МИЛАН БАБОВИЋ: Вида

Није чудо што вечити кандидат за директора РТС и раштимована клапа „пристојних грађана“ не брани Матију Бећковића, који се био намерачио да својим стиховима сурва бедеме Старог града у Будви и темеље Миловог Монтенегра.

Све и кад би хтели, а знамо да не би, да га узму у заштиту, они су своје љигаве штитове истрошили ономад да направе заклон Херти Милер, која је усред Београда, на сцени ЈДП, оптужила СПЦ за злочине на Косову, истовремено одобравајући бомбардовање Србије.

Но, ако нас ово не чуди од тих промотера концепта о нашој вечној кривици, баш је отужно како еснафска удружења срамно ћуте и на увод у прогон Матије, по шаблону ДПС цензора, и на забрану уласка Захару Прилепину у БиХ.

Ни речи из Удружења књижевника Србије. Занемела и Вида Огњеновић, председница овдашњег ПЕН центра, која се својевремено ломатала по Истанбулу протестујући због, како су тада рекли, репресије над турским књижевницима. А прво правило ПЕН-а гласи: књижевност, мада национална по пореклу, не зна за границе.

У шта се то претворила београдска интелектуална јавност? Није ваљда да су сви по бањама и да не читају новине? Хајде што не бране Матију, тог „злогласног гуслара“ од којег су талентованији и већи, али како им челични принципи слободе и космополитизма дозвољавају да не устану против неправде учињене најпревођенијем руском писцу у последњој деценији?

Бојим се да нећемо сазнати. Јер све те Виде свет око себе виде углавном кроз идеолошке наочаре. Они знају да је Матију и Прилепина забранила политика, али у њу загазе само онда када их довабе њихови политички љубимци. Они су сужњи лицемерја и неће никада умети да певају о слободи. А, ово није туђи рат…