Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац – игра бројкама је дрска подвала

Нека податке о броју жртава и њихова имена даду потомци џелата. Ако то нисте у стању, онда будите бар толико коректни не тражите то од нас!

Дана 7. 10. 2019. навршило се три године од када је преминуо мој драги тата, др Милан Басташић. Моје срце је пуно сећања на њега.

Многи га се сећају по његовим рукописима о страдању српског народа, посебно о жртвама Билогоре и Јасеновца.

Његови рукописи су плод његовог дугогодишњег истраживања и особних разговора са многим жртвама које су преживеле стравичне злочине као и приказ његовог заточеништва у логору Јасеновац.

Ранко Раделић, предсједник Завичајног удружења „Билогора“ из Београда, на његовом последњем испраћају, 12.10.2016, рекао је следеће:

„У суботу, када сам сазнао да је Милан умро, послао сам тужну вијест на стотињак адреса и друштвене мреже. Било је чудесно гледати већ за непуних пола сата реакцију мноштва људи, а вијест је ускоро стигла до неколико хиљада Билогораца расутих широм свијета. Било је јасно да није умрла бака или дјед од 85 година – Умро је Милан Басташић.

За многе од нас то име звучи као институција, мјесто гдје постоји јасно мишљење и чврст став и гдје треба прићи отворено и поштено ако се жели савјет и подршка. А цијена те мудрости били су животи.

Са Милановим одласком на губитку нису само најрођенији, већ и сви ми са којима је био близак и сви други за које је Милан и својим ријечима и самим својим постојањем био истовремено и сјећање и споменик и опомена, па и савјест нашег билогорског и српског рода.”

Ја нисам судјеловала у писању његових рукописа нити истраживању страдања, понекад сам му знала помоћи у преписивању текстова на његов рачунар или писати по његовом диктату. На првом месту, он је за мене био мој тата.

Имао је врхунску интелигенцију, савршено памћење, као пуковник у пензији строг и реалан, писао је о страдању српског народа реално и без емоција.

Као шта је тога дана Ранко Раделић рекао:

„Историјско памћење и културу сјећања на наше, на правди бога погубљене претке и сународнике, на завичај из којег смо силом оружја прогнани, на билогорску питомину са древним шумама и бистрим потоцима, са бијелим црквицама на врховима брежуљака, Милан нам је и разговором и писаном рјечју и неријетко оштром критиком предочавао као обавезу и задужбину.”

Као кћерка тог изузетног човека и као његов адвокат у политички монтираном судском поступку који се је водио против њега у Хрватској, а који је био закључен са одустанком од Оптужнице подигнуте против њега јер није било доказа да је крив, не могу да затворим очи пред „игром са бројкама о жртвама Јасеновца“ шта је покојни отац још за живота називао „дрском подвалом“.

Све чешће смо сведоци читања разних прича о смањивању броју жртава логора Јасеновац, на које би мој отац, да је жив, сигурно реаговао.

Зато сам се одлучила да напишем ових неколико реченица и пошаљем његов рад који је био објављен у Зборнику са међународне конференције о Јасеновцу, а који ми је покојни отац послао 7.12.2014, када смо разговарали о тим „дрским подвалама“.

Рад који је био плод његовог  дугогодишњег истраживања, написан  јасно, реално и трезне главе без емоција, знајући да пише хисторију.

Нека овај рад буде као опомена свима онима који се „играју дрским подвалама“.

Тања Мехле, кћерка покојног др Милана Басташића

Милан Басташић: Жртве логора Билогоре и Јасеновца – дрска игра бројкама

У Другом свјетском рату  у општини Грубишно Поље на Билогори било је 3.108 жртава рата. Од тога је 2.214 мушких, а женских 894; Срба 2.694, Хрвата 165, Рома 78, Јевреја 47 и 124 осталих. У јасеновачкој  групи логора убијено је 1.115, у госпићкој 549, слиједи Сисак са 104, па остали. Укупно 2.007. остале жртве до 3.108 укључују директни терор и друга стратишта. Жртава дјеце до 14 година било је 318. Од овог броја, на предшколску доб отпада 60,3%! Ово је страшан доказ геноцида, који јасно показује да је хрватски геноцид над Србима један од најстрашнијих у европском двадесетом вијеку. А ево још једнога тужног билогорског податка: мушке дјеце, дјечака од десет до четрнаест година у Јасеновцу је убијено од 1941. до 1945. осамдесет и шест (бројчани подаци Музеја геноцида у Београду).

