МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Нису Дечани камен на камену већ Србин на Србину

Славимо ли заиста Видовдан или се тек скривамо иза њега?
Дочекујемо ли га или се тражимо по њему? Позна ли нас ако му се не представимо? Кад се представимо познамо ли себе уопште? Потомци смо славних предака, али шта смо више до пуки потомци? Добили смо небо у завет а оставићемо поњаву убеђени да се, ето, небо попарало и потрошило од силине векова а не од немара потомака који никоме неће бити преци!

Коме да будемо?

Онима бољим од нас који ће знати да Видовдан слави Србина а не Србин – Видовдан!
Овој дивној младости што је безочно лажемо да нисмо могли ни више ни боље јер нам поган није дала, а поган се није заметнула већ смо је призвали да нас надвиси како би животе преметнули у доживотну казну без права на помиловање…
Потомци смо славних предака и то је од нас сасвим довољно, јел да?

Ето нам грла пуна Видовдана а у очима нит вида, нит дана…
Славимо живот вечни кусурајући дане ко да су ситнина бачена пред убогог просјака… Не васкрсава се смрћу но животом!
Може се умрети, а може и уснити у Господу. Може се ридати и нарицати, а може и оплакивати. Наричеш убеђен да је живот све што имаш, а опакујеш знајући да је живот кад га даш за нешто од живота веће.

Није свака суза понорница, нит је свака рупа гроб…
Велим, заборавили смо да Видовдан слави Србина!
Не дочекујемо га, није то намерник у позне сате, но прађед и праунук. Нису бољи од нас страдали за нас да их славим- но да их живимо! Свака пала Српска глава ова је наша на раменима. Свако је поље Косово – свака је окућница Газиместан, сваки је крчаг воде жедноме косцу – Дрим, свака је зора јутрење у Самодрежи…

Не цвета божур да нас сети на јунаке већ казује Србину да јунака јоште има! Не црвене се за проливеном крвљу но за овом у венама нашим! Крв смо те крви, кост те кости, причест те причести…

Нису Дечани камен на камену већ Србин на Србину.
Високи су таман колико је Србину мало потребно да се неба дохвати. Није мит да смо небесни већ је лаж да смо земаљски…

Ко себе рођењем за веру и потомке прежали- таквоме и у камену стопе остају. Славимо Видовдан, вољени роде, знајући да Видовдан слави нас!

Довека, а не догодине у Призрену!

Није Србин за годину но за векове векова…
Не дочекујемо Видовдан, није то намерник залутао на праг, но колевка и гроб.

Није дан но молебан вечности.
Не треба да нас сети чији смо потомци већ чији смо преци…
Не цвета божур од жалости већ што главе нису пале док год има ко да их носи. Није Косово и Метохија наше па да га не дамо, но смо ми Косова и Метохије – па нас не да! Без њега ћемо тек славити Видовдан- на њему ће Видовдан довека славити нас!

Није живот робија пуста, окови су кад поверујеш да је живот све што имаш, лист је тада од камена тежи…
Можемо довека бити потомци славних предака, док нас не прене да је довека прошло мимо нас не познавши никога.
Ако се довека може бити само потомак- залуду нам глава, носимо их тек да самари не претегну…