МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Штап

Пише: Михаило Меденица

Заметнуо се негде оцу штап.
Негде у болници кад су га из собе у собу…
Ни по јада за штап, има још два новија и боља, но неће ноге ни за једним без за тим грбавим и квргавим штапом вазда ослоњеним о узглавље кревета, ко да пази на мојега Момчила.
Рекох: грбав и квргав, баш такав, ништа за видети на њему, да му се наруга човек, па опет- нигде штапа до тог штапа…

Памтим га још као дете, баба се поштапала о њега мада је имала и ветра и ватре и потока у ногама, вазда су и млађи каснили за њом, ал опет- куд би баба ту би он са њом…

Неко га је од кумова издељао, то знам, дал за бабу или још некога пре ње то не знам, но кад је уснила на својој планини отац га је узео иако је и у његовим ногма тад било још ветра, мећава, бујица, сметова…

И никуда ноге минулих година нису могле, или хтеле, без тог грбавог и квргавог жезла.

Схватио сам и зашто неће и због чега ни један од ових угледних штапова није ни принети тој ћудљивој штапини..?

О сваки су и баба и отац, и ко зна ко још пре њих, могао да се подупре и поштапа, али ни о један није могао да се ослони без о њега!

Није то штап но Србин с тврдих морачких брда!

Квргав и грбав, свијен до црне земље од муке и јада- али несаломан!
Од сува јавора, јавор од камена, камен од планине, планина од неба…
Није то штап но – род!

О брата, оца, ђеда, прађеда…векове се ослониш па ето ногама и ветра и брзака и пртине и корака ко ливада.
Није то штап но- крст и кост!
Колевка и гроб!

Не поштапаш се о њега но корачаш крај њега, за њим…
Зна та јаворовина и откуд си дошао и куда ти ваља…
Не виси крај узглавља но збори.

Сећа се куд је све застао да отужи и опева Србина!

Памти збегове и јурише, сватове и жаловне, оно ретких дана кад се није нарицало и оно јутара кад је мајка огрне црнином за још живим сином…

Стотину се јада чворовило и згрбило на том штапу, али га ништа није преломило!
Србин је то!
Суварак али се ветрови ломе о њега!
Сав од копрене ал планине да понесе на себи!
Од кртих костију и насаломне душе!
Мона и ратник!
Вечан!

О сваки се штап може подупрети, но само о овај ослонити!
Србин земни о Србина васкрслог…
Зато је оцу баш до тога штапа.

Неће ноге никуд без њега, јер где си данас стао ту си јуче пошао а сутра ћеш стићи…

Није Црна Гора ништа до штап мојега Момчила!
Кост и крст Србинова!
Упамет се ви што мислите да се о небо огрнете ко о пастисрку поњаву!

Сваком се мотком можете пошапати, али само о штап оца мојега и очева наших- ослонити!

Упамет се да се не оклизате о Црну Гору, очас ноге клецну ако им трагове измакнете…