МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Успешни смо колико ћемо деци оставити неуспеха… (слово о веронауци)

Објашњава ми отац школске дрругарице млађе кћери како је суштински важно и преко потребно изборити се против веронауке у школама!

Дакле, „изборити се“, јер за њега и многе њему налик то је борба, а ми би, ваљда, требало да као некаква герила спасимо децу из чељусти тог суштог зла, јер веронаука је то, аман…

На страну што је вероучитељ диван и благ човек који са децом разговара, не стане пред њих и испредаје шта има, но разговара, „исповеда“ им се и слуша њихове „исповеди“…

Ипак, ми треба да се изборимо против те пошасти, јер..?

Не знам због чега, верујте, ваљда је модерно бити „еманципован“, „корпоративног духа“, тимбилдигован“ и „окренут будућности“, претпостављам?

Е, сад, тај исти човек, који слави славу, који је крстио децу, вели да то чини поштујући традицију, али да нас вера и црква спутавају да идемо напред.

Е, сад, како му/им објаснити да већ две и нешто хиљаде година идемо напред управо следећи траг вере?!

Како му/им објаснити да нас људима чини оно у нама, да ћемо понети и поднети онолико колико верујемо, а верујемо онолико колико смо свесни да се добрим доказујемо временима будућим, а не овоме пролазном трену?

Тај корпоративни (зло)дух је колико ћеш заграбити да теби буде добро, а вера у Господа је колико ћеш оставити да се свакоме нађе колико му треба.

Не материјалнога, то се стиче и гиби, но духовнога и душевнога, јер ако деци оставим богатство трајаћу колико и новци, али ако им оставим темеље ваљаних душа- трахаћу довека!

Не кроз себе већ кроз Господа и Сина Господњег јер ваљаности ме није научило јурцање за махнитом светином већ корачање са собом…

То што он/они називају поштовањем традиције зар није што и веронаука?!

Чега је традиција плод ако не вере, а шта је наука о вери до наука о томе како да се не равнамо јесмо ли бољи од других, но јесмо ли данас бољи од себе јучерашњег?!

Није ово никакво пусто наклапање већ искрена вера да је жртва Христова она брана у нама што не да да мутне воде надођу и прелију, да нас потопе, да нас олупају о стене самољубља и пролазности.

Зашто вас толико боли веронаука? Није то рана већ лек.

Долазе ли деца уплакана кућама, или пуна смисаоних питања на која немате одговоре па је за ћутњу најлакше окривити веру?!

То што ви живити нуди пусту ћутњу, вера учи благородној тишини, а у тој тишини човек узраста у човеку, верујте.

Хоће ли нам деца бити боља и хоће ли им бити боље ако их учимо да је живот колико ограде да се чувају од других, или колико раскују ограда да се чувају од себе који су себи довољни?

Но, најлакше је за све наше падове и малодушности упрти прстом на цркву, благу мајку која ћути, не осуђује, чека децу да јој се врате.

Најкалше је осудити оне који се моле за нас и када се ми не молимо за себе.

Најлакше је живети у страху, хранити га, заветовати га деци да живе у сенци наших неуспеха да будемо успешни…

Најлакше је успех мерити питањима на које немамо одговоре и живети у опсени да што мање знаш- то си мање несрећан!

Неће ни веронаука дати деци све одговоре, али ће их раскрилатити да их траже јер вера и црква нису збег затуцаних но дом неспутаних.

Вера је и да понекад посумњаш у Господа, али невера је туга да вазда сумњаш у себе.

И да се где мимоиђем са Богом путеви ће нам се укрстити јер не могу да живим а да не трагам за собом, најбољим у себи, а кад се са собом мимоиђеш познати се нећеш, све да на себе натрапаш- видећеш странца.

На послетку, ако вам је веронаука највећи проблем у животу онда проблема немате јер вам је живот колико ћете дограбити, а не колико ћете оставити да се другима нађе…
Михаило Меденица