МИИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Одлив мозгова и његов погубан учинак по развој држава

Поред одлива најсјајнијих умова међу младима који су управо окончали образовање, јако је забрињавајућа и чињеница да млади људи старосне доби од 25-40 година такође одлазе из држава у развоју. У питању су, дакле, формирани, на неки начин едуковани млади људи са изванредним искуством у свом пољу струке ( мајстори, тесари, занатлије, вариоци…), а ми који остајемо читамо о некима од њих као о великим иноваторима са високим дометима у струци, поносни да је „наш човек“ као интелигентан, бистар и успешан направио каријеру тамо далеко.

Одлив мозгова једна је од најважнијих последица проблема незапослености у свету. Последице одлива мозгова широког су размера и имају врло негативан па чак и погубан учинак на друштво у којему је ова појава присутна.

При проучавању економских и социјалних последица незапослености изузетно велик значај придаје се појави одлива мозгова. Зашто је то тако? Врхунски стручњаци својим знањем и радом придоносе повећању степена развоја земље, њене производње те стандарда становништва. Стога, њихов одлазак неизбежно узрокује успоравање или чак назадовање привреде матичне земље те, с друге стране, напредак привреде земље у коју су отишли. Међу емигрантима има размерно више даровитих и креативних (па и афирмисаних) истраживача него у истраживачкој популацији коју напуштају и оној у коју долазе.

После увођења безвизног режима за земље Шенген зоне, број Српских, али и „комшијских“ студената (Црна Гора, Македонија, Република Српска, Федерација БиХ, Хрватска) у иностранству је значајно увећан, показују сва релевантна истраживања и подаци разнородних „националних“ служби.

На инсистирање СПД-а, “велика коалиција” у Берлину намерава да покрене процес до краја године, чиме би се редефинисала имиграција квалификованих радника који су потребни немачкој привреди, те се тако отворила могућност и за оне који нису академски образовани. Тиме би се такође ограничиле и тзв. илегалне миграције.

Немачка канцеларка Ангела Меркел је овај закон, на својој летњој конференцији за новинаре, назвала “централним пројектом” владе.

Једно познато истраживање које је из Аргентине ( намерно помињем Аргентину, јер је после Кристине Кишнер, на власт дошао миљеник либерала Маурицио Макри) , о лекарима који су отишли у САД и колегама једнаке старости и стручне спреме који нису напустили земљу показало је да су емигранти завршили факултете са бољим просечним оценама, да су чешће добијали професионална признања, те да су објавили више чланака и књига. Такав квалитет истраживача-миграната вишеструко увећава неизрачунљиви губитак научних средина земаља из којих долазе. Високообразовани стручњаци улазе у приоритетну категорију имиграната. Нуде им се добре могућности запошљавања и осигурано место становања у земљи у коју се желе доселити. Сам термин „браин драин“ скован је 1962. године, а односио се на извештај Британског краљевског друштва у којем се писало о одласку инжењера из Велике Британије у Северну Америку . Од тада је ушао у ширу употребу у вези с миграцијом образоване радне снаге из земаља у развоју у развијене државе.

Због нужних реформи, али и растуће улоге знања у глобалној конкурентности, одлазак интелектуалаца неповољно се одразио на развој тих земаља. Успркос томе, задржавањем ниског улагања у науку и образовање, те устрајном маргинализацијом научне струке, у већини случајева није учињено готово ништа како би се зауставили трендови или преокренули овакви трендови, па се технолошки јаз између развијених и земаља у развоју и даље повећава. Тачне статистике о пропорцијама одлива мозгова не постоје, иако се процјењује да данас између 1,5-2 милиона научника живи у иностранству. Од чега више од половине у Сједињеним Америчким Државама. Због великог издвајања за науку Америка је успела да заузме водеће место међу светским универзитетским центрима , у топ 15 најбољих универзитета нашло се чак десет америчких (ипак треба овај податак узети са резервом, информацију сам покупио са ЦНН-а), од тога шест од осам чланова престижне „Ивy лиге“, те створити још увек најбоље окружење за развој науке.

