МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Патријарх је достојан онолико колико смо достојни ми, ни педља више – ни педља мање!

Није жалосно већ погубно да се и по питању избора патријарха српског делимо у таборе и ровове.

Да суштински отуђени од цркве имамо “своје” владике и своје фаворите, а не схватамо суштину: патријарх је достојан онолико колико смо достојни ми, ни педља више – ни педља мање!

Жалосно је рећи: “ово није мој патријарх” уколико буде изабран неко ко нам није по вољи, јер шта је заправо наша воља по том питању?

Да то буде неко у којем ћемо огледати врлине које немамо јер не желимо да се боримо и одричемо за њих?

Или, пак, неко у којем ћемо правдати своје слабости, грехе и суноврате, презирући га јер лакше је то него презрети лоше у себи?!

Ко год да буде изабран биће мој патријарх, налседник трона Светог Саве, а тај трон може једнако и да га жуља и да му буде потаман- то је грех са којим ће се он борити, односно, благодат коју ће уживати.

Биће мој патријарх јер друге цркве до Свете Српске православне немам и не желим да имам!

Колико смо загледани у њу толико је и она загледана у нас, једно смо другом радост, спасење, милост и љубав чиста.

Није црква пансион који ћемо разочарано напустити незадовољни управником, но дом- домова наших!

Напустим цркву- напустио сам себе!

Нисам љут на њу већ на поган у души с којом нисам имао храбрости да се борим, убеђен да ће ме по пламену воштанице Бог лакше познати, а шта да позна кад, искрено, ни две речи о себи не бих знао да кажем..?

Ми јесмо народ изникао из цркве, но то не значи да је башта из које ћемо нештедимице чупати чекајући да неко други засади младице…

Речју, и свештенство и монаштво смо- ми!

Исте стихије и исте буре носе и ломе и њих, и јесу то грудобрани који ће покушати да уставе велике воде, но шта да чине кад смо те бујице сами наврнули ка њима…

Колико је црква сачувала нас толико је наше да сачувамо цркву, од себе понајвише!

Достојан ће столовати кад достојно превлада поган у нама, једнако као што ће недостојног жуљати трон Светога Саве дк год нас немир жуља у грудима.

И ја бих се, признајем, понајвише порадовао владики Јоаникију, но то је мој пад јер влине овог дивнога човека нису ни приближно довољне да наткриле моје грехе и слабости.

Слабост је и то што бих се више порадовао некоме уместо да славим свакога од њих, баш као што наша света црква слави свакога од нас, не разбрајајући нас на достојне или не!

Патријарси су ововременски и овоземни, са теретом и гресима одлазе под њу, а вера у Господа и Свету Српску православну цркву је живот који смо пре живота удахнули и живот којим ћемо по животу постојати.

Речју, уколико нам је Србија на срцу- душе су нам чисте и неспутане.

Где је душа неспутана ту је црква вечна, јер, рекох: колико смо ми загледани у њу толико је и она загледана у нас.

Не тражимо у цркви грешнијег већ покајнијег…

Очекујемо да се Господ јави а ми заћутали ко јаловишта!

Спасење је тамо где га искрено потражиш, и никакве везе то са патријархом нема.

Неће Дечани сутра бити ни већи ни мањи, можемо само ми узрасти или пасти.

Ко једанпут порекне своју цркву тај не чека достојног да јој се врати, већ оплакује себе ништавног лажући се како заслужује више и боље.

Када се напокон усправимо досегнућемо за вишим- када се изборимо с погани у нама – лако ће на бити боље…