МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Шарли ебдо – карикатуристи крвавих руку

Ни оних дана страдалништва мученика из Шарли ебдоа нисам био Шарли док је та лицемерна помама трајала, већ као и вазда- хришћанин, човек који је жалио за пострадалим синовима и очевима које су исламски безумници сатрли ко снопље…
Хришћанин сам, човек и данас док искрено презирем ту шаку јада у обличју људи што у име неке слободе говора приносе пером несрећне душе ђаволу, те јадне демоне (нека ме исправи неко ако претерујем, човек сам само за разлику од њих) што ритуално сеире над смрћу хора „Александров“ дајући себи за право да некаквом карикатуром по ко зна који пут исцртају лице нечастивог као аутопортрете!
Први сам за апсолутну слободу мисли, говора, карикатуре…али шта та слобода подразумева, колико год била апсолутна- границу којом људскошћу повлачимо у свој лепоти апсолутне слободе!
То заправо и јесте апсолутна слобода- знати кад звер надвлада тобом и стати, преломити оловку како би је спутали и уставили!
Ђубрад то нису желела да учине! Нису ни покушала, напротив, а ја друге речи осим- ђубрад за њих немам, јер људи свакако нису!
Нису, јер само ђубрад разгрће лешеве и разабира који су вредни поштовања а који су савршен кадар смрти за некрофилске „бравуре“, не схватајући да тако мртви за оловком сликају живље од себе!
Не разумем како неко може постојати само у мржњи, јер немој да ко слободу изражавања помеша са слободом безизражаја умрлих људи у телима што трају само док је довољно мржње у њима да презирући свако јутро својег постојања- постоје поносно презрени!
Да зло буде веће и нису презрени, још умешно пливају у крви колега хранећи се дробом страдалника тамо где их керовође напујдају и командују: „Кидај“!
По којем то аршину уметничке слободе разрежу да је агонија сиријског детета ил хора руских благовесника ваљана за патолошку инспирацију да оловка затрепери у мржњу према свему што није ваше?!
Е, то „ваше“ и постоји само код вас, ђубради, јер код нас људи које год вере нема разбрајања на ваљано страдале и ваљано страдале за насловни пир над жртвеником рогатом копитару?!
Нису вам били инспиративни Ница и Берлин?!
И не треба да буду, јер смрт невиних смрт је свакога од нас, осим за ђубрад који ће довека кидисати ко кербери, сваком линијом својег ђавољег уратка бесно кидајући месо са себе…
Само ви радите своје и просто вам било по оној хришћанској: „Опрости им Боже, јер не знају шта чине“, иако знате, јер ђубрад сте, а људи греше!

Греше и они који вам желе зло, јер у злу тек и постојите, за вас се ваља молити једнако као и за спасење душа оних чију смрт по наредби и наречењу поганите, погане вам стопе без бата и лица без одраза…
Само ви уживајте у креативној слободи ланаца којима освајате слободу до хрнилиштва кад газде комадују: „Кидај“, ја/ми никада нећемо бити Шарли, јер људи смо, а за људе у смрти нема умоболне инспирације, већ жала и вере у васкрсење.
Чујете ли ноћу, под јастуком- дозива сирисјки анђелак дозива мајку док тоне, док се низ ждрело слива море у малене груди…
Чујете ли хор „Александров“- певају Господу за спасење и ваших душа кад се то у јауку пробудите и схватите да за вашим сенкама не корачају људи…
Схватите ли, или мрзите нови дан што не доноси ништа лоше како би из њега извукли поенту те мизерије што називате животима?!
Покушајте да скицирате своју свакодневицу- престравиће вас слика што ће се појавити иза слике кад се мастило осуши- кад се крв у малзу слије с папира на шаке, или, пак, са шака на папир..?