Првих дана октобра 1942. године, једног уторка послије подне, 76 српских дјечака, од годишта 1926. до 1933. усменом наредбом усташе Риција са балкона Соколане у парку – логору у Грубишном пољу, одвојено је од мајки и стављени су у строј са мушкарцима. Тим поступком сви су осуђени на смрт, стравичну смрт  дјеце у Јасеновцу. Ово је страшан доказ геноцида, страшнији од најпознатијег витлејемског покоља дјечака.

Један од њих игром судбине и случаја остао је жив и послије два мјесеца уобичајених и познатих  свакодневних тортура пуштен је из Јасеновца. Други дан постао је тифусни болесник. Ево, то вам саопштавам послије шездесет и осам година! Тај сам ја!

Међу корицама књиге „Јасеновац 1941-1945. логор смрти и радни логор“ наведено је неколико управо стравичних истина које дају праву слику живота и умирања у логору и недвосмислено дефинишу какав је био и шта је био логор Јасеновац. Ево тих истина, цитирам: „У логор стижу транспорти из цијеле НДХ. Највише је Срба, често са цијелим обитељима… Пуне се бараке, али и јасеновачке ледине. Гробари имају пуне руке посла. Убијање се врши маљем, сјекиром и камом. Крвава одијела почеше пунити магазин…. Заточеници су стизали у масовним транспорт има без икаквих одлука…. Никаква исхрана и лоше здравствено стање доводили су заточенике до самог руба егзистенције… нечистоћа је погодовала ширењу заразних болести, од којих је, као и од студени, поумирало много људи… ако више нису могли радити, једноставно су поубијани.“ (завршени цитати). Такових познатих примјера је безброј. Тражити пост фестум некакове друге, ваљда увјерљивије доказе да би се „доказало право стање“ и дао на основу њих „одговарајући“ назив јасеновачком систему логора, ма како се до њих дошло и ма како се они називали, неморално је чињење и подвала.

Свако објективан, одговоран и моралан, а посебно увређени, другом одредницом назива јасеновачког логора, послије ових одавно написаних, а након „дистанце“ у поменуту књигу преписаних  констатација о догађањима  у томе Комплексу логора, нађе се у шокантном стању. Питам се, што у тим преписаним истинама говори о логору Јасеновац као радном логору? Зашто се јавности безобзирно, тенденциозно и без и мало обзира, а камоли пијетета према жртвама, у разним едицијама у Хрватској, континуирано, систематски и без имало критичности намећу произвољности. Благо речено, лаже се без срама. Сво списатељство хрватске историографије овог подручја и данас индоктринирано, оркестрирано изврће истине о извршеном хрватском геноциду  над Србима, Ромима и Јеврејима у Јасеновцу. И не само у Јасеновцу. На мети су истине о големом броју стратишта невиних, мирних грађана тадашње НД Хрватске. Овакове недоличне интерпретације јасеновачке трагедије нећете наћи нигдје у издањима аутора ван Хрватске. Чак, или дакако, нити у дјелима њемачких и италијанских (тадашњи фашистички окупатори) аутора, којима великодушно, гдје год је то могуће Хрвати уваљују у њихову својину, своје  непримјерене крваве злочине, кад је у питању, не само Јасеновац.

