Михаило Меденица: Звоните звона, певај Србље, никада распети нису гласније певали…

Да хоће сузе, Ђеде, но очи ти се радују…

Да ми је да исплачем ову празнину што је шчепала груди и истргла све из њих, но што бих сузама до насладио ту пуку и проклету празнину, а то… А, то би значило да је свако твоје чињење, свака мука за нас измучена, сваки крст за нас понет, свака рана за нас одбољена – трајало колико и живот овоземни. Да заплачем ожалио бих себе, луталицу у твојим стопама, глувога у твојим речима, слепог у твојим догледима…

Очи ти се радују, добри старче. Јасније те данас виде но икада!

Да ми је ко рекао да ћу за живота видети кроз живот, кроз грање и омаре… Кроз бедеме, Ђеде! Да погледом нећу тражити већ налазити…

Веле да си умро. Глупост!

Умрети је лако, а никада ти, Ђеде, ниси бирао ни лакше ни брже, но оним странама којима су и ветрови тукли са страхом…

Куд год си прошао – туда се могло, па све да се стопе нису имале за шта ухватити.

Умро. Глупост!

Починуо мало, осамио се у небесну келију, лако је умрети а откуд ти Ђедо тамо где је лако. Уснио у Господу, упокојио се, успокојио нас да за живота животом саздамо манастире.

Колико ти се очи радују, растрчале се ко портом деца после причешћа…
Нигде те јасније није било, а веле да си умро.

Како умро а никад живље српство, никад тврђа вера, никад лакше понети крст, никад гласније распети нису певали…

Плаче ли Ловћен, Косово и Метохија, Морача, острошка света стена..?
Ако плачу ево и ја ћу, но ево ти се радују.

Ево мироноснице устрчале уз Проклетије, ено благовести журе Призрену, ево топлих гласова под облаке као плаштаницу, пуне их шаке, прелива душа, очи их у гостопримници бескраја дочекују….

Да заплачем спрао бих све а ништа до тога немам, нити ми шта друго треба.

Да поверујем у лаж како си умро – чиме бих сведочио о овоме најживљем у себи?!

Лако је умрети, но откуд ти, Ђеде, тамо где је лако и плитко.

Упокојио се у Господу – успокојио нас занавек да слободни пртимо тамо где си снегови са страхом падају…

Звоните звона, певај Србље, никада распети нису гласније певали…

Одмори Ђедо, учинио си нас јачим, лако нам је сада понети планине…