Михаило Меденица: Нека тамо далека деца гину, врло важно,

Од јутрос гранатирају Доњецк. Никоме ништа.

Ни слова (част алтернативним родољубивим медијима).

Нека тамо далека деца гину, врло важно, далеко су, не чује се ни врисак, ни ропац, ни плач…

Виђао сам ту децу по парковима Доњецка. Тукло је и тада.

Није их било страх. Волео бих да јесте. Страх је понекад дар…

Желео сам да се уплаше и разбеже из парка кад заурлају топови, али, како..?

Чега да се уплаше?! Звука свог детињства?!

Тако је грмело када су рођени, када су крштавани, кад су проходали, проговрили, први пут дошли у паркове, ишли на починак, пошли јутрос…

Волео бих да су се плашила грмљавине. Заиста сам им желео најобичнију грмљавину као дар, као благослов, као страх па да се скрију мајкама у загрљаје, али…

Звери нису дозволиле анђелима да се уплаше…

Звери су их навикавале на звук смрти, пустили би их да проходају па одбројавали кораке, да проговоре, таман да науче да се смеју, а онда…

Нека деца, далека, сувише руска за живот, за вест, за сузу, за страх…
Ми бринемо „Задругу“, патимо са идиотима који су важни јер су- идиоти!

Нека су тамо деца погинула, далека, туђа…

Сувише руска за живот, сувише српска да би била барем вест.

Гледао сам их по парковима Доњецка- видео сам их у Хочи, Гораждевцу, Ораховцу, Митровици, Белом пољу, Призрену…

Нису умела да се плаше. Понекад страх јесте умеће, но…

Звери им нису дозволиле да науче…

Одрасла су уз урлик топова- одрасла су у крвавом житу Старог Грацка…

Таман стасала за плен, не знају да се уплаше, да узмакну, да потрче мајкама…

Нека деца, далека за вест, барем…

Неки Доњецк, негде тамо где звери сачекају да плен одрасте таман за смех и…

Неко Косово и Метохија, негде тамо где звери сачекају да плен одрасте таман за смех и…

Ако нам је све то далеко и туђе, ни за вест, за боље од „Задруге“ и нисмо!

Да саосећамо с идиотима који су важни само зато што су- идиоти, које, притом, плаћају да забављају идиоте који тврде да то нису, а у ријалитији од живота гласали су за избацивање човек.

Из себе…