Михаило Меденица: Знаш ли ти, фукаро, шта је српски сељак?!
Михаило Меденица
Знаш ли, бре, ти, фукаро, шта је српски сељак?!
Аристократија!
Чисто племство испод оно блата, зноја, муке, прст дебелих бора…
И, то не било који прст. Не овај нејаки што се преломи на шта теже од шољице кафе већ сељачки прст!
Квргав, отекао, испуцао…онај на који се сломила и секира и чекић, онај о који камен помодри кад удари, е тај прст и толико дебела бора.
Племство, јашта, море!
Жуљеви, под ноктима, псовке, клетве, здравице, добродошлице и сиктеруше- све врца од плаве крви.
Нема већег господина од српскога сељака, па и кад га нужда потера на сред њиве, кад се испиша у крај тарабе, кад се лесковим листом обрише, кад удари шаком о сто па попуцају жуљеви и шикне плава, најплавља крв…
Знаш ли, бре, фукаро, кад се тај господин с мраком довуче кући носећ себе ко три јутра кошње, па пљусне ладне воде за врат, кроз косу и низ лице шта се сјури, седне за сто и ћутке наточи мученицу.
Гледа у чашицу и не отпија.
Гледа, ћути, гледа, ћути, а ракији се стресу колена, само што не заплаче. Три пут умре и васкрсне у тој чашици, све чекајући…
Седе за столом жена и деца, и они гледају и ћуте.
Ћути и стока и живина, и сеоска псета, ћути месец, ћути и тишина, бре, васељена ћути и чека…
Е, кад се сви добро начекају тад сељак покоси ону чашицу, сјури премрлу ракију низ грло, тресне је о астал ко да клепалом позива на молитву и просеје кроз пукле усне: „Е, сад ћу свима да им јебем матер“!
Такав ти је српски сељак, фукаро!
Племство што се стиче у трену кад саспе мученицу себи живоме за душу!
Жали сељак стоку и живину и летину, али себе не!
Жали сирочад и удовицу што их жив а прежаљен гледа, али себе не!
Жали и душмана, али себе не!
То ти је српски сељак!
Придигне се полако, не жури нигде, нико још није утекао српскоме сељаку, па распрегне рала с волова и упрегне топове.
Има кад да се пооре, ваља у смрт похитати. Пре росе и слане.
Нема шта он ту да објашњава удовици и сирочићима, иде па кад се не врати…
Чије год кости да им донесу да их сахране као најрођеније!
И његове ће они којима западну.
Кост је кост, српски сељак је српки сељак, земља је земља…
Опело свакоме једнако, ракија свака љута, једнако се плава крв црвени…
Такав ти је мој српски сељак, па ти види хоћеш ли га наљутити да распрегне волове и да ти се мајке мајчине надозива..?
Једно рухо за сахрану, да метну оне кости у њега, и једно за њиву и јуриш- племство, него шта!
Презује чарапе, навуче оне вунене са шаркама да ако га по њима познају, тресне шајкачи два- три пута о шаку, ил шпорет, да зазелени, принесу му сирочад крваве опанке од ђеда, удовица на брзину спакује у торбак врућ хлеба, тврда сира и меке ракије, па ајде док се не видимо…
То ти је, бедо, српски сељак!
Деци оставља што је наследио: нешто њиве и ливада, икону, образ и име.
Истим се именом зову и ђед и отац и он и син.
Нико га се дуго није наносио па да ако се једној генерацији посрећи да се запати дуже, ако не- понеће га оно сироче у колевци…
Пољуби жену у чело, децу у косу, икону у руке и скуте, довратак и полако затвори за собом, никад српски сељак не залупи врата- дом је манастир.
Тако нагиздан за вечност, опасан и упасан, обиђе и намири стоку, стане на гувно да догледа докле су му гробови у јуришу стигли, упре на леђа све крствове рода свог па потера волове…
То ти је мој Србин, сељак- размакне ноћ оним ручердама па само право гази. Зна он куда ће, не бој се, што више крваре опанци- туда ће.
Џаба се шанчиш, душмане, то себи гроб копаш, од српскога сељака нико утекао није!
Убијеш му волове а он упрегне топове на себе па- јуриш!
Понесе крстове палих- па јуриш још жешће!
Пуцај, залуду ти и то, будало! Знаш ли, бре, која је мука тукла и штавила ту кожу?!
Прст боре дубоке, а под њима још читава шака дебело!
Гром да удари о српског сељака- згасне ко шибица!
Па, он крвари зинат теби, ееееј…
Што је мање живота то му је мање терета да носи, па више не јуриша но лети, разумеш ли?!
Схваташ ли зашто опанци никад не зарастају?
Један живот има Србин али стотину смрти па док сваку освети и сваку умре немаш ти где, немаш кад, немаш с чим…
И у том рову у ком стојиш кости су његових костију!
Трећепозивци јуришају кроз земљу, где си то мислио да се сакријеш?!
Пуцаш мислећи да ће Србин стати?!
Где си то видео да мртви Србин не јуриша?!
Мртви претрчавају живе, живи мртве, измешају се крв и мошти, гуњеви и плаштанице, где падне глава покупи је први до ње метне на себе и: „За мном, сељаци- јунаци у задње орање!“
Не знаш ти ништа, јадо, о српскоме сељаку!
Знаш ли како мирише крвава чоја?
Јеси ли кад видео стоку где стане пред најлепшом травом и не пасе?
Зелени се сочна, нарасла, повила се у команду за јуриш, мирише…а стока стоји пред њом и ни травку да…
Да помешаш тамјан, лаванду, чемпрес, липу, оно јутрење морско, ратлук што сељак чува да га пред госта с ракијом принесе, па мирис мученице, шљиве и траварице поврх свега, и на то надробиш сувога хлеба у врућу варенику…тако крвава чоја мирише.
Где осетиш такав мирис а ти се добро размисли хоћеш ли да срспки сељак отпије ону ракију и распрегне волове..?
Хоћеш ли да се не наноси имена, да ти распећа прегазе ровове…
Да устанеш кад где чујеш шта о српском сељаку!
За тебе се помолио- док му куће палиш да се својој вратиш.
Да ти се порадују, њему ће се костима радовати ако које стигну.
И те ће кости, као да ништа било није, опет за плуг, у орање…
Да станеш и поздравиш српску њиву- шта она рађа то Бог сеје…
Последње овоземаљско племство- српског сељака
!Да си га кад убио видео би где се крв плави, а оно што си прострелио, ил распорио то крвари – теби зинат!
