Михаило Меденица: Тамнују ти витезови Црна Горо, а ти ништа!

Михаило Меденица

Тамнују ти витезови Црна Горо, а ти ништа.
Најбољи од нас, а ти ништа.
Замонашили се у Лазаревом братству, а ти ништа.
Пропео се Ловћен да их догледа, а ти ништа.
Устали манастири да их одмене, а ти ништа.
Дигла им здравицу Острошка стена, а ти ништа.
Тамнују ти витезови, Црна Горо, да ти име не потамни, а ти ништа.
Оковани- најслободнији од нас, а ти ништа.
Имаш ли Рајка, Маринка и Драгутина на претек, најцрња горо?!
Ћутиш их док те славом помињу…
Певају из келија, слободни у ланцима, а ти ништа.
Благо кућама из којих су, у метохе су их уписали, а ти ништа.
На твојем корену тамнују, а ти ништа.
Без греха, на рспећу насмејани, а ти ништа.
Не ридају и не моле, но се моле, а ти ништа.
Ћутиш истим оним зверима што су те кидали на комаде и што ће те сутра растргнути.
Хоће, залуду им се умиљаваш, то је вазда жедно твоје крви, но не мари, дала си корен за гузицу одавно, па се сад гузицом темељи у бестрагу кад си бескрај затрла.
Они на крсту- ти на коленима, горо моја најцрња.
Тамнују ти витезови, не моле но се моле, а ти слепа, глува и нема- Куртију уз скуте да ако те нахрани твојим месом…
Ти робијаш, моја горо црна, они су иза стотину брава, оковани, слободни на заветној светињи!
На твојем корену и колевци, раскорењена маћехо витезова и мајко својих крвника.
Они су се у Дечане узидали, најбљи од нас, а ти камен међаш носиш ко казну, ко клетву, ко ропац по којем те још познају лешинари, кружећи око тебе…
Њихове су ћелије- келије, у иконама се огледају, а ти, моја Црна Горо..?
Соколови ти тамнују а ти ништа, да звери не наљутиш!
Шта ћеш кад се црне орлушине надвију и дођу по своје, а хоће?!
Шта ћеш кад ти соколови тамнују, а ти ништа!
На твојем корену, на распећу, у славу васкрсних јер то си, Црна Горо- васкрсла на Косову и Метохији, рађала мошти и повијала у кивоте…
Што ти сутра осване- давно је већ свануло, не заборави.
Док ти соколови тамнују- вране ће ти се на образу гнездити…