Михаило Меденица: Стужило се, ал све ће проћи…

Отац би рекао: „Стужило се…“, загледан у небо више Комова.

Далеко је то од нашег морачког крша, могли су се облаци где успут уморити и посустати, али не- сјурили би се ко говеда кад јаве низ планину, ко да их је неко упрего у коње па коње у кас…

Није ми било страх те стрмине небеске, не зато што сам био вајно храбар но што сам научио да све прође колико год се чинило да ништа на земљи остати неће кад се небо стужи.

А, страшно је било кад небо помахнита!

Оно исто небо што се до мало пре јурцало с нама децом, сад као да нас не познаје.

Као да га је неко опјанио па саплео низ Комове ка Морачи да ту дивља.

Страшно је било кад се небо стужи и помахнита!

Прогута дан. Распне га у црнило. Покопа га негде да га више нико- никада не нађе, чинило се.

Волео сам да се сакријем у кужину. Дрвена старица мало повише куће, на неким местима је могла читава шака међу греде да прође, али ништа од ње сигурније било није.

Српкињица моја стара.

Довека невеста и довека удовица…

Крај врата је био шпорет, на шпорету вазда неки лонци и шерпетине.

Седнем на троножац крај шпорета и гледам кроз отшкринута врата…

Ветар се зори о мање и слабије навиљке сена.

Кида их и разбацује а они тврдоглаво ћуте.

Вазда је ветар ишао у претходницу да запрети, да учини зулум, да савије лескове гране до земље као да ће им главе посећи…

Не жали Србин главу- на ти је ветре, сеци…

Гледам и знам да ће проћи, све прође до Србина!

Пуцају старне и крте букове гране, изломи ветар буквама руке а букве ћуте.

Пркосе!

Удари о кужину, хоће врата да извали, хоће стару Српкињицу да баци о крш и поломи кичму, ал залуду.

Шта се ветрова о Србина сломило…

Онда све стане, у трену. Брзаци тишине се сјуре планином, безгласје…

Сад ће…

Стрче се муње па за њима громови.

„Ђаволи се жене…“, говорила је баба.

Као да су од свих облака на свету баш ови сабрали све муње па не штеде и не жале.

Земља ухвати небо за очи, небо земљу за гушу…

Да искорачим из кужине саплео бих се о облак, чинило ми се.

Муње попарају црнило, беласне камена кућа за трен па нестане.

Ропот кише, небо се гуши, стока нариче из штале, кужина само што не крене потоцима ко љуска јајета, ал и веће муке нису саломиле ту уморну старицу, Српкињицу…

Бију небо и земља без милости једно о друго.

Гледао сам овнове на Вучју, исто тако.

Бију док не пукне лобања и…

Све ће проћи, знам. Нема муке јаче од корена Србиновог.

И ове су планине од костију српских, сабрало се вековима.

Камен да пукне и пође водом- кост неће!

Крст је кост Србинова.

Гледам кроз отшкринута врата кужине, чекам да се „овнови“ изморе, ни један бес није довека…

Чекам јер једно знам: све ће проћи!

Не може дан робовати у мраку, нит земљу понети бесне воде…

Није Србин навиљак сена- но стожина!

Србоникло је све!

И крш је питомина- кост и колевка је то!

Е, да се Србин поплашио кад год се небо стужи и кад облаци навале…

Разведри се ко што се смрачило.

Све прође- Србин остаје!

Стоји још и кужина, невестица и удовица.

Не дам је- ни она мене није дала!

Стужи се тако небо, бију муње и ветрови, но залуд им.

Није Србин навиљак сена- но стожина побијена у дроб земље!

Не дај је, Србине, јер све ће проћи.

Не може дан робовати мраку, нит ти бити туђин на својему!

Све ће проћи- Србин је довека, ако се има где међу громовима познати…