Михаило Меденица: Не продај!

Не продај Србине, није то земља но уцветало небо.

Није ђедовина но анђеовина.

И, није прађедовина већ- Боговина!

Витлејемски се полен ту запатио, Србине, па не продај…

Тим су ти ливадама и њивама косци и орачи газили ходочасно.

Не продај фукари да ти живоме гроб копа.

На твоме пољу – твојом шаком да копа…

Не продај- Господ је ту себи колибу сачинио.

Са Србином да векује…

Не продај- не знаш где су ти међе и нико не зна!

Уцветало небо је то што зовеш земљом, а где се то небо међаши..?

И где се небо продаје?!

Коме?!

Да копају руду из земље моштанице?!

Да поваде плодне и родне кости праотачке!

Ваљаш колико сачуваш тог неба уцветалог, Србине!

Колико имаш себе где да пронађеш ако се кад замислиш ко си, одакле и куда ћеш!

А, ко си кад продаш непродајевину?!

Те откосе с којих ти је ђед пошао да погине на далеким ливадама да се његовим фукара не зори…

Те што их је трком с Газиместана и Кајмакчалана узорао да почине у њима.

Себи је орао гроб да теби рађа, и жалио није.

Мала је цена глава за анђеовину…

Крвави су опанци вукли рала…

Безглаве козбаше и косци су журили да покосе и сађену па трком у бој.

Ако знаш колико вреде пале главе а ти продај.

Ако знаш колико вреде- твоја не вреди ничему!

Продај а да не продаш душу.

Продај ако мучена земља није и на камену рађала…

Ако те није отхранила.

Ако те није чекала кад ти се више нико надао није!

Продај ако имаш шта да купиш за њу и назовеш својим?!

Продај ако можеш пред претке и потомке бистра погледе и јасне речи!

Продај ако има још ко Богу да постељи осим Србина!

Продај ако није њива моштаница и ливада воштаница!

Продај ако је тек земља а не уцветало и олистало небо!

Сузу да канеш на њу родиће а ти продај за јаловишта.

Ако знаш цену глава палих за њу ти продај, и не питај се што своју залуду носиш…

Ако си је ти међио- продај, ал ако су векови, ако је вечност…

Продај ако си још негде осим ту свој на својему.

Ако за та блага можеш да купиш нешто што ће за тобом заиста остати- продај.

Размисли се, брате мој, кореном се поносно гранамо небу…

Колико то новца корен вреди и шта си без њега?!

Од храста преметнућеш се у маслачак па залуду товари блага- неће те усидрити кад те и лахор разнесе ко бура!

Не продај, молим те, свака је стопа Србије витлејемског полена…

Зар су нам прађедови јуришали да ми нећемо знати ни корачати?!

Запамти- без земље нема ни неба!

Без неба све је јаловиште, па нек копају- сваки метар у земљу кидаће из груди…