На највећем броју споменика невиним српским жртвама крвавог усташког геноцида диљем некадашње НДХ пише: Жртвама фашистичког окупатора  или фашистичког терора. На ту историјску и интелектуалну срамоту хрватске историографије и списатељства за вањску и туземну упорабу, има дакако и реакција у иностранству. Издвајам једну која ми приличи на ону, и ми коња за трку имамо: италијански фашистички новинар и писац Круцио Малапарте, уважавајући ставове неких историчара да усташки покрет не треба квалификовати као фашистички, каже да би то за Павелића и његове сљедбенике био комплимент, па додаје: „Они су били и остали политички и интелектуални пигмеји“, били су „исувише примитивни за праве фашисте“. Ето, као свој своме, искрено. Несхватљиво је, па макар и само погледом на наведене истине о животу и страдањима заточеника у Јасеновцу, да аутор инкриминисане књиге не схвата, не види, не уважава чињеницу, да је  РАД У ЛОГОРУ био у истом реду, у истој равни, у низу намјена и вредности као кама, маљ, чекић, гвоздена шипка, глад, жеђ, студен, болест и низ других евидентираних поступака мучења прије усмрћења. Сјетимо се само „Бајера“, „Насипа“, „Економске групе и сезонских ликвидација“, Логора ИИИЦ, „Циганског логора“. Аутора могу једино схватити као истомишљеника усташке промиџбе о  „радном“ логору, који је „дао“ „Насип“, који је „дао“ резултате у Лоњском пољу, дакле дао корист хрватском господарству. То што је „РАД“ са осталим исто намјенским чиниоцима имао за посљедицу преко 700.000 угашених живота, усташка „промиџба“ у своје вријеме није спомињала. Међутим  аутор поменуте књиге се са „дистанце“ од шездесетак година безрезервно укључује у минимизирање ефеката и последица наведеног реда намјенских вриједности ликвидација, па и „РАДА“. Јест да је стање расправа  које имамо, посао у континуитету, али ово са „дистанце“ је ПОНОВНИ ЗЛОЧИН НАД ЖРТВОМ. Како видимо у свему нема срама ни етике а камоли покајања. Још је једино  остао по страни и неспоменут „Маgnissimum Crimen“ свих атака НА ИСТИНУ О ХРВАТСКОМ ГЕНОЦИДУ у Систему логора Јасеновац, а и на њега су спремни индоктринирани, добро плаћени и без срама и интелектуалног поштења, већ етаблирани хрватски списатељи и назовимо историчари.

Згражам се над том могућношћу а морам је рећи: наћи ће се још нека списатељска хуља, па ће написати: ЗАТОЧЕНИЦИ У ЈАСЕНОВАЧКОМ ЛОГОРУ БИЛИ СУ НЕ САМО СТИМУЛИРАНИ, НЕГО И МОТИВИРАНИ ЗА РАД КОЈИ СУ ОБАВЉАЛИ. Надам се да то нећу доживјети, но, све до сада виђено не иде у прилог моје наде, осим мог крсног листа. По наводима разних (како рече онај Италијан) интелектуалних пигмеја са „дистанце“ о основним карактеристикама Система логора Јасеновац, то је било некаково ограђено мјесто где се могло (није важно како) смјестити око три тисуће људи. Кад се појавио вишак, а то се дешавало често  и по неколико тисућа дневно, (читави транспорти марвених вагона) онда се вишак ликвидирао ефектним краткотрајним поступцима (ваљда нећемо рећи клањем! да се ћитатељ згража!) Није важно са „дистанце“ да ли су се одмах  ликвидирали сви придошли или је дио њих замијенио неке од оне три тисуће који су до тада радили па су они морали бити ликвидирани. Важно је да су углавном три тисуће радиле, па је то по томе био радни логор. А онај свакодневни вишак, није имао мјеста и зато се свакодневно морало ефектно решавати то питање. Онда тако, успут  испада да је то био и логор смрти. Ову међузависност и значај „вишка“ у детерминацији „НАЗИВА“ логора, усташка „промиџба“ није никада објавила, али је била позната ИНСТРУКЦИЈА свим одговарајућим „надлештвима“ у НДХ (а после и аутору поменуте књиге) да Сабирни логор Јасеновац може да прими неограничен број непоћудних особа, заточеника.

Са „дистанце“ поменути списатељи прихватили су тврдње, налазе, документе и истраживања комунистичког режима да су у Јасеновцу вршене масовне ЛИКВИДАЦИЈЕ људи, жена, дјеце и старих особа, понекад читавих породица истовремено. Али, прихватили су и потврђују из времена постојања логора „Усташку промиџбу“ да је Јасеновац био РАДНИ ЛОГОР. Без обзира на „дистанцу“, све ми ово испада као јединство мисли, које мало, мало па опет граничи са дјелом.

