Михаило Меденица: Остани и бори се!
Михаило Меденица
Не замерам ти што одлазиш.
Немам права на то.
А, ти ме не презири што остајем јер тамо негде за мене ништа не постоји…
Остарићу овде за све нас.
Ко ће бити млад ако сви одемо да старимо тамо негде..?
„Оболео“ сам од ћирилице и не желим да ме лече.
Сањам на њој, не желим да ми преводе снове…
Не желим да им будем атракција, да их учим да сричу псовке, да се правдам што се крстим са три прста, да се извињавам што се Бога не плашим већ га волим…
Нећу да ме флаша ракије сећа на Србију, да је кришом отпијам…
Нећу да туђа деца бију моје битке!
Да остаре како бих ја тамо негде био млад…
Дужан сам још јуриша, и одужићу!
Не желим да лажем себе како сам учинио све и како је од мене доста!
Нећу завичајна удружења већ завичај!
Тамо за мене нема ничега.
Стећи ћу све а изгубити све!
Немам ја више корака да некуд одлазим, нећу их имати да се вратим…
Ништа ти не замерам, немам права на то, а ти ме не презири…
Нећу да сањам Србију већ да снивам у њој.
На ћирилици.
Србија нема никог осим нас!
Нисмо ми још престари за јурише.
Ногу пред ногу, полако, и то је јуриш док год корачаш за крстом.
Нећу да ме питају зашто сам отишао, желим поносно да кажем зашто сам остао!
Србија нема никог осим нас и ми немамо ништа осим ње!
Није то место рођења но васкрсења!
Ако нема снаге за борбу- откуд снаге за живот?!
Нећу другде да тражим делић Србије, у Србији имам делић свега.
Од свега најбољег је саздан овај комад раја, па зар бежећи од њега да некуд за рајем трагам?!
Нећу!
Нећу накарадама да дам лица с икона!
Имам за шта да се борим- моју главу већ потомци носе…
Наше је да устрчимо Кајмакчалане, деца нас већ горе чекају…
Хоће ли нас познати, или ћемо једни пред друге стати без превода…
