара на породицу, децу, традицију, културу, историју, образовање, веру, цркву, језик и писмо. Живимо у времену када се српски народ, у скоро свим градовима и општинама у Србији, суочава са прогресивним биолошким нестајањем. Према званичним подацима и анализама којима располажем, у последњих 20 година све општине и градови у Србији, изузев Београда, Новог Сада и Чајетине, имају константан пад броја новорођених. Све општине и градови, изузев Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца, Новог Пазара, Суботице, Старе Пазове, Панчева и Чајетине, имају константан одлив младих. Све општине и градови, изузев Новог Сада, Новог Пазара и Тутина, имају смањење броја становника између пописа 2011. и 2022. године. Каква је будућност града или општине из које годинама одлази младо радно и репродуктивно способно становништво, и где се сваке године рађа све мање деце? Одговор је једноставан – то место је ушло у процес прогресивног биолошког нестајања. Демографски проблем је први и највећи проблем српског народа који се не решава постављањем за надлежног министра неког периферног партијског апаратчика, искусног новинара или неискусне „заветнице“ у покушају. Овај проблем захтева озбиљну и дугорочну националну стратегију са коренитим променама читавог система, укључујући пре свега равномерни регионални развој Републике Србије – није Србија само Београд и Нови Сад. Зашто млади одлазе у овим дискретним колонама? Хоћемо ли нашу децу виђати само преко вибера и вотсапа?

Док се иза позорнице одвија ова потпуна деградација српског народа и српских држава, надлежни људи и медијске тровачнице од дима и огледала „раде свој посао“. Колективна народна свест се даноноћно модулира провереним техникама манипулације, родољубивим говорима пуним набоја, запаљивим родољубивим песмама, махањем и огртањем заставама, целивањем икона, дубокоумним анализама „експерата“ и „аналитичара“, хвалоспевима о вођи, проглашавањем лажних победа, итд. – зато што предаја није опција.

Када лаж вришти, језик чињеница шапуће, али га ипак чују они који слушају истином. А истина је да је Србија данас, три деценије након пада Републике Српске Крајине, на путу да постане Крајина. Ћутање више не сме бити опција. Последњи је час да се српски народ сабере и врати на прави пут.

Уместо закључка

Уместо закључка, завршићу са две пророчке мисли Светог Владике Николаја, које су давно упућене српском народу:

1. „Покајање је, браћо, буна човека против себе самога. Ту буну подиже човек онда када осети непријатеља у себи самом. Докле човек живи у самообмани, да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе. Али када се једном отворе очи човеку, и он сагледа лопове и разбојнике унутра у своме дому, тада он заборави оне, који му дом нападају споља и употребљава сву снагу да избаци оне који су непозвано упали и засели унутра.“
2. „Да би се уредила држава претходно се мора уредити народ. Да би се уредио народ претходно се мора уредити породица. Да би се уредила породица, претходно се мора уредити човек, сваки појединац. Да би се уредио сваки човек понаособ, мора се приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли Истином.“

Проф. др Милан Бижић (1981, Бихаћ). Потиче из Лике и одрастао је на Плитвичким Језерима, где је завршио основну школу „Раде Кончар“. Од 1995. живи у Краљеву, где је 1999. завршио средњу машинско-техничку школу “14 октобар“. Студије машинства на Машинском факултету у Краљеву Универзитета у Крагујевцу уписао је 1999. године на смеру за Конструкције и машине, где је у току студија остварио просечну оцену 8,95 и дипломирао у јуну 2004. Докторске студије машинског инжењерства уписао је 2009. на Машинском факултету у Краљеву Универзитета у Крагујевцу, где је у току студија остварио просечну оцену 9,80. На Факултету за машинство и грађевинарство у Краљеву је 2015. изабран у звање доцента, а од 2020. до данас је ванредни професор за ужу научну област Железничко машинство и испитивање конструкција