Излази из свега да су назовимо „неки“ узели себи право да умјесто проживљеног живота логораша и њихове стравичне смрти, које су описивали и описали свједоци физички присутни, ментално присебни и најчешће образовани, академски грађани, да они напишу и у садашњем „озрачју“ са „дистанце“ прикажу јавности на свој начин замишљену и смишљену слику о Јасеновачким џелатима – хрватским усташама (хрватском војском како се у Блајбургу зову) и невиним жртвама – Србима, Ромима, Жидовима и антифашистима. Замислите, па то је нечувена дрскост. Ти „неки“, кажем „неки“ јер нису достојни да их спомињем међу достојнима које они не само да занемарују, него их и демантују. Чујте ви даме и господо „неки“, дал, ви то себи дозвољавате да демантујете сјећања преживјелих Јевреја, првог групника гробара групе „Д“ Данона који је  свакодневно гледао страву и ужас клања над масовним гробницама, свједочења преживјелих који кажу да је више од стотину и двадесет гробара свакодневно једва успијевало да покопа и у Саву побаца све који су тога дана били заклани, да демантујете свједочење преживјелог логораша: непрекидна психичка и физичка тортура, нељудско иживљавање над болеснима и немоћнима, убијање из чисте забаве, вјешања и скупне ликвидације, била су свакодневна обиљежја живота у логору, да ледина Лимани према Кошутарици и Доња Градина постају од фебруара 1942. мјеста масовних ликвидација на најбруталнији начин, клањем или замлаћивањем, да се убија без пресуда, да долазе композиције марвених вагона који су пуни заточеника, без икакових службених папира, кад преживјели очевидац каже: гледао сам ријеке Цигана, њихове жене и дјецу како су се сваког дана слијевале у Јасеновац. Долазилису на клање. Да ли демантујете др Николу Николића тада лекара заточеника, човјека  у раним средњим годинама, који свједочи о страхотама у логору и посебно о ликвидацији дјеце у више наврата, увијек на исти начин:

„Учитељи су вирили  шта ће се даље догодити са дјецом. Мало затим опколио их је усташки сат и почео им жицом везивати руке иза леђа.Тада се збио један од неописивих и најпотреснијих догађаја у логору. Дјеца су почела вриштати, викати, дозивати учитеље, Бога, врага, оца. Кроз ту ужасну вику, плач и вриску чула се исто тако вика и псовке усташа и шамарање избезумљене дјеце. Точно у 17 сати у сам сумрак 15. листопада 1942. сат је повео дјецу, већ напол мртву од страха, према Сави, на скелу за Градину. Поворка дјеце свезане жицом прошла је уз ужасну кукњаву, запомагање, проклињање и псовање кроз врата логора, оставивши шест дјечјих лешева пред заповједништвом које су брзо покупили логорашки гробари“. Из једног таковог строја мојих вршњака са Билогоре, прије везања, извео ме један Јеврејин, Жига или Веза и одвео ме на рад у сапунару. Тако ви дакле, са „дистанце“ и на свој начин о мртвима, о невиним жртвама и умрлим свједоцима. Још, како видите жив, остаје ми само могућност да се  згражам, али никоме не дозвољавам да каже да су  српска мушка дјеца Билогоре била рентабилна радна снага НДХ па су зато одведени у наводно радни логор Јасеновац. Они су тамо отпремљени са одраслим мушкарцима у марвеним вагонима, толико крцатим да се није могло ни чучнути, а камоли сјести. Воде ни хране нисмо добили од уторка до петка а врата вагона се нису отварала. Пошто су мртви, неко си може дозволити, да и то срамно демантује. Но, пошто сам живи свједок и још жив, морам вам рећи: Мушкарци са Билогоре и Грубишног Поља и оних семдесет и пет дјечака, међу којима и ја, октобра 1942.године, отјерани су у логор Јасеновац зато што су Срби и да тамо буду убијени.“

А сад, да наглашено истакнем још једну општепознату истину: жртве су убијане масовно, непрекидно, нису биле достојне ни да им име запишу. Тако се ни до данас не зна нити број усмрћених, нити њихова имена. Исти је случај са Системом логора Јадовно и иним масовним стратиштима. И сад слиједи незапамћена и беспримјерна дрскост. Потомци генерације Хрвата који су то учинили Србима, Јеврејима, Ромима, па и антифашистима, траже од потомака жртава да им даду тачан број и попис жртава! Иначе не признају своје дјело, јер као за њега нема знанствене основе и доказа! Да човјеку мозак стане. Ако је и од Хрвата, превише је! Међутим, како постоји и страна за одбрану истине о жртвама, а која је прихватила ову грозну подвалу и игру непознатим бројевима, ваља се и ту згражати. Жртве шуте, али живи имају моралну обавезу, да неодложно провјере, који су то високо позиционирани умови учинили, дозволили и данас се на тај начин јалово препуцавају, а да нису ни поцрвенили. Зашто на стол није стављено и за расправу умјесто поменутих подвала бројевима постављено једноставно питање: ЗАШТО СТЕ НАМ ТО УЧИНИЛИ? А што се тиче „знанствених“ доказа, какови су то који могу негирати небројене лешеве јасеновачке клаонице које су по својим обалама избациле воде Саве и Дунава све до Црног мора. Или истину која лежи под земљом многокиломатарског читавог простора бившег Система логора ЈАСЕНОВАЦ, ЛОГОРА СМРТИ, не радног логора. Нека податке о броју жртава и њихова имена, даду потомци џелата. Како су их успјели поклати и  на најмонструозније начине одузети им живот,а нису их успјели нити пребројити нити пописати. Ако то нисте у стању, онда будите бар толико коректни, а не мање и пристојни, не тражите то од нас! Хвала.

Кориштена литература

1. Milko Riffer, Grad mrtvih Jasenovac 1943, Накладни завод Хрватске, Загреб 1945.
2. Душан Бабич, Злочини усташа, Полет прес, Нови Сад,200
3. Милош Јевтић, Река смисла Момчила Крковића, Партенон Београдска књига 2010.
4. Наташа Матаушић, Јасеновац 1941-1945. логор смрти и радни логор, Спомен попдручје Јасеновац 2003.
5. Србољуб Живановић, Јасеновац, Српска књига 2008.
6. Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки и ковачки посао, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб 2005.
7. Група аутора,10 одговора Стјепану Месићу, Јагодина, Гамбит 2007.
8. Милан Басташић, Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.Удружење логораша Другог свјетског рата и Менаџер д.о.о. Бања Лука 2009.
9. Миле Дакић, Бол у прсима, Београд, Ведес 2010.
10. Саво Штрбац, Хроника прогнаних Крајишника, Графид Бања Лука 2010.
11. Саламон Јазбец, Magnissimum Crimen, Маргелов институт Загреб 2008.
12. Двери српске, година XII,број 46 2/2010. Београд.
13. Богдан Петковић, Сто тридесет пет дана у логоу Јасеновац, Удружење логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Бања Лука 2008.
14. Милан Булајић, Јасеновац – усташки логор смрти, “Српски мит“, Музеј жртава геноцида,Београд 1999..
15. Хубер Чедомил, Био сам заточеник логора Јасеновац, Јасеновац 1977.
16. Јосип Јурчевић , Настанак јасеновачког мита, Загреб 1998.
17. Першен Мирко, Усташки логори, „Стварност“ Загреб 1966.
18. Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, НИШП „Ослобођење“Сарајево 1975.
19. Никола Николић, Козарачка дјеца, Јасеновачки логор, „Стварност“ Загреб 1980.
20. Милош Бјеловитић, Илија Јарић, Гудовац 1941 – да се незаборави,Матица српска Републике Српске 2002.
21.  Душко Томић, Путевима смрти козуарске дјеце,Национални парк Козара 1990.
22.  Драгоје Лукић, Рат и дјеца Козаре, треће измењено и допуњено издање, Књижевне новине Београд 1990.
23.  Ђорђе Ђурић, Европом између жица, Библиотека „Поруке“, књига 4, Спомен подручје Јасеновац 1974.
24. Душан Бурсаћ, Анђели у паклу
25.  Раде Милосављевић, Дечији усташки концентрациони логор Јастребарско, Гамбит Јагодина 2009.
26.  Илија Јаковљевић, Концлогор на Сави, Конзор, Загреб 1999.

извор: stanjestvari.com