МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: У мојој Црној Гори има места и за вас, у “вашој” је и за вас тесно

Пише: Михаило Меденица

Година већ свакојаки душебрижници куде брата и мене што оца не дамо у дом.
Стар је, заиста!
Пуних 89 година, свако мало се о неком јаду забави по болницама, чешће је у мислима на ливадама своје Црне Горе неголи у собичку својега дома, нема јутра да не пита где је мајка и када ће се вратити, и прекупне све у мени кад одговорим да је уснила, занавек и утекнем му од погледа у којем се сломи све ко да је од стакла, но не дамо га мој Илија и ја па нек куде како га мучимо и како се мучимо али га не дамо и- тачка.
Зашто пишем ово?
Па, да објасним овима што не дају Црну Гору оваквима налик мени, бранећи је до последњег бедема лудила!
Најпре, залуду је они мени не дају јер је од њих и не тражим.
Нит сам им је позајмио, нит сам им је продао, нити је Црна Гора у ливадама, брдима, савардацима, столетнм каменим кулама, мору…већ је у срцу, души и очима.
Тај дивни, благи старац којег брат и ја не дамо- јесте та Црна Гора за коју се боримо!
Но, за разлику од вас који се борите против мене ја не ратујем портиву вас, но се борим са собом, вазда.
У томе је разлика између нас: ви не дате камен, а ми не дамо оно што је у камену и што је од камена…
Црна Гора није кућа мојих прадедова на врх мирисних ливада већ оно најбоље у мени – кућа моје душе, мирисне ливаде мојега срца.
Томе је, брата и мене, баш тај дивни старац, Момчило наш, научио!
Да се свакога дана боримо са собом да добро превлада поган, јер оба су у нама, а добро ће превладати док год се најпре боримо против нечовека у себи како бисмо човека у нечовеку пренули гласом брата!
Ви бисте Црну Гору некуд понели, сакрили је од оваквих што се њом причешћују српство, но вучете је терет, ко муку, као окове а она је- крст!
Благодарни и благодатни крст који је тако лако и дивно понети, јер не чувам камен што је камен већ што је у камену душа српска и од камена на камену саздан- Србин!
У вашој је руци хладан и го јер браните Црну Гору од Црне Горе, а у нашим рукама камен потече у реке, запева, заплаче, заигра…
Бацим га у небо- врати ми се облак!
Покријем га земљом- роди!
Прекрстим се пред њим- ето и Острог и Дечани пукну из њега!
Јесте ли кад данима друговали с каменом, разговарали се с вековима у њему?!
Да јесте носили бисте Црну Гору ко крст, као знамење, а не ко самаре и бисаге!
На ливаде и брда немамо тапије но грамате…
У Свету Српску православну цркву не одлазимо да нађемо Бога – већ себе! Бог је вазда ту, но где смо ми без цркве саздане од најтврђег камена- Србина?!
Кад већ толико чувате Црну Гору јесте ли јој кад отишли на дворење ливада?!
Јесте ли кад заплакалали над откосима?
Ништа мирисније не умире од ливаде, јер ништа крвљу није заливено ко те ливаде- Газиместани и Мојковци прадедова што су и о смрти и у смрти певали…
Зашто би страховали од ње кад су главе давали за круне небеске, рукоположени у гробове од Симеона и Саве…
Зашто оца не дамо у дом?
Ко ће нам сачувати камен у којем је најбоље од нас и најбоље у нама?!
Да од вас зајмим Црну Гору, а једва да је за под нокат имате!
Да ви од мене браните оно што је мене од мене одбранило?!
Ви који чувате камен за под гузицу да чувате Црну Гору од мене којем је камен за под главу?
Маните се јалове работе- вама је Црна Гора уговор, нама је, понављам- грамата!
У мојој Црној Гори има места и за вас, у “вашој” је и за вас тесно…