Михаило Меденица: Зар да Зеленског дочекујеш, моја Србијо?!
Михаило Меденица (фото: in4s.net)
Има ли још која белосветска фукара да сврати и запиша Србију ко жбун крај пута?!
Има ли те, Србине, у памети и куражи праотачкој да подвикнеш: “Доста бре! Не у моје име и не у моју авлију”?!
Јесмо ли то буњиште постали, свратиште за олош коју ћемо у чело стола, на кости страдалничких мученика?!
Јесмо ли то, Србијо моја, на Зеленског спали, да га сољу и хлебом дочекамо?!
Нацистичку битангу, крвника моје крви, убицу моје браће?!
Нека ми нико ништа не говори, био сам, видео руске витезове где ти пред бој наздрављају и певају, моја Србијо, и видео нацистичке звери Владимира Зеленског где те презиру!
С толико “љубави” те презиру, мучена Србијо, не би им с ножа утекла само да им шака допаднеш!
Крвавих, проклето крвавих шака, мученика с истог распећа с којег си најдаље и најјасније видела, сиротице моја!
Србин је с Русом сратсто на распећу, положајници на Голготи, Христова чељад, па зар да нам се антихрист сад зори Србијом дочекан као да није прегазио реке крви невиних да овде седне у чело стола?!
Пролио и прегазио!
Ето ти истинске “обојене револуције”, ето ти спаљенх руских цркава, ето ти премлаћених и прекланих монаха, ето ти расутих моштију да се пашчад госте, ето ти и твојег страдалништва ко најрођенијег у госте!
Па, та је битанга славила “Олују” честитајући браћи по мржњи и крви!
Та је битанга сатрла све руско јер је…руско, куд ћеш већи грех!
Никада Србин и Рус нису довољно мртви, а вазда превише живи, и барјактара такве идеологије Србијо данас гостиш!!!
Зар крвника мојега брата у братовљеву постељу? На братовљеву столицу, да га братовљева удовица служи, да му Србија спира крв с руку и кличе, а још нам мајке исту црнину носе, за истим дететом наричу, исте иконе горе, исте нам размећу гробове…
Зар Владимира Зеленског, хуљу поносну на зверства “Азова” и “Десног сектора” да дочекујеш, моја Србијо?!
Јел да му кличемо, колико ниско да паднемо да буде довољно ниско, и ниже од ниског ако треба..?
Шредер, Блер, Зеленски…ко још, моја Србијо?!
Колико још погача и соли, крвавих погача и соли од њихових руку?!
Колико треба да нас нема да би било довољно што нас има?!
Чији смо то потомци и чији преци ако је крвник мојега брата и моје крви- добродошао да се пред њег простре иста црнина српске и руске маје, да обрише крваве стопе о њу?!
Коју ћеш још протуву довући, Александре Вучићу, да Србију запиша ко грм крај пута?!
До када ће ти, моја Србијо, живе ране видати ранама мртвога брата?!
До кад ће те вечну убеђивати да ти време измиче, и да си на распећу по казни, а не по благослову!
Положајнице на Голготи- не дај да те памте по њиховом бесчашћу и срамоти.
