Микица Илић: Требамо ли ми Милошу Ковићу или Милош Ковић нама

Милош Ковић је баш та танка црвена линија преко које не смемо допустити да пређу осиони и бахати властодршци на свим нивоима власти, од врха до дна. Јер данас су дошли по њега, а сутра ће доћи по нас

У ремек делу филмске уметности „Танка црвена линија“ из 1998. године, редитеља Теренса Малика, амерички војници, непосредно пред одсудни јуриш на јапански бункер, размишљају о својим животима и страшном рату у којем свако од њих има неки свој разлог за учествовање, било да је то варљива ратничка слава, безрезервна вера у „америчку демократију“ или, напросто, нагон за пуким преживљавањем. И сви ти несрећници који гледају смрти у очи имају своју властиту танку црвену линију, коју не смеју да пређу ни по коју цену.

Слично је и са свима нама данас у Србији. По ко зна који пут води се одсудна битка за правду, истину, слободу, опстанак, морал и понос нације. И свако од нас има неке своје разлоге да учествује у тој борби, било због варљиве славе, било због вере у националне идеје, или, напросто, због пуког преживљавања, јер нема другог избора пред собом.

Ових дана своју одсудну битку бије др Милош Ковић, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду, један од најпризнатијих и најпознатијих српских историчара, стручњак за општу историју новог века. Њега покушавају на један перфидан, подмукао начин да истисну са факултета на којем је прошао сва научна звања и испуњава све услове да постане редовни професор на катедри за општу историју новог века.

Да ли ми требамо Милошу Ковићу, да му дамо подршку у тој одсудној бици, када је на њега устала „и ала и врана“, то он најбоље зна, па не бих о томе овом приликом. Верујем да му та подршка много значи, да га бодри да истраје у Сизифовој борби. Ипак, много занимљивије питање је да ли Милош Ковић треба нама, оваквима какви јесмо.

Одмах ћу рећи да је професор Ковић потребнији данас нама, него што смо ми икада требали њему. Потребан нам је, али не као нови сербски вожд, како га многи доживљавају, јер он то свакако није, нити жели да буде. Ковић је много пута показао да нема никакву жељу нити потребу да буде вођа, јер је одбио мноштво „непристојних“ политичких понуда. Човек је напросто такав. Научник, историчар, универзитетски професор, писац… И то му је сасвим довољно да артикулише своје политичке и националне идеје.

Добро, али зашто нам је онда професор Ковић уопште потребан, ако већ није рођен да буде нови сербски вожд или „калиф уместо калифа“?

Милош Ковић је баш та танка црвена линија преко које не смемо допустити да пређу осиони и бахати властодршци на свим нивоима власти, од врха до дна. Јер данас су дошли по њега, а сутра ће доћи по нас. Ако се данас ми не побунимо због њега, сутра неће имати ко да се побуни када дође ред на било кога од нас.

И да се разумемо, није Ковић данас једина црвена линија у Србији. Пада ми на памет барем још једна – Рио Тинто. Сигуран сам да прогон Милоша Ковића са Филозофског факултета неће проћи, баш као што неће проћи ни експлоатација литијума у Јадру. Јер добро се зна из српске историје да су све буне и устанци кренули управо из Западне Србије: Први српски устанак, Други српски устанак, Први светски рат, чак и фамозна Петооктобарска револуција. То су те танке црвене линије, преко којих нема преласка ни једној сили.

Сваки протест против бахатости власти и властодржаца, па макар то био и протест против најситнијег тиранина у некој установи високог образовања или месној заједници, свеједно, данас и овде је добродошао, пре свега зато што је лековит за све нас. Овај необични, поносити народ има дуго трпило, али кад му трпило пукне и кад неки тиранин пређе ту танку црвену линију, Срби не чекају позив на мобилизацију, већ сами крећу у одсудну битку. Уосталом, добро је познато да се Срби 1804. године нису подигли против Турака, већ против дахија, али су на крају истерали и Турке из Србије, пошто су претходно побили дахије.

Чињеница је да професора Ковића покушавају да истисну са Филозофског факултета тзв. другосрбијанци и аутошовинисти, којима је он трн у оку и последња препрека ка потпуном узурпирању права на креирање неке нове националне историје. Верујем да у томе, ипак, неће успети. Чињеница је да су чланови комисије који одлучују о избору професора Ковића у више научно звање људи који су га, оправдано или неоправдано, то је сасвим небитно, тужили у кривичним и парничним судским поступцима. Да ти људи имају барем мало морала, сами би тражили своје изузеће из поменуте комисије. Међутим, част и образ су за њих само још један српски мит који треба разградити, у циљу просвећивања неуког, простог пука, којег се, на крају крајева, помало и гаде.

Ковићеви прогонитељи ће остати упамћени само као његови прогонитељи, и ништа више од тога. Баш као што су несрећни Драган М. Јеремић и још несрећнији Бранимир Шћепановић данас упамћени само као безуспешни џелати Данила Киша, и никако другачије. Они су мртви, а Киш је жив. Исто тако ће бити и са Ковићевим џелатима, јер Ковић је неко ко има своје име у историјској науци, а њих препознају само као његове тлачитеље. У том смислу се професор Ковић већ одбранио од напада.

Ипак, то не значи да треба да се повучемо и пустимо ствари да иду својим током. Напротив! Морамо бескомпромисно да се боримо за право Милоша Ковића да напредује на свом факултету, али не због њега самог, јер је он већ победио у тој бици како год се она буде завршила. Морамо се борити, ради борбе саме и ради нашег духовног прочишћења које та битка са собом носи.

Истина је да Ковића данас бране чак и они који би по природи ствари морали да га нападају, јер су део грозоморне машинерије која је урушила све институције овог друштва. Али и то говори о Ковићевој величини. Бити прихватљив не само политичким и идеолошким истомишљеницима, већ и противницима, данас се, нажалост, у Србији сматра актом издаје, а не спремношћу на заборављену вештину дијалога. А дијалог, осим причања, подразумева и слушање, ту већ одавно ишчезлу категорију људског битисања. Ковић је управо то – човек који уме пажљиво да слуша. Зато га и противници поштују.

Глас студената и интелектуалаца подигнут у одбрану професора Ковића можда јесте бура у чаши воде, али и као такав је у најмању руку драгоцен и лековит. Нама та борба пуно значи, много више него самом Ковићу, јер показује силнима и бахатима да постоје танке црвене линије преко којих се не може прећи. Тачније, може да се пређе, али је тај прелазак много скуп, па тирани напречац одустају од њега.

Аутор је књижевник