Михаило Меденица: Пилићари у „Гнезду орловом“

Колико смо докони, аветни и залудни- чудо једно!

Све нам је друго потаман само нас неправда учињена Бресквици жуља.

Лично, брига ме и ко иде и ко не иде, срећан им пут и срећан останак, а да је памети не би на то накарадно такмичење за песмуљак Европе требало слати никога!

Тужно је да српска песма слави дегенерлук европског муља, но волимо да се дохвтимо топлине ондашњих гузица колико год се бусали да од образа немамо шта прече!

Небитно. Друго је ту шта по среди.

Бресквица је, ваљда, требала да буде наша Косовка девојка, кад смо се већ сви преметнули у чауше и јаничаре.

Нешто се не гурамо ко ће у Обилиће, али појуримо другоме да покажемо куд му је најближе на косовско поље!

Ово дете је, ваљда, требало да представља све оно што ми немамо храбрости да будемо, да опева све што кукавички ћутимо, да покаже свету како с нама нема зајебавања јер и ако дајемо гузицу- то ћемо поносно чинити певајући!

Речју, Бресквицу не дамо кад смо већ пристали да све остало дамо.

То је црвена линија преко које нећемо, остале смо прегазили, избледи боја, јбг…

Она је, сирота, требала и да нас опева и освети и посвети и покаје, јер можда јесмо пилићари али ко нам дирне у „Гнездо орлово“  спремни смо чак и да гунђамо по кафићима.

Искрено, није нама што Бресквица не иде, већ што ми идемо…

У три лепе пизде материне, ето где!

Србија нам у ропцу, а ми у јуначком јуришу на песмуљак Европе и неправду учињену детету заиста дивнога гласа, но…

Докони, аветни и залудни.

Храбро НЕ накарадним европским вредностима, осим ако се не укаже прилика да им терцирамо и поклонички целивамо гузицу.

Давно су српске мајке лелеком за синовима натпевале све европске попевке.

Ридале су да би Европа данас певала, но…

Од потомака најбољих постали смо тек пусти наследници имовине, ништа више…

Могла је лепо Бресквица да нас освети, да буде наш савршени изговор, а овако остаје да јуначки гунђамо: „Ко да ми отме из моје душе место у башти кафића, кратки еспресо и киселу!“ Не дамо „Гнездо орлово“, орлове смо већ дали али не мари- више места у гнезду за нас пилићаре…