Михаило Меденица: Не бој се – само веруј!

Не плашим се смрти, страх ме је да она буде све што сам проживео…

Страх ме је страхова којима се предајем, којима верујем да су ту у доброј намери, који говоре тихо и мудро, који тобож брину и опомињу, који понекад надгласају једину истину: НЕ БОЈ СЕ – САМО ВЕРУЈ!

И, заиста – САМО ВЕРУЈ, СРБИНЕ МОЈ!

Страхуј од Господа, али не од гнева његовог, гневни смо ми што би од јутра нешто више од благе светлости и од ноћи нешто јаче од слаткога мрака…

Страхуј од Господа колико страхујеш од мајчине сузе, колико желиш да не брине и не стрепи, колико јој се гласу радујеш…

Страхујем да Господа не изневерим, а не да га не наљутим.

Љутња је оков нас самих. Љутња је изговор да не будемо бољи и да не можемо боље јер, ето, само смо људи…

А, шта више од тога да будемо?!

Шта је лепше и величанственије од тога, мој Србине?!

Човек!!!

Вера у човека јесте вера у Господа, не треба других доказа да Господ постоји док је у нама човека.

Падаш, страдаш, устајеш, видаш ране, настављаш даље…то је Господ у нама, и ми са Господом!

И ако не верујеш у Бога он верује у тебе, и не да те!

За тебе једнога се бори као да си једини, знај то.

И, није грех питати се, преиспитивати се, доказивати веру наново…зло је кад немаш шта да доказујеш, шта да се упиташ, шта да преиспиташ…

Када је смрт једино што си проживео.

Није ни вера ићи у цркву јер се ваља, јер је ред, јер је празник…

Није дан празник, но читав живот.

Немој у цркву без цркве у себи. У икону не гледаш већ се огледаш у њој…

И да читавог живота трагаш за том црквом у себи, и да је нађеш тек последњег часа – живео си и вери и Господа, и довољно си Сина Божијег одменио на распећу.

Трагао си и нашао, само то је важно, у који час (?) – сваки је једнак и сваки је прави.

Лута ко ни за чим не трага – ко читав живот тражи – наћи ће.

Не бој се – само веруј!

У себе, оно најбоље у себи, ништа друго Господ не тражи од нас.

Веруј у васкрснуће, сваки нови дан ти је доказ тога!

Васкрснуће је свако добро које учиниш, једнако на своју корист и на своју штету, док год је другоме на корист.

Стотину пута сам се расрдио што ми се добро није добрим вратило, и што сам ваљао онима што су ми окренули леђа док нисам схватио: што сам се више трошио – више ме је било, и где су ме више сатирали – више сам себе пронашао.

Тако је, заиста!

Где ми је себе било жао ту сам се предао вери у награду, а где ми је због среће оних што су ме напустили било драго- ту сам награђен Господом у себи.

Лепо је и лако уснити на распећу, добри мој Србине!

Клинови и ране боле само док се питаш: „Зашто?!“

Кад се уместо питања успеш на распеће с одговором- клин је ко трн, а ране ко облаци…

Не бој се- само веруј!

Рођењем си већ васкрсао, добри мој роде.

Није смрт казна. Човек је жив док је живе вере у њему, нема смрт ништа с тим…

У нама су звери толико пута покушале да убију Бога, но нису стигли даље од човека…

Зато је Србин с осмехом умирао, због тога је и мртав јуришао- не држе нас кости но зидови цркве у нама…

Веруј у себе, Србине мој!

Веруј и за мене кад ме где видиш да безверан лутам – тражим те.

Тражим човека што га видех у теби, тражим крст што га олако збацих ко терет, а ти ме ко брат сачекај, дај ми свој крст да се под тежином исправим, дај ми својих мука- нека је на моју штету ако је теби на корист, не може онда ни мени бити на штету…

Не плашим се смрти, страх ме је да оне буде све што сам проживео…

Да ме не траже и не налазе на гробу.

Да не помсилим да је живот све што имам.

Да за мном остану само лелек и плач

Кад кости струну да не остане олтара…

Да станем под распеће питајући: „Зашто?!“, уместо да му се радујем, знајући због чега.

НЕ БОЈ СЕ – САМО ВЕРУЈ, ДОБРИ РОДЕ МОЈ!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ- ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!