Михаило Меденица: Све ће то покрити рузмарин, шаш и разноразне „Задруге“…

Тужно је кад се тек као вест, ниште више од ње, подвуче и провуче да је оскрнављено још једно гробље на пресветом Косову и Метохији!

Неколико редова, неколико исчуђавања, нешто јалове осуде, и већ за који сат све то прекрију рузмарин, шаш и разноразне „Задруге“…

Парају нам земљу- парају нам небо, а ми…ко да су то крпаре које ће се зашити, подрана колена на које баба пришије оне уметке, па терај док се не попаро наново…

Има ли уметака за душу?!

Има ли шваља да их покрпе кад је распарају, или смо, нажалост, свикли да ходамо читавих гаћа и подране душе..?

Схватамо ли шта је кад нам скрнаве гробове?!

Кад ти руше кућу, Србине, не тугуј јер то су зидови, ал кад ти преору гроб- залелечи, побогу, јер то су темељи!

Не чине то будале у својој јарости већ звери у свом науму да те раскуће занавек, Србине мој!

Стотину пута сам написао да: никада Србин за крвине није довољно мртав, но изгледа да није ни за себе довољно жив јер оно што је вест за коју маримо онолико колико траје- толико ће и живот марити за нас.

Ходочашћећи предратним, ратним и поратним данима по заветној светињи нагледао сам се патње живих и наслушао јада мртвих…

Нигде као на Косову и Метохији гробови не говоре, казују све што нам ваља знати, и нигде као тамо не стојиш пред гробом као пред колевком…

Где се умирало да би се живело- ту схватиш да ти не требају речи да би говорио…

Нигде се нисам наслушао лепших и јаснијих казивања но тамо где ми их нико није говорио.

Нико од живих…

Нису само цркве и манастири светиње, Србине, јер где прекопавају гробове- звери корење Дечана, Грачанице, пећке анђелице, Девича, Гориоча, Зочишта, Будисавца, Бањске, Архангела, Љевишке…

Знају звери да је суштина оно што је за нас вест- није Косово и Метохија светиња што је по земљи разасуто онолико Божије милости и лепоте, но што је под земљом олтара, келија, крстионица, звоника, припрата…више неголи на њој!

Не векује дечански камен на земљи што је камен, но што су кости мученика, страдалника, свијене о корен, држе, не дају, живе под земљом за оно за шта су пострадали на њој.

Знају то звери па скрнаве.

Канџама и чељустима прекопавају јер где кост не пуца од камен но камен од кост- ту је Србиново јуче и сутра.

Данас је пролазно, магла пуста, но ваља нам живети јуче за сутра, за истински темељ иначе ћемо куће полагати на корену маслачка…

Све то звери знају боље него ми па туку о мртве а ми, ми Косово и Метохију славимо у онолико песама а ни мало тишине.

Тишине која казује све, гробне тшине, Литургијске, тишине у коју ниси мршнут већ позван, тишине у којој чујеш и прађеда, и себе и праунучад…

Но, то је за нас вест, а Косово и Метохија светиња онолико колико далеко од Косова и Метохије можемо да запевамо о њему!

Док се једнога дана не преметнемо у вест: „Био једном један народ благословен заветном светињом и…

„Био једном један народ…“- толико за вечерашње вести.