МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Свака је ћелија – келија, свако је од нас искушеник владичиног братства

Не већ на све четири стране света, ходочасти, проповеда, крштава јутра што трче да му целивају руку, благослиља звезде, мироноснице, што стрче с неба и распу се по све млађем старцу

Није то владика наш у ћелији, безумници, но у келији.
Нисте га утамничили, несрећници, није за њим закључана брава, проверите, ваљало би вам…

Схватате ли да су свукуд зидови око њега иконописани, меки, читави од мира и тамјана.
Нема над њим таванице, но неба!
Читаво, насмејано, ено га владика исповеда и причешћује.

Шта је над вама?
У по дана- мрак!
Ноћи што се даве, гуше, ропћу у пустој тмини.
Мислите да је владика у ћелији?
Јесте ли добро погледали?
У четири зида?

Не већ на све четири стране света, ходочасти, проповеда, крштава јутра што трче да му целивају руку, благослиља звезде, мироноснице, што стрче с неба и распу се по све млађем старцу.

Ено га сваки дан за век млађи…
Велите да сте га утамничили?
Светолост у таму учинили?
Па, шта то сија над Црном Гором, васцелим српством?
Како вам је тако чуван утекао на облаке…

Какве су вам то решетке кад јатакују владики, узмакну, поклоне се, свежу се ко венчић о Цветима и оките распећа што се разиграју по келији, поседну око све млђега старца и слушају…

Не чујете шта?
А, чиме да чујете кад су вам уши пуне јаука душа што се отимају да утекну од вас..?

Душе што труну у тим прсима заривеним у трошна и мизерна тела, ко канџе звери.
Чиме љубав да чујете кад сте од предака и потомака невољени.
Ништа сте до казна себи самима!

Сваки вам је удах као да вас сабља попара од пупка до сувих грла уз које се ноктима хвата дављеник…
Струже, гребе, дере, откида, и таман да се дохвати краја суоврати се и удари о ждрело па ребра ко камен.

Залуду стражарите пред ћелијом, владика тихује у келији, испред бројницу, ено се разапела читавом Црном Гором, вацсели је народ дохватио – разбраја…
Залуду стражарите, знате ли још кад је Јоаникије наш одшетао ногу пред ногу на Ловћен..?

Какве су вам то браве ко воштанице, као од меда с манастирских ливада и багремара, као таласи што се сломе о хрид и распу по лицу ко меке, топле капље..?

Ено се све отвориле пред владиком, стале на литургију, за певницу Комова и Дурмитора…
Саслужују владики.

Каква вам је то робија кад се сви називамо Јоаникијем, кад сте се у ћелији скрили од Црне Горе, кад косите српство а косе откване светосављем, када је ваша слобода голих и сивих зидова- а владичина небесна и иконописана?

Свака је ћелија- келија, свако је од нас искушеник владичиног братства.

А, шта ћете ви, кукавци, с толико слободе кад су вам дани- бездани?
Кад су вам животи понорнице?!
Кад душе у вама вапију за смрћу али су и смрти огавне, па гноје и труле довека..?
Кога ви да утамничите кад се о праг својих кућа саплићете, кад вам постеље суде, кад су вам јутра злочин а ноћи казна..?
Кад никога не можете волети ни близу томе колико себе презирете..?