Михаило Меденица: Потаман нам све

Михаило Меденица

Биће нам боље кад на буде потаман!

Потаман нам слободе колико се од ланаца може.

Потаман нам ланци док слободно можемо да почешемо гузицу.

Потаман нам гузица док не морамо главе да дигнемо!

Потаман нам глава док нас по њој не познају.

Потаман нам правде док су је пуна корита.

Потаман нам корита док су близу ланаца…

Потаман нам истине док год имамо довољно лажи да верујемо у њих.

Потаман нам лаж да потврди како смо ипак у праву што презиремо истину.

Потаман нам Бога док год не верујемо у себе.

Потаман нам иконе док им нисмо ни налик.

Потаман смо себи док год је лошијих да се утешимо.

Потаман нам утеха док год не морамо из ње да помолимо носеве.

Потаман нам носеви док туђи трагови смрде већим нечовештвом.

Потаман нам распећа док друге закивају.

Потаман нам кичма док је ко крта грана повијена.

Потаман нам слава предака да не морамо и ми у јурише.

Потаман нам преци док им не личимо.

Потаман нам реч док је ћутимо.

Потаман нам ћутња док је у њој места да се кућимо.

Потаман нам куће прађедова у којима смо туђини.

Потаман нам туђина на коју имамо тапије али потаман прећуткујемо.

Потаман нам Србије колко остане.

Потаман нам Призрена док је догодине.

Потаман нам догодине док ништа не морамо данас,

Потаман нам данас ако ће проћи ко јуче.

Потаман нам јуче толико смо тога оставили за данас, али…

Потаман нам и то “али” јер би се отргли с окова, али…

Потаман нам све док год је кусо, кратко и тесно.

Потаман нам живот док пролази и не запиткује превише.

Потаман нам и самртни час да бар њега проживимо.

Потаман нам гроб, најлепшу смо постељу чували за њега.

Потаман нам ланци, отргли би се али ко зна шта нас тамо чека..?

Потаман нам то “али”, највише од свега!

Михаило Меденица