МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Остали смо млади, да би други могли да остаре

Писао сам и поновићу, понављаћу вазда: патња сваке мајке је патња свакога од нас, без разлике да ли се мученица свила над гробом или мезаром, јер ту је та веђа која нас чини људима или нељудима.

Далеко од тога да смо ми, Срби, најбољи народ на овом шару земаљском, но знам да би тај шар земаљски ваљано био пустахија – пуста да није Срба на њему, и тачка!

Не зато што смо народ најстарији, напротив, Србин је вазда најмлађи како би други могли да старе…

Сви који с толиком мржњом зборе о нама – темеље своје домове, своју историју, свој идентитет на земљи подбулој од српске крви и костију!

То што својатају као дедовину за коју би пострадали до задње капи крви одавно је крви сито – крви Србинове!

Ту где су они плитко покопали дедове дубље не могу – дубље су дедови наших праотаца…

Није то никакав мит као што покушавају да нам спочитају но жива истина – сви су стигли да остаре на Србиновој младости…

Најстарији су нам гробови, па опет је само за нас бол сваке мајке и наш бол, а Сркиња се над гробом сина, ил кћери, некако подразумева, јел да?

Ту припада, ту ваља, нека је ту…

Нарочито у предстојеће јулске дане, у време некрофилских панађура, у дане кад нам се ваља “суочити са прошлошћу” и вечно кајати због греха који не носимо већ га носају за нама покушавајући да нас натоваре ко муле…

И, да зло буде веће, пристајемо.

Тако олако пристајемо да Сребреницу носимо као ланце јер, ето, бићемо већи колико пристанемо да будемо мали, ваљда?

Јесте у Сребреници било геноцида, али не тамо где се у јулске дане поставе шатре и продају сузе, већ свуд около куд нико не мари ни да погледа, а некмоли да пожали бол мајке што расуте кости из расутог гроба скупља и нариче!

Па, нема народа који се толико суочава с прошлошћу као српског, јер, ево, прво моме оцу живот прође у питању где је гроб оца његовог..?

Од наших гробова старије је само наше вечно трагање за гробовима, за костима мученика који су пострадали да би други остарили…

Презиру нас управо они чија поља рађају на незнаним хумкама нашим!

Хрвати, Бошњаци, Шиптари… они чије постојање јесте смрт Србинова тако силно презиру све српско јер како би постојали да им мржње није?!

Но, на страну они, њихова мржња сатире њих, мука је што смо овде, у сред Србије, тако лако и нехајно пристали на лаж не једне но стотину Сребреница!

Реци да није било геноцида и ето инквизиције да шчепа за гушу и очи, да утрапи карте за те некрофилске дизниленде, да прода бол и сузе на метар и кило!

Ето се сјуре, све их је више из године у годину, да убеде како је трн вазда био трн и да ту није било никаквих српских села, да нас је на земљи увек превише, да ваљамо колико се покајемо за грехе које нисмо починили, док је сваки грех према нама некаква казна коју смо заслужили, па зато ваљда и није грех..?

Ако нешто о Србину знам – знам да га свачија суза боли ко његова, не би у супротном вечито био млад да други остаре, но не знам којој се то будућности додворавамо тражећи испис из историје?!

Зашто да се стидим Ратка Младића?!

Јунак је, не само рода мојег већ свих оних који толико сеире над судбином часног човека!

Да је људскости у њима да проговоре колико је села њихових сачувао док су горела српска?!

Да признам “геноцид” у Сребреници, одрекнем се пресветог Косова и Метохије, заборавим јаме и вртаче хрватске – да бих био шта?!

Грађанин света а скитница на својему!

Добар другоме а најгори себи?! Могу ли такав уопште другоме бити искрено добар?

Могу ли у другоме познати човека ако га презрем у себи?!

Јесам ли бољи Србин ако пред будућношћу станем носећи камен уместо крста?

Ако ми је Србије довољно колико могу да видим а не да догледам?

Ако појурим у то боље сутра заборавивши себе у дивноме јуче…?

Србин сам, нисам најбољи на свету али нек се свет замисли какав би био без Срба?!

Да смо мали и ништавни не би нам гробови били најстарији.

ДА смо зло не бисмо Косовом и Метохијом били благословени!

Ако не знамо колико вредимо само погледајмо ко нас презире – наше се летине злате, њихове крваре…

Ако смо народ геноцида откуд се толика трњишта, багремари, папратишта и копривњаци зову именима села српских?

Остали смо млади да би други могли да остаре…

Нема ту друге истине.