Последњи трзај Европе

Како би одговорили на оштру америчку конкуренцију, европски су политичари пре 15-так година поставили као стратешки циљ да ЕУ преузме водећу позицију у светској конкурентности, но то се показало као нереално очекивање. Према подацима Еуростата земље чланице Европске уније на истраживање и развој су 2015. потрошиле 283 милијарде еура, што је 120 милијарди мање него што је то уложено у Америци. Изражено у постотку БДП-а, земље ЕУ су у ту сврху издвајале 2,03 посто БДП-а. Осим за Америком која издваја 3 посто БДП-а у истраживање и развој, Еуропа каска и у односу на остале светске економије, за Јужном Корејом која улаже 4,15 посто БДП-а, Јапаном са својих 3,47 посто БДП-а улагања. Улагања у истраживање и развој у ЕУ је отприлике на разини као и у Кини, 2,08 посто БДП-а и нешто више од Русије која улаже 1,45 посто ( мада Русија улаже и у војну и космичку науку, што се не види у ових 1,45 посто, реалност је изнад 3). Земље ЕУ-а подстичу се да улажу 3 посто БДП-а у истраживања и иновације до 2020. (1 посто јавног финансирања, 2 посто улагања из приватног сектора) – очекује се да ће се тиме отворити 3,7 милиона радних места и повисити годишњи БДП ЕУ-а за готово 800 милијарди еура. Процењује се да ће уз постојеће услове Еуропској Унији требати још више деценија да достигне америчку разину улагања у науку. Као објашњење разлогу недостатка новца у Европи наводи се и још увек прениска заступљеност приватног сектора у финансирању науке. У Америци где је сарадња великих корпорација развијенија, из приватног сектора долази око две трећине новца. На европским је универзитетима наука врло фрагментирана, а крута хијерархија, компликоване и често нетранспарентне процедуре одобравања и финансирања истраживачких пројеката, коче њен даљи развој. Истовремено, европски стручњаци зарађују у просеку три пута мање од њихових америчких колега, док су разлике у зарадама још израженије када је реч о реномираним стручњацима.

Европа више није центар света

Иако емиграција научника из Европе према САД није нова појава, чини се да је управо у последњим деценијама бројка „отишлих“ научника у “нови свет“ попримила огромне размере. Тако је на пример 1949. године у САД имигрирало  1369 научника (инжењера), а 1970. године тај је број удесетеростручен (податак са wикипедие на тему одлив мозгова). Такође, у то се време почео смањивати удео емиграната из европских земаља, а повећавати одлив научника из осталих делова света, нарочито из азијских и латиноамеричких земаља. Две битне разлике између некадашњих и савремених спољних миграција научника су масовност и селективност. Некад су одлазили само ретки појединци, а данас је то масовна појава. С друге стране, селективност одлива се смањила. Данашњи емигранти нису искључиво најистакнутији научници и инжењери већ и они рецимо просечнији.  Процењује се да данас око 400 хиљада врхунских стручњака живи у Сједињеним Америчким Државама, а где су још они мање врхунски. Истраживање Европске комисије је показало да се свега 13 посто интелектуалаца који су у задњих тридесетак година напустили ЕУ намеравају вратити кући, а да би се европски научни корпус изједначио са америчким требао би произвести или привући барем пола милиона нових научних и инжењерских кадрова.

То, међутим, није једини разлог. Све већи број младих који одлазе у иностранство условљен је лимитираним личним и професионалним развојем на Западном Балкану примера ради (овде не изузимам ни Хрватску), бригама о дугорочној економској одрживости, као и финансијској немогућности младих да се потпуно раздвоје од својих родитеља и осамостале, што је нажалост постало уобичајено и у развијеним земљама Западне Европе (у Италији је присутан феномен „мамона“, тридесетогодишњаци који још увек живе са родитељима и од родитељских примања). Такође, већина студената сматра да им студирање у иностранству омогућава приступ светском тржишту рада, што је углавном тачно.

Европа у погледу конкурентности и даље губи у трку са САД-ом, а рачуна се да ће ЕУ требати 40-так година за достизање америчке разине индустријске продуктивности. Европско истраживачко подручје,  формирано је да би се европски научни корпус покренуо с мртве тачке. Стварањем заједничког истраживачког тржишта унутар ЕУ на дневном је реду стварање боље координације научних пројеката и истраживачких активности, те боље повезивање научника. Буџет за споменуте активности стално расте, а ради се и на већ споменутом уклањању препрека уласку приватног сектора у финансирање науке те се уводе и други инструменти њеног финансирања. Међутим, ови се процеси не одвијају жељеном динамиком, па се свих ових година и даље тражи решење како истраживачку политику побољшати, те како убрзати њену проведбу на разини ЕУ ( један од предложених модела је и копирање Русије и Кине где се врхунска војна и космичка истраживања држе под капом државе).

Нови играчи на научној сцени

Осим Америке која је још увек на научном врху и главни ЕУ ривал ( када се говори о комерцијалној науци, не о војној), не сме се не споменути државу која је задњих тридесет година остварила највећи пораст научних истраживања на свету, а реч је, наравно, о Кини. Тај раст не показује знаке посустајања. Импресиван раст научних истраживања Кину је довео на друго место, одмах иза Сједињених Америчких Држава (Кина је друга по Америчким изворима, пракса је нешто друго) те да ће, ако настави истим путем, постати највећи произвођач нових научних открића већ до 2020. године.

Кина је увелико надмашила сваку другу земљу те је од 1981. године број научнихх радова повећала за 64 посто. Кинеска истраживања су такође постала повезанија са научницима из других земаља. Тако готово девет посто научних радова који своје порекло вуку из Кине има барем једног коаутора из Америке. Три главна фактора подстичу кинеску науку. На првом су месту велике владине инвестиције. Финансирање науке расте пуно више од стопе инфлације, са свих разина, од школа до последипломског истраживања. Друго је организовани ток знања од основних наука до комерцијалне примене ( наука се не прави ради науке, као на пример у Србији). Треће је учинковит и флексибилан пут на којем Кина грана експертизу своје распрострањене научне дијаспоре у Северној Америци, Русији и Европи.

Кина, наиме, својим научницима у средини каријере омогућава да део године проводе на Западу,Русији а део у Кини. Кинески универзитети такође бележе велик успон. Та земља има 1700 високошколских институција, а око 100 универзитета припада скупини „Пројеkт 211“ елитних институција на којима студира само једна трећина студената, али четири петине будућих доктора наука. Тих стотињак универзитета дом је 96 посто кључних истраживачких лабораторија који троше 70 посто средстава за истраживање и развој ( На Балкану је сасвим све једно да ли сте доктор са Мегатренда, Брчко дистрикта или пак Београдског универзитета). Откад је крајем седамдесетих година кинески партијски врх отворио врата те многољудне земље, на Запад, нарочито у САД, емигрирали су бројни изванредни научници. Мало их се вратило: од 815 хиљада кинеских научника, који су напустили земљу од 1978. до 2004. године, вратило их се само 200 хиљада. Но, посљедњих година долази до великих промена јер се многи врхунски инжењери враћају у домовину. Привучени су патриотизмом, породичним везама, тржишним силама или, пак, великодушним понудама кинеске владе. Такођер, вреди споменути да су велики кинески универзитети све атрактивније одредиште и за бројне европске и руске истраживаче и научнике који у Кини, а не у Америци налазе свој нови дом, барем професионални.

Иако нико не планира да се убрзо врати „кући“, сви се надају се да ће се ствари променити и да ће се стећи повољни услови за повратак. Ипак, свима тешко пада одвојеност од породице, али за сада је живот код куће неодржив: почевши од партијског запошљавања, партијског напредовања, до интелектуалног рђања… Многи послови, због начина на који се раде, не дозвољавају било какав напредак, чак и уништавају већ стечено знање. За разлику од држава Западног Балкана, Источне Европе, могућност напредовања у иностранству је неограничена.

 

Милош Здравковић

П.С.

Тачно је да сунце туђег неба не греје као ово наше – али тешко да би Алекса Шантић савременим српским студентима у иностранству могао рећи да требају да се врате. Питање је само ко ће да води државу у будућности!?

Ако, и када разговарате са „нашим“ дипломцима/постдипломцима на међународним универзитетима, они кажу да су на студије у иностранство пошли из више разлога, али да је примарни био диплома светски признатог факултета која ће им осигурати запослење. Сви до једног су сложни, а и аутор то мисли, да Балкански факултети заостају за оним у иностранству: методе и систем образовања су застарели, корупција је правило а не изузетак, а ако се ту придодају истурена оделења универзитета широм периферије земаља, да не помињем приватне универзитете, јасна сврха им је штампање већином незаслужених и безначајних диплома. Створена је клима да „будала“ учи, а паметан купује диплому…Онда тај са „егзотичном“ дипломом помисли да је стварно паметан и окружење постаје неподношљиво.

Као студенти отишли су и Тесла, Пупин, Милутин Миланковић…