МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Шта да кажем Самодрежи кад упита; „Зашто васкрсавам ако си једнак онима који жалили нису?!“

Не могу, као хришћанин, православац, СВЕТОСАВАЦ, никако не могу да сеирим над судбином чувене катедрале!
Не могу, јер горела је моја Богородица Љевишка- жалили је нису!

Не могу, јер горели су моји Свети Архангели- жалили их нису!

Не могу, јер горела је моја Самодрежа- жалили је нису!

Не могу, јер горео је мој Девич- жалили га нису!

Не могу, јер горело је моје Зочиште- жалили га нису!

Не могу, јер горео је мој Хиландар- жалили га нису!

Не могу, јер гореле су моје цркве Светог Николе, Марка, Луке, Успења, Преображења…- жалили их нису!

Не могу, јер палили су ми Морачу, Острог- жалили их нису!

Не могу, јер желе да ми сруше Румију, крстионицу над светом водом- жао им није!

Не могу, јер су ми у клинској светињи живе спалили крв и месо моје- жалили нису!

Не могу, јер моје је свето православље вера нестајала у проклетим пламеновима звери и васкрсавала у бескрајној Божијој милости и љубави рода мог!

Не могу, јер чуо сам плач икона- плачу детата је налик.

Не могу, јер гледао сам где падају распети звоници!

Не могу, превише је пепела олтара на мученичким рукама предака- рађамо се и мремо груди пуних светог пепела, крстимо се светим гарежом, причешћујемо тињавом нафором…

Не могу, гореле су свете мошти- жалили их нису!

Не могу, убили су ми звери Милицу Ракић, баш на данашњи дан- пожалили анђела нису!

Не могу да сеирим, потомак сам предака и предак потомака које су иконе у огњу заклеле да вазда тужимо над пламеновима као својим!

Не могу, јер у тужбалицама рода мог нема мржње, нема клетве, нема ничега до чисте љубави према Господу и вери у васкрсење!

Не могу, јер свака стаза рода мог води на Голготу!

Не могу, јер нас нико до браће руске пожалио није када смо ходили Голготи, наслеђујући распеће ко зеветну светињу!

Не могу, вазда је Србин, СВЕТОСВАЦ, целивао крстове у пламену не марећи чији су, молећи се за душе безумника!

Не могу, ничега у мени не би било предачког и ништа за потомке ако би ми се очи порадовале пламену!

Не могу, јер жалили нас нису једнак колико је у нама било хришћанске жалости за њих!

Не могу, јер да не жалим- жалио не бих своју Богородицу Љевишку!

Није њен пламен био пун једа, нит је клео, нити закукао…
Огњене литургије, жарне исповести и тињаве причести су нас заклеле да довека будемо бољи од себе, јер само ћемо тако бити бољи од оних који жалили нису.

Њима су пламенови светковине- нама су светиње.

Њихови су пламенови огањ пусти- наши воштанице…

Њихови су дланови сагорели- наши утиснути у сваки врели камен!

Својим су крстовима потпаљивали огањ- распећима смо огњеве чинили молебанима…

Не могу као хришћанин, православац, СВЕТОСВАЦ да сеирим над тужном судбином светиње!

Шта да кажем Самодрежи кад упита: „Зашто васкрсавам ако си једнак онима који жалили нису?!“

Моје су иконе плакале за онима кој су проклети да запакати не могу…