МИЛАН БАБОВИЋ: Сребреница, немачки амбасадор и Срби као нови нацисти

ОДАВНО неко овде није изрекао подлији и историјски перверзнији став од немачког амбасадора. Томас Шиб назвао је убиства у Сребреници, дословце, „једним од најгнуснијих злочина 20. века“. Уз то, он тражи да наша земља заузме јасан став да је реч о геноциду.

Тешко је прећи преко тога да нам лекцију држи изданак народа који је упалио гасне коморе Аушвица, изводио ђаке на стрељање у Крагујевцу, возио душегупке по Београду… Занемарићемо. Као и оцену о геноциду, крајње дискутабилну флоскулу која се две деценије најгрубље злоупотребљава за оправдавање доктрине хуманитарне интервенције која је патентирана баш на Србима.

Екселенција у овом случају није ништа друго до идеалан типл за закуцавање пројектоване тезе о колективној кривици нашег народа за све што се десило у крвавом рату на тлу Југославије. Наравно, свака невина жртва у Поточарима заслужује наклон, али Немац врло добро зна да се злочин у Сребреници никако не може ставити у исту раван са покољем Јермена, уништавањем Јевреја, страхотама Јасеновца, прахом Хирошиме, страдањем Тутса у Руанди…

Одиграо је, међутим, улогу огледала у којем би требало да се препознају Срби, од којих је западна пропагандна машинерија направила балканске нацисте. Јер, од денацификованог Шиба нема бољег позивара за нашу катарзу пошто не признајемо да смо директни Фирерови настављачи.

Уосталом та симетрија између Рајха и Србије већ је изведена у отаџбини амбасадора. У Меморијалном музеју нирнбершког суђења могла се 2013. видети слика Слободана Милошевића и постер „Косово-геноцид“. Нема шта, добро смо ми прошли оног маја 1999. са Мартијем Ахтисаријем. Да Милошевић није пристао на споразум, Београд би вероватно и био сравњен. Јер, нови нацисти су, ваљда, заслужили нови Дрезден.