МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Не плачи мајко…

Дан ни налик дану за умирање, мајко, а ево само још који трен…
Какви су уопште дани за умирање? Налик овоме- предивни?!

Да уста нису пуна крви причао бих ти дуго о њему…

Зашто крвари сунце над Проклетијама, зар су и њега убиле звери..?
Не брини, мама, ево сам га привио на груди, крвавим рукама видам му ране…
Не дам да га отргну звери, не дам…премећу ме, газе, шутирају, кидају прсте, ал сунце им не дам, мама…

Гледам их у очи, очима мртвим, страх их је од живота, мене од смрти није, не брини мама, смрт ништа не боли…
Само да није толико крви, да не ми не отргну сунце.

Превио сам му ране ранама својим…
Да ме нису прострелили толико пута однео бих га до потока да спере крв, али ломе ми кости, пуцају у мртво тело не знајући да сам већ васкрсао, да је планина мој крст, да ми не могу раставити три спојена прста, да сам се мртвим друговима исповедио, причестио крвљу…

Миран сам, мама. Спокојан, не плачи, ништа ми не могу, света је планина мој крст а њихово губилиште.
Живи а мртви сеире нада нама, урлају, разбацују нам тела а ми одавно над њима, на облацима, дивног ли дана, мама…
Зацелиле су сунцу ране.
Ево се вратило над Проклетије, видиш ли ме крај њега, мама?
Ево ме, поток сам. Освећена вода свих српских слава, не могу ми ништа звери…
Ево ме у листу храста- бадњак сам, залуду крвници пуцају у махнитој слави, положајник сам Господу, радуј се, мама.
Жао ми их је, мајко! Живи а тако умрли, проклети да никад не дочекају овако диван дан за…
Да само видиш, мама, колико је планина лепа, света, распета, крсна, васкрсна…читава олтар и певница…
Не могу ми звери раставити три прста, дивљачки их ломе, секу, разуларе се кад год се мртав прекрстим па у страху застану.
Не плачи, мајко, то само мрцваре тела- моштима ништа не могу…
Видиш ли сунце, ралегло се ко круна Лазарева над Косовом и Метохијом.
Залуд нас разгрћу тражећи га, залуд урлају да нечују дечанска звона, залуду пале шуму- пале воштанице…
Плаше нас се, мајко, мртвих, крију погледе од наших погледа, разгрћу нам тела престрашени крвљу што тамјаном мирише сливајући нам се длановима низ линије живота.
Сјури се ко брзак ове планине свете па кане, пошкропи земљу, где падне- изникне крст.
Живе а умрле звери у обручу распећа- немају куд без у живот без живота мајко, а ми…
Ми смо, мајко, већ литија с Кошара, не плачи добра моја, јер умрли смо за живот вечни а они, сироте звери, још размећу наша тела тражећи себе…
Довека ће, мајко, живи а умрли, умрли а неумирени, вечно тражећи пут кроз шуму распећа, али…
Како диван дан, мама, баш један од оних за…живот вечни.
Не плачи, стара, за литијом с Кошара!
Наше су кости ступови круне Лазареве…
Плачи ако Србија то заборави.
Плачи ако ко покуша да слаже како су звери успеле да нам раставе три прста, како нису разгртали кивоте већ мртва тела, како су неми врисци литургије и опела.
Плачи, мајко, али не за мном већ за њима.
Плачи за онима којима је заветна светиња папратиште и проклетиња!
Плачи, јер ми смо животе дали, а они су пали…
Плачи ако Србија не види како сунце над Косовом и Метохијом крвари ранама Христовим…
Плачи, по сузама ћу те познати ако нам облацима разграниче видике…

Тагови: Михаило Меденица