Наиме, што је више приљежних бораца за права жена- то је жена већи роб права која су јој дата као окови, уз слободу избора да се сама ујарми и утамничи.

Пардон, написах роб уместо робиња што вероватно суштиснки мења ствари: није родно равноправно, а у томе је суштина, не у оковима, зар не..?

Елем, нема већег зла учињеног женама од преваре да им ваља бити једнак са мушкарцима, јер није то жену успело корак навише, но је саплело три корака наниже, у блато где су једнаке с лошијима од себе.

Права се данас нуде ко бедна, шверцована бофл роба: на кило, испод руке, на почек…узми пет шесто добијаш гратис, ко рециклирана секундарна сировина- и посао иде одлично!

Речју, борите се за права жена чинећи све да жена изгуби највеће и насушно право- ПОШТОВАЊЕ и САМОПОШТОВАЊЕ!

Знате, код мене у брдима Црне Горе, тим забитима којима „владају“ затуцани, знојави, задригли и бездушни „дивљаци“ од давнина постоји најдивнија изрека: „Нема тежег рада од женскога дана!“

Толико је љубави, поштовања и признања у њој, толико је дивљак балкански једном реченицом за вјек- вјекова поручио да нема равноправности између жена и мушкараца јер га не сме бити: жена је оно најдивније у мушкарцу, и он у њој, док их не сведете у исто блато.

Ко ће коме пружити руку ако се даве у истом виру..?

Жена је стуб свега, а ви се својски трудите да је сведете на притку, не већу и јачу од оне којом се поштапа парадајиз…

Небу нудите право да буде облачић, и да због тога буде пресрећно.

Борите се да ослепите очи како бисте их водили јер, ето, њихово је право да не виде, јел да?!

И, наравно, увек је ту негде црква крива за све јер су те ризе и мантије покров свега доброг..?

Радујте се Богу, вери, цркви и тим ризама и мантијама, јер где су ту је и жена- Богомајка!

Роађала, или не, све једно- Богомајка је јер у мушкарцу рађа Христоса, и за свакога мушкарца жена је распеће.

А, распеће није мука, није казна, није јад, а нарочито није пука и пуста кедровина но онај идеал због којег се живот праведношћу и врлином живи.

У свакој од вас, дивне Богомајке, распет је свак од нас, и нема веће љубави у славу вечности од те.

Вечност, која је женскога рода, баш као и љубав, вера, слобода, истина, нада, песма, црква…

Волим и поштујем жену, отац сам две кћери, отац сам свих кћери, син сваке мајке и бранич сваке жене јер их не дам борцима за њихова права да буду једнаке већ нарочите!

Својим кћерима желим да буду распећа јер како ће другачије пронаћи своје Христосе..?

Не желим да буду једнаке, но нарочите!

Не желим за њих права која ја имам- зашто да небо буде сапнуто у облаке, и да даљине слави као недостижне.

Зато што смо их им ми „правим“ измакли..?

Не дозволите, вољене моје, да вам нарочитост сведу на једнакост, јер ништа са њом није једнако! Није свако блато лековито, нарочито не ово у које вас саплићу овлашћени дистрибутери муда за бубреге; од вас би да начине тарабе, а ви сте распећа.