Михаило Меденица: Немам се како до Србином звати
фото: Михаило Меденица
Она мека, мила, питка сванућа
кад запева гора, стока, кућа…
Закашљу се сулундари – ђедови стари…
Упреде планина ливаде у плетенице,
па их скрије под мараму од крошњи букве,
тек кап парфема од дивљих крушака
и бледо пудера презреле зукве.
Ошури се сунце о варенику,
полије му баба ладне воде,
да кришку кајмака и тобож прекори
па сунце трагом ђеда ми оде.
Отрчи за стадом облака огњено чобанче,
клапара за њим небеско опанче…
Умије ме мајка Морачом,
читавом, до врела,
мислио би опустела корита,
ожеднела села, али…
Док не гледа сакријем Морачу у очи па трк на некошевину, под ону смреку,
седнем, налактим се о претке, исплачем реку…
И опет све пева, бију водијери ко клепала,
на причест јурну билегије низ косе,
само роса, ко удовица кукавна, тужи јучерање откосе…
Пали, ко на Бојној њиви,
васкрсни откоси, јунаци свети,
лелечи росо, имаш и за ким,
и откос зна за српство мрети.
Таква је моја Гора Црна,
вазда распета, круна од трна,
пева и у тужбалици- вечност је кћер
мојој Српкињици…
Да, она мека, мила, питка сванућа
над братством планина монашког мира,
где ми родослов уклесан на кори варенике,
где ми је кућа параклис крај светог манастира.
Немам се како до Србином звати
где истим језиком с каменом зборим,
где те вечност устави и за трпезу сврати – немам се како до Србином звати.
