МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Нема раскола у цркви већ у човеку, залуду вам радовање (другосрбијанци)

Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но…

Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу!

Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку…

Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој!

И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави!

Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био.

Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве.

Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има!

Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе.

Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет…

Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?!

Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?!

Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?!

Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни…

Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима…

Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде.

Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше.

Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити.

Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати…

Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет…

Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој!

Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“

Нисам, али јесам милост његову небројено пута!

Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила.

Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе!

Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа!

Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим.

Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан.

Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку!

Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака…