МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Не дозволите да вас страх изобличи

Шта се то догађа, људи, па се у време болести боримо противу лека?!
Шта се то узјогунило у нама да тако подло и бесомучно бијемо о распеће, заборављајући да пламен воштанице није огањ већ светлост што сведочи да нема вечнога мрака.

Људи, ако је вама света Српска правослвна црква највећи непријатељ добро обратите пажњу на пријатеље и чувајте их се…

Схватате ли уопште шта значи бити саборан у Богу- Христу и цркви?

То је, браћо и сестре, управо онај мир за којим толико трагате бежећи од њега у вртологе страшних немира!

Тонете убеђени да пливате.

Немиру тражите оправдања јер вам је лакше живети него постојати…

Толико крви и жучи против литургије, исповести, причести… под паролом наводног човекољубља?

Извините, али не мислите ви ни на кога осим на себе, то себе што се раскомотило у немиру четири гола зида наместо душе!

Онај ко воли- воли безрезервно.

Ко воли безрезервно – у ближњему не види пошаст но радост.

Неће вас заразити причешћени брат ил сестра већ мржња с којом живите носећи је ко планину на плећима, уместо да се јој се успете на врхове и загледате у дивне крајолике.

Разумем ја страх, само се будала не плаши, али не разумем потребу да страхом дате смисао животу све брже и даље бежећи од суштине.

Суштина је, рекох, љубав!

Љубав је литургија, знате ли?

Свако искрено верујући моли се и за неверујућег брата и сестру.

Шта ће мени спасење ако је тек камен на којем нема места ни за кога више?

Чему се ви молите?

Да и тај камен на којем стојите добаците дављенику, не размишљајући да нећете одмоћи њему већ себи измаћи стопе…

Ви сте измислили другу, трећу, четврту…Србију јер је, искрено, волите тек онолико колико је вама потаман, а за мене, за нас, црква је чувала и сачувала само једну

Србију заветујући нас да за вас у њој буде места и ако за нас зафали.

Нису ово мртва слова на папиру јер нисам ја ништа бољи ни од кога од вас већ сам спокојан, измирен с Богом и са собом, не дам страху да ме изобличи јер не бих поднео да не познам себе као човека.

Док се ви надглашавате како ваља затворити цркве ми се молимо да се отворе ваше душе, вас ради.

Понављам по ко зна који пут: све ће ово проћи али неће остати пустош за болешћу већ за нечовештвом.
Од болести се оздрави- од мржње никада, и ако вам је заиста црква највећи непријатељ- добро се чувајте пријатеља, једни друге сачекујете у заседама, а не за трпезом.
Кад се уморите од лутања кроз немир питања добро нам дошли у смирење одговора.

Кад стишате огањ у себи само пратите трептај воштанице…

Даће Бог да вазда певају звоници, јер где они певају људи не плачу…

Пошаст ће проћи, кад сутра пожелите да обојите сивило зидова душа својих- исцртаћете иконостасе…

Бог је љубав, љубав је безрезервна, не дозволите да вас страх изобличи- иконе ће вас и такве познати али одраз у огледалу неће.