МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Српство је моја парада поноса!

Понос је кад се небо дограби за Проклетије, застане да се одмори и нагледа Божије милости.

Гледа небо и ћути.

Изнова свакога јутра откад је века, а опет се нагледати не може, а и како би..?

Мало је очињег вида, кратак је живот, кусо је и небо да се нагледа порте господње…

Понос је кад уцвета и замирише Призрен, узбереш га и окитиш јелек, а он само ниче…

Колко да узбереш три пут више никне, све јаче и лепше замирише, сав се црвени, плави и бели…

Понос је кад у шаке захватиш читаву Бистрицу, пљуснеш је онако преко лица, отворених очију, а капи се дохвате о трепавице ко оно деца о најниже гране дуда…

Шам- дуда, ено га понос векује крај посестриме пећке светиње.

Једно- друго исповеде и причесте, понос је то!

Понос је кад ништа у мркломе мраку не видиш а све знаш где је.

Не види се то очима, не својим, предачким и потомачким.

Поносну су ми Симониду ослепели да ми прогледамо…

Понос је то!

Стотину пута да ми спале и руше Самодрежу- костима и месом својим ћу је подићи изнова…

Понос је то!

Где су ми дроб раздробили- Ораховцем сам превио…

Где су ми главу одсекли- Хочу сам ставио на рамена…

Где су ми ноге пребили- Паштриком и Коритником проходах…

Понос је то!

Пољубим Бајгору па одломим парче, умочим у Дреницу, прекрстим се и прогутам…понос је то!

Сретох Косово Поље, пошло са буклијом пред Шумадију и сватове, и ја са њим.

Понос је то!

Ево девера са Малог Зејтилника, кумова из Кравице, старога свата из Пребиловца, барјактара из Глине, ево Студеница повела коло, ето се Манасија и Раваница утркују ко ће до ње…

Понос је то!

Ево ме истргох бор с Таре па ко оно шећерну вуну намотао неба више Цера.

Понос је то!

Отпићу Дрине да наздравим с Кајмакчаланом- понос је то!

Још је дана, да оберем шајкача и опанака, повиле се гране уз Мораву, родиле мошти прађедова, наздарвље…

Понос је то!

Ено ми куће на врх Ловћена- ено ми се име и сој владиче…

Понос је то!

Ено ми незнаних гробова ђедова прађедових на послушању у Морачи…

Понос је то!

Ено ми очију под Острогом, а свугде сам их тражио…

Понос је то!

Ето ме свуда где ми веле да ме нема и да није моје, јер чије је ако ми кости прекопавају, кућу пале, небо разгрћу да виде јел остао још ко..?

Понос је то!

Поносно се не парадира- поносно се живи!

Поносан што си полен вечности, што су ти колевке од распећа, што у немању имаш све, што у имању знаш да ти не треба…

Српство је моја парада поноса!

Оно где се не питам: „чему све“ јер знам да све има чему.

Оно где се не молим: „Боже дај“ већ- Боже, дајем ти…

Понос је то!

За њега се не парадира- поносом се живи…