Михаило Меденица: Судбина Руса у Украјини била је истоветна судбини Срба на Космету и у Монтенегру

Нико нормалан се не радује рату, нити ко здравоуман слави проливену крв и пале главе, но стајати уз Русију није што и стајати уз мач – већ уз крст.

Молим се Господу да што мање мајки заплаче за синовима, са обе стране, рат је зло највеће, но мора се знати да Русија није желела рат, нити га је изазвала, а понајманје је ово што чини окупација или инвазија, како се вели, већ морање- крици су попарали небо…

Наравно, о тим крицима се ништа, или мало зна, јер крик руске мајке над мртвим дететом је ветар за „правдољубиви“ свет, а минулих осам година је Украјина добрано постала губилиште за Русе, но то је, рекох, ништа, магла која се брзо и лако развејавала лажима о угњетености Украјинаца.

Додуше, јесу били угњетени, али од своје власти која је од државе начинила коњушницу НАТО губаваца, сејући и жањући мржњу према свему рускоме до те мере да је већи грех био посећи дрво неголи посећи Руса!

Но, о томе се није знало јер се није желело знати, Рус је као и Србин ваљан да пострада за свачију слободу осим за своју!

Речју, судбина Руса у Украјини била је истоветна судбини Срба на пресветом Косову и Метохији, једнака судбини Срба у Монтенегру оног зла од Ђукановића, илити усуду сарајевских Срба.

Наравно, сад ће дежурне нарикаче о „опсади Сарајева“, без помена страшне истине да тај град никада више нема права да се зове градом јер био је логор!

Мучилиште и губилиште за Србе, сарајевске Србе, Србе који су вековима живели у том граду и чинили га вредним љубави, све док…

Све док Срби нису проглашени за ловину а град за казамат у којем је свака друга кућа била логор а свака јама гробница Србља…

Истоветна је судбина Руса у Украјини, али кога још интересују монструозни злочини у Одеси, Кијеву, масовне гробнице Донбаса и Луганска, зверства проклетника фашистичког батаљона „Азов“- спаљена села и преклани вратови што су остали за њима?!

Тај батаљон, којем би се и јасеновачке звери поклониле, није био ловачко друштво, нит скупина одметнутих крволока, но јединица на понос украјинске фашистичке промисли.

И није био једини, и није био ни проказан, нити прогнан већ слављен!

Од свих!

Што је на његовим рукама било више руске крви то је више био идеја и идеал Украјине у којој за Русе има места само под земљом!

Понављам, страдалничка судбина Руса у Украјини једнака је страдлништву Срба на заветној нам светињи, у логору Милогорје, у Сарајеву, Кравици, Залазју, Сасу, Сребреници…

Но, и то је магла, ветар и дим за „правдољубиву“ светину и овдашње џубокс нарикаче.

Премало знамо а превише судимо, мислим на ове што се саломише да на силу заплачу над Украјином, баш као што ничице падају на колена у Приштини, Сарајеву, Цетињу…јер ваљда се више бодује кад звери целиваш крваву руку неголи кад је пружиш својему у ропцу…

Русија је, речју, појурила својима у помоћ, преко потребну помоћ, а Украјина јесте жртва, али жртва идеје да су кости невиних- темељи…

Размислите о томе пре него што огњеним језицим распалите по Русији!

Док вам кућа гори да ли бисте код комшије што ју је спалио на усељење..?

Да ли бисте крвника у чело трпезе, крај слике сине којег је на прагу преклао…?