Михаило Меденица: Залуд небо распарате- Господ дечје коло води

Повело се дечје коло,
коло мртво, босо, голо.
Мртве кике- преплетанке,
мртви ветар уз пропланке…
Мртва деца- „разиграна“,

распорена и преклана.

Мртва граја анђелиђа,

мртав над њим’ цвркут птића.

Мртво небо разапето,

повило се мртво лето.

Мртва матер к мртвој граји,

мртва шума коло таји.

Мртво село, мртви пламен,

мртва река, мртав камен.

Мртве звери мртво зборе

крвљу да се разговоре.

Проклете им мртве душе,

мртвилом се мртвим гуше.

Мирисно се зори трава

гдено коло васкрсава.

Збори шумо манастирска

литургијска и псалтирска.

Збори реко благовести,

живог кола ти причести.

Залуду вам црне звери

крвно семе мртвој њиви,

ви животом умирете,

Србин смрћу довек живи.

Где се вију мртва кола
бескрајни су ту тропари,
где сте огњем праг стрвили
свкуд ничу Хиландари.
Крвљу деце занавек вам

свака стопа паклу ходи,

залуд небо распарате

Господ дечје коло води…
Михаило Меденица

У незаборав на јул 1942. године када се у Машвинској шуми, у околини Слуња десио се један од најужаснијих покоља српске деце на Кордуну. На пропланку је било поређано 20 дечијих лешева. Било је десет девојчица и десет дечака, распоређених у круг.

Ниједно дете није било старије од 7 година. Десет голих, закланих девојчица лежело је раширених ножица и ручица спајајући се тако у круг.
А на њих су нељуди у црним усташким униформама цинично поређали десет голих дечака – стомак на стомак.

И тако су – у кругу мртвих- лежала ова мртва српска деца, изложена неописивом иживљавању и пре и после своје мученичке смрти.
Једно на другом, десет парова